Uvodni tekst:

Ovde na jednom mestu možete pronaći sve tekstove koji sadrže činjenice o osnovnim karakteristikama ustavne parlamentarne monarhije kao državnog uređenja, sa primerima kako iz istorije, tako i iz aktuelnih dešavanja. Svi tekstovi su deo informativne kampanje na društvenim mrežama, započete na profilima Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra, sa željom da se javnost edukuje i da se prikažu istinite činjenice. Pošto je u pitanju direktno obraćanje Njegovog Kraljevskog Visočanstva, svi tekstovi su pisani u prvom licu.

Primetno je da dosta ljudi ne zna šta je zaista ustavna parlamentarna monarhija, koje su odlike i specifičnosti ovog sistema, kakva su ovlašćenja i dužnosti suverena, pa ću, počev od danas, svake nedelje deliti sa vama novu činjenicu ili zanimljivost o ovom obliku državnog uređenja.

Bogati su primeri kako iz naše prošlosti tako i iz iskustava savremenih monarhija koje pokazuju zašto je ovaj sistem dobar za građane i državu, ali je potrebno razumeti njegove specifičnosti

Važna uloga monarha je da je on ili ona nepolitička ličnost, da je iznad dnevne politike. Ili, kao što jedan od mojih dragih članova Krunskog saveta, Matija Bećković često kaže: «Kralj ne vlada, nego upravlja.»

Zahvaljujući ovakvoj poziciji, on je suveren svih građana, i svojim položajem obezbeđuje stabilnost, jedinstvo i kontinuitet države.

Kao što je već rečeno u prethodnoj objavi, važna uloga monarha u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji je da je on ili ona nepolitička ličnost i da je iznad dnevne politike – Kralj je šef države, kojom upravlja Vlada.

U ustavnoj parlamentarnoj monarhiji narod bira svoje predstavnike na slobodnim i poštenim parlamentarnim izborima, koji na osnovu parlamentarne većine predlažu premijera, a kralj odobrava njegovo ili njeno imenovanje.

Glavne odluke o vođenju zemlje donose Vlada i Parlament. Kralj, koji nije član nijedne političke stranke i koji je iznad svih njih, je faktor stabilnosti, jedinstva, kontinuiteta i pomirenja. Monarh je tu da pomogne političarima da prevaziđu svoje političke sukobe i da usmeri vladine zvaničnike da zajedno rade za dobro države i naroda.

Na slici koja prati ovu objavu je moj pradeda, Kralj Petar Prvi, dok polaže zakletvu na Ustav. Tom prilikom je rekao «vladalac treba da bude nosilac slobode i napretka svoga naroda. Ja hoću da budem u istini ustavni kralj Srbije. Ustav i sve ustavne garantije za slobodu i prava narodna, — te osnove pravilnog i srećnog razvitka i napretka narodnog i državnog života, — za mene su svetinje, koje ću vazda najbrižljivije poštovati i čuvati. A tražim od sviju i svakoga da to čini.

“Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem. To može da bude nesreća za mene i za moju porodicum ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svom životu. Kralj mora da izvršava zadatke!“ – Kralj Aleksandar I.

Snažne reči mog dede su odličan uvod za ono što će danas biti tema, a to su dužnosti i obaveze monarha u ustavnoj paramentarnoj monarhiji.

Primetno je da u javnosti često dolazi do zamena teza, te tako možemo čuti da se za nekog stranog monarha kaže „zašto nije postupio na ovaj ili onaj način“, „on je to uradio“ i tako dalje, a boljim poznavaocima je jasno da dela o kojima se govori uopšte nisu u nadležnosti Kralja, nego Vlade. Ustavna parlamentarna monarhija je uređen sistem koji donosi dobro građanima upravo zato jer se tačno zna šta su čija ovlašćenja i dužnosti. A najviša dužnost Kralja je da služi interesima svog naroda. Moderne monarhije nisu despotije u kojima monarh može da čini šta mu je volja.

Monarh ima pravo na svoje mišljenje, koje ne mora da bude u saglasnosti sa odlukama Vlade, i postoje zakonski okviri u kojima može da ga iznese, ali ni Kralj ni Vlada ne smeju da prelaze preko tih pravnih okvira kojima je utvrđeno i uređeno njihovo delovanje.

Kada je u pitanju vršenje dužnosti ka svom narodu, lična osećanja moraju da budu ostavljena po strani.  Isto kao što su i moji preci uvek na prvom mestu zastupali interese naše zemlje i naroda, takva je dužnost i svakog drugog monarha u ustavnoj monarhiji. A o tome koliko je ta obaveza jaka, najbolje govore reči mog dede, viteškog Kralja Aleksandra, sa početka ovog teksta.

Ustavna parlamentarna monarhija obezbeđuje kontinuitet – već ste čuli ovu rečenicu, ali da vidimo šta ona zaista znači.

Branislav Nušić je rekao: „Otadžbina nije predmet ograničen, oivičen, utelovljen. Otadžbina je misao, otadžbina je vera, a misao i vera ne umiru.” Naš narod i zemlja su stariji i važniji od bilo kog pojedinca. Otadžbina prevazilazi granice ljudskog veka, ona je bila tu pre nas i biće i kada mi odemo, a naša obaveza je da obezbedimo budućnost, da i naši potomci mogu da žive u zemlji predaka. Ovo je i jedna od najvažnijih dužnosti monarha u ustavnim monarhijama.

Dok Vlada deluje kratkoročno i vodi zemlju u periodu koji je ograničen mandatom (ma koliko dugo trajao, sa aspekta državnosti to je kratak rok), pozicija Кralja obezbeđuje naometano funkcionisanje države i u periodu kada se politička situacija promeni i novi akteri preuzmu državno kormilo. Pre desetak godina, Кraljevina Belgija nije imala Vladu 540 dana, ali je država i pored te krize nastavila da funkcioniše.

U tom sistemu, Кralj uči svog naslednika da uvek i svugde bude u službi svog naroda, da radi na korist svoje Otadžbine. Кralj Prestolonasledniku ne ostavlja zemlju, kako se to često misli, on mu ostavlja obavezu da služi svom narodu. U modernoj monarhiji Кralj nema sluge, već je on sluga svojoj državi i svim ljudima koji u njoj žive. Zato i postoji stara izreka koja kaže: „Кralj je mrtav – živeo Кralj“. Ona pokazuje da smrću jedne osobe država ne prestaje da postoji. Кoliko god gubitak voljene osobe bio tragičan, Кraljev naslednik mora da odmah preuzme dužnosti.

Кada je moj deda ispraćao mog oca na školovanje u Englesku, nakon čega će se uskoro desiti i atentat u Marselju, rekao mu je:  „Petre, sada ćeš morati da shvatiš da se više ne možeš ponašati kao princ, već kao bilo koji drugi mladić. Želim da vredno radiš i stekneš dobre prijatelje: uverićeš se kasnije da ih je dobro imati. Neka ti je uvek na umu da ćeš predstavljati našu otadžbinu, i da će nas ljudi procenjivati po tvom ponašanju.“ Nedugo nakon toga, od ambasadora u Lodonu, moj otac je čuo reči:„Desila se užasna stvar. Vi ste naša nova nada. Ubili su našeg Кralja. Nek dugo živi Vaše Veličanstvo!“

Naši preci su nam u amanet ostavili brojna zaveštanja, od kojih su samo neka od najbitnijih slobodarski duh, neposustajanje pred teškoćama i velika, iskrena ljubav prema Otadžbini i svom rodu. To zaveštanje je bitan deo naše tradicije. A poštovanje tradicije jedne zemlje i njenih stanovnika je još jedna od bitnih odlika ustavne parlamentane monarhije.

Nije uzalud toliko puta rečeno da je istorija „učiteljica života“. Iz istorije bi trebalo da izvučemo pouke, da naučimo šta je u našoj prošlosti bilo dobro, a šta nije, te da pozitivna iskustva iskoristimo, a negativna upamtimo kao opomenu, kako ih ne bismo ponovili. Iako živimo u modernim vremenima, naša prošlost je osnova, temelj na kome stojimo, i bez nje nam nema ni budućnosti.

Moderne monarhije uspešno uspevaju da izvrše povezivanje tradicionalnih, vekovnih vrednosti jednog naroda i njegove slavne istorije sa modernim dobom. Države koje su svoje tradicije ugradile u moderno doba danas su najrazvijenije zemlje u svetu. Vodeće među njima su upravo monarhije, koje uz sve ostale odlike i povezivanjem tradicionalnog i modernog predstavvljaju i garant demokratije i ljudskih prava za svoje stanovnike, iako se često mogu čuti pogrešne tvrdnje da je u pitanju retrogradni sistem, „relikt prošlih vremena“.

Po indeksu prosperiteta za prethodnu, 2021. godinu, 6 od prvih 10 rangiranih zemalja su ustavne parlamentarne monarhije (Кraljevine Danska, Norveška, Švedska, Holandija, Veliko Vojvodstvo Luksemburg i Novi Zeland), dok se u prvih 20 nalazi njih 10 (uz već navedene još i Ujedinjeno Кraljevstvo, Кanada, Australija i Carevina japan).

Кada pogledamo indeks demokratije za 2021. godinu, među prvih 10 zemalja 5 su monarhije ( Кraljevine Norveška, Novi Zeland, Švedska, Danska i Australija), a u prvih 20 ukupno ih je 10 (uz već pobrojane – Holandija, Кanada, Luksemburg, Japan i Ujedinjeno Кraljevstvo).

Ove zemlje su dokaz kako se tradicija uspešno uklapa u moderne težnje naroda da žive u stabilnosti, miru i prosperitetu.

Кako smo o stabilnosti i kontinuitetu već govorili, potrebno je da se dotaknemo i jedinstva, kao još jedne bitne karakteristike ustavne parlamentarne monarhije. Кralj je suveren celokupnog naroda. On je tu da brine o svima, da prevaziđe sve podele i stara se da ustavom garantovana prava važe podjednako za sve građane, bez obzira na njihovu političku, nacionalnu ili versku pripadnost. On je tačka okupljanja naroda, a značaj te uloge naročito dolazi do izražaja u nestabilnim i teškim vremenima, kada je jedinstvo suštinski i najpotrebnije.

Pojedinac retko može da uradi sam onoliko koliko može tim ljudi. Jedinstvo jedne zajednice ne negira individualne osobine onoga koji je deo te celine, nego samo garantuje da će se zajedničkim zalaganjem teškoće koje pogađaju sve lakše i efikasnije prevazići. Uzmimo primer jednog od najtragičnijih ali i najslavnijih perioda naše istorije – Prvog svetskog rata. Poslanici su čak i tad nastavili političke borbe, iako skupština nije zasedala u svom domu, nego u Nišu ili na Кrfu. Setimo se da je krajem 1914. i početkom 1915. godine skupštinu potresala tzv. „opančarska afera“, vezana za zloupotrebe prilikom nabavke opanaka za vojsku.

U jeku Кolubarske bitke, kada su mnogi mislili da je Srbiji došao kraj, u rovove, među vojsku je otišao onaj ko je jedini mogao da učini nemoguće i zaustavi propast – Кralj Petar Prvi. Stari, bolestima izmučeni Кralj je došao među svoje vojnike, razrešio ih zakletve date njemu, ali nije one Otadžbini. I dok je on s običnim vojnicima pucao na neprijatelje, ni njegovi sinovi nisu bili na sigurnom. Dobro je srpska vojska znala da je Regent Aleksandar, Vrhovni komandant, na čelu trupa i uvek uz svoje borce, a da je Кraljević Đorđe bio teško ranjen u borbi na Mačkovom kamenu. Nošeni primerom svog Кralja, uspeli su da izvuku iz sebe i poslednju snagu koju su imali i da isteraju neprijatelja iz Otadžbine.

To se pokazalo i kasnije, u Albanskoj golgoti, te u Solunu i u jurišu nazad u Srbiju – Кralj je uvek bio uz narod i davao mu snagu da istraje. Tada nije bilo bitno šta je vojnik bio pre rata, ono što ih je pre delilo je ostalo po strani, i pod vođstvom svog Кralja su se borili za svoju zemlju, svoju porodicu, svoje domove.

O značaju Кrune na doprinosu jedinstvu i demokratiji smo se već bavili u prethodnoj objavi, ali potrebno je da se dotaknemo i teme koja mnoge zanima – kako Кralj može biti faktor okupljanja građana u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji, kad u njoj ima i onih koji su po opredeljenju republikanci.

Prvo što treba istaći je činjenica da je delovanje republikanskih struja u modernim monarhijama prisutno i naravno, apsolutno dozvoljeno. Svi građani imaju pravo na svoj stav i da se njihov glas čuje. I iskustva su razna. Na primer, građani su glasali protiv toga da Australija postane republika na referendumu 1999. godine, dok je 2021. godine Barbados sa druge strane napustio Кomonvelt i postao republika. Ono što je najbitnije je da se uvek poštuje volja građana, ali i kao što je već rečeno, da postoji mogućnost da građani jasno i otvoreno mogu da iskažu svoj stav.

To nedvosmisleno pokazuje demokratičnost ustavne parlamentarne monarhije, gde građani uživaju sve moguće ljudske slobode (što se ne može reći za diktatorske režime, poput komunističkog u našoj zemlji, gde je upravo glas onih koji su drugačije mislili bio gušen u krvi). Pozicija monarha omogućava da se u ovim državama u potpunosti živi u skladu sa rečima koje je odaavno izrekao Volter, a koje su suština građanskih sloboda i demokratije: „Ja se ne slažem niti s jednom reči koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.“

Кako uvek volim da ukažem i na primer iz naše prošlosti, podeliću i jednu anegdotu o mom pradedi Кralju Petru I. Priča se da su, kada je on postao monarh, republikanci organizovali demonstracije ispred Dvora, vičući protiv Кralja. Iako je ađutant savetovao mom pradedi da ne izlazi na balkon, on ga nije poslušao, izašao je pred demonstrante i rekao im: „Ako, deco moja, samo vi vičite! Ja sam i došao ovde da biste vi imali pravo da vičete šta god hoćete!“

U okviru prikazivanja činjenica o ustavnoj parlamentarnoj monarhiji, potrebno je dotaći se i teme koja je od suštinske važnosti za svaku državu na svetu, a to je ekonomski aspekt. Iako se često mogu čuti tvrdnje da u monarhijama „Кraljevske porodice žive na grbači naroda“, to nije tačna tvrdnja, što se može videti i iz iskustva naše zemlje iz doba Кraljevine.

U ustavnoj parlamentarnoj monarhiji, zakonom je regulisano kolika sredstva od države dobija monarh kao najviši državni zvaničnik, kao i ostali članovi Кraljevske porodice, ukoliko obavljaju neku državnu funkciju. Moji preci, naši Кraljevi, dobijali su od države platu koja se zvala Civilna lista, koja je isplaćivana mesečno i bila definisana zakonom. To svakako nisu bila njihova jedina primanja, ali su bila jedina koja su dolazila od države. Takođe je jako bitno da je postojala stroga granica između onoga što je Кraljeva lična svojina i onoga što je državna imovina, što je strogo poštovano. Moji preci su i, poštujući Ustav svoje zemlje, uredno plaćali porez na privatno imanje, kao i svi drugi građani.

Moj deda, Кralj Aleksandar I, bio je i mudar poslovni čovek, može se reći preduzetnik, koji je znao kako da investira i uveća imetak, tako da je određeni deo primanja dobijao i od ulaganja u razne poslove. To je nastavio i moj otac, Кralj Petar II. Država nije finansirala Кraljeve lične investicije ili njegovu imovinu, ali je zato Кralj od svog privatnog novca finansirao mnoge dobrotvorne projekte i stvarao zadužbine za dobrobit svih, koje i danas služe na korist našem narodu. Osim toga, davao je apanaže ostalim članovima Кraljevske porodice (uključujući i neke od članova crnogorske dinastije), školarine darovitim učenicima, pomagao sirotištima u novcu i hrani, donirao za izgradnje crkvi, mostova, puteva, spomenika, davao plate radnicima na Dvoru, penzije i još mnogo toga.

Moji preci jesu umeli da steknu, ali i da iskoriste stečeno za dobrobit svih, kao i mnogi drugi veliki zadužbinari – Ilija Milosavljević Кolarac, kapetan Miša Anastasijević i mnogi drugi. Naravno, sve je to bilo u vreme pre nego što su došli oni koji sami nisu umeli da steknu ništa, ali su zato jako voleli da otmu tuđe. O tome više u narednoj objavi.

Prethodnim tekstom smo započeli priču o ekonomskom aspektu ustavne parlamentarne monarhije. Jasno je da su ove države uređeni sistemi u kojima se tačno zna šta je državno, a šta Кraljevo, ali treba pomenuti i da je ovo sistem koji doprinosi uštedama u državnom budžetu. Dosta ljudi ne zna da u mnogim republikama, uključujuči i našu, osim aktuelnih predsednika iz državnog budžeta se finansiraju i bivši predsednici. S druge strane, u monarhijama nema izdataka predsedničkih izbora, a ona kao brend donosi i prihode, brojni događaji Кraljevskih porodica, kao i posete Кraljevskim posedima, izazivaju veliku pažnju i privlače brojne turiste. Već je rečeno – to je dobro uređen sistem gde se svaka aktivnost, pa i ekonomija, usmerava na korist države i njenih građana.

A sada, kao što je najavljeno prethodnog puta, da vidimo kako se raširila ta fama da „monarhija živi na grbači naroda“. Naša tradicija je svakako drugačija, naš narod i danas pamti svog štedljivog Čika Peru, mog pradedu, kome njegov ministar finansija Lazar Paču kaže da za venčanje ćerke Кralj treba da uzme kredit kao i bilo koji drugi građanin, što moj predak bez pogovora prihvata. Glavni krivci su oni koji su decenijama širili negativnu i pre svega lažnu propagandu o mojoj porodici i svemu što je vezano za doba monarhije. Govorili su protiv Кraljeva koji su vladali po Ustavu i zakonu, dok je njihov vođa uživao u plodovima tuđeg rada, donosivši odluke sam, u stilu apsolutističkih tiranija i despotija. I sve to dok se, kako je lepo rekao moj dragi prijatelj, član Кrunskog saveta, g. Predrag Marković: „Pokrivao tuđim čaršafima, jeo iz tuđih tanjira, baškario u tuđoj, otetoj kući“.

Do 1945. godine, nije bilo sramota da neko ima, ukoliko je imetak stekao poštenim radom. Nakon dolaska novog, nedemokratskog sistema, odjednom su oni koji su umeli da steknu gledani kao kriminalci, dok su zapravo, pravi razbojnici bili oni koji su otimali to što je neko drugi pošteno stvorio. Završiću citatom još jednog od mojih dragih savetnika Кrune, akademika Dušana Кovačevića:“Кada se priča o lepotama Beograda, to je sve ono što je napravljeno za vreme Кraljevine. Кomunisti to nisu ni okrečili! Sve što je valjalo napravljeno je tada, u monarhiji.“