Mala Antanta bila je vojni savez koji su 1920. i 1921. stvorili Čehoslovačka, Rumunija i Kraljevina Jugoslavija, u cilju zajedničke odbrane od mađarskog revanšizma i mogućnosti obnove Habsburgške monarhuije. Francuska je podržala savez potpisivanjem ugovora sa svakom zemljom članicom. Brz rast nemačke moći prouzrokovao je raspad Male Antante 1938. godine.

Prvi pokušaji zajedničke odbrane od Austro-Ugarske dogodili su se tokom Pariske mirovne konferencije 1919. godine. Najistaknutiji zagovornik saveza koji obavezuje države naslednice bio je Edvard Beneš, ministar spoljnih poslova Čehoslovačke od 1918. do 1935. godine. Beneš je odigrao presudnu ulogu u osnivanju Male Antente i smatrao se njenim osnivačem.

Takođe, savez je jasno odražavao njegovo uverenje u neophodnost razvoja demokratije ne samo Čehoslovačke već i drugih evropskih država

Očigledni cilj predloženog saveza bio je sprečavanje ponovnog uspona mađarske moći i eventualne obnove Habsburške monarhije, ali stvarna svrha Male Antante imala je mnogo širi kontekst. Savez je trebalo da zaustavi bilo kakvo kršenje nezavisnosti država članica koje bi izvršila bilo koja evropska sila. Beneš je, dakle, imao nameru da zadobije poštovanje Mađarske i tadašnjih sila poput Francuske, Nemačke i Velike Britanije. Pored toga, Mala Antanta je trebalo da pojača uticaj svojih država članica u međunarodnim sporovima.

Takođe, treba imati u vidu i novu ravnotežu snaga u Evropi nakon Prvog svetskog rata. Francuska je planirala da obuzda moguću nemačku agresiju formiranjem dogovora sa susedima Nemačke. Pre prvog svetskog rata, Rusija je služila toj svrsi, ali posle rata, Francuska nije bila voljna da uspostavi normalne diplomatske veze sa sovjetskom Rusijom. Stoga je nastojala da uspostavi bliske veze sa državama u blizini Nemačke. Pošto je Mala Antanta ispunjavala te uslove, Francuska je snažno podržala njeno formiranje.

Sporazum o kolektivnoj odbrani potpisan je u Beogradu 14. avgusta 1920. godine, za vreme Konvencije Čehoslovačke i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ugovorom je zagarantovana uzajamna pomoć u slučaju neprovociranog napada koji bi Mađarska pokrenula. Ratifikacije su razmenjene u Beogradu 10. februara 1921. Nakon toga, Beneš je predložio savezu i Rumuniji, 17. avgusta 1920, ali je njegova ponuda odbijena od strane rumunske vlade. Iako je spomenuti ugovor potpisan, on nije služio kao formalna saveznička konvencija.

Savezničke konvencije kojima je stvorena Mala Antanta potpisane su sledećim redom:

• Ugovor između Čehoslovačke i Rumunije potpisan je 23. aprila 1921. u Bukureštu. Ratifikacije su razmenjene u Bukureštu 27. maja 1921. Ugovor je produžen dodatnim protokolima potpisanim 7. maja 1923, 13. juna 1926. i 21. maja 1929.

• Ugovor između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Rumunije potpisan je 7. juna 1921. u Beogradu. Ugovor je produžen dodatnim protokolom 21. maja 1929. godine.

• Ugovor između Čehoslovačke i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca potpisan je 31. avgusta 1922. u Beogradu. Ratifikacije su razmenjene u Beogradu 3. oktobra 1922. Ugovor je produžen dodatnim protokolima potpisanim 19. septembra 1928. i 21. maja 1929. godine.

Spomenute konvencije imale su gotovo identične uslove kao i ugovor od 14. avgusta 1920. godine. Ponovo je navedeno je da bi u slučaju neprovociranog napada od strane Mađarske na neku od zemalja potpisnica, druge članice saveza trebalo da pruže pomoć. Pored toga, ugovori su definisali uzajamnu pomoć posebnom vojnom konvencijom koja je trebalo da bude potpisana. Dok takva konvencija nije stupila na snagu, bile su predviđene privremene mere. Zemlje članice Male Antente takođe su se obavezale da će sarađivati u spoljnoj politici prema Mađarskoj.

Sve ove konvencije zamenjene su sveobuhvatnim sporazumom o savezu vlada Rumunije, Jugoslavije i Čehoslovačke, potpisanim u Štrbenskom Plesou (danas u Slovačkoj) 27. juna 1930, a stupio je na snagu „odmah“, u skladu sa članom 6. Sporazum je uspostavio formalnu konsultativnu strukturu Male Antante i zahtevao je od ministara spoljnih poslova članica da se sastaju najmanje jednom godišnje. Registrovan je u seriji Ugovora Lige naroda 3. oktobra 1930. Ratifikacije su razmenjene u Pragu 25. novembra 1930. godine.

Za vreme svog formiranja, Mala Antanta je morala da dokaže svoju odlučnost da bude zaštita od svakog pokušaja restauracije Habsburgške monarhije.

Karlo I od Austrije vratio se u Mađarsku iz Švajcarske 26. marta 1921. i objavio pretenziju na mađarski presto, ali njegova akcija nije dobila ni podršku Mikloša Hortija, ni pristanak Male Antante, pa je bio prisiljen da napusti zemlju 1. aprila 1921. Međutim, 20. oktobra 1921. vratio se u Mađarsku i obnovio svoju pretenziju. Situaciju je zakomplikovala činjenica da je uspeo da dobije podršku određenog dela vojske.

Mala Antanta reagovala je brzo, pod vođstvom Beneša. Države članice počele su mobilizaciju svojih vojski, a pretnja direktnom vojnom intervencijom postala je realna. Evropske sile izrazile su protivljenje pokušajima obnove habsburške monarhije. Mađarska vlada porazila je Karlove sledbenike, a njega uhapsila 24. oktobra 1921, međutim, postojala je neodlučnost da se Karlu oduzme titula, što je povećalo opasnost od vojnog upada Male Antante u Mađarsku. Konačno, 10. novembra 1921. donet je akt kojim su ukinuta Karlova vladarska prava.

Iako je sprečavanje obnobnove habsburške monarhije bilo nesumnjivo uspešno, kasniji događaji otkrili su sve veće napetosti u savezu. Na konferenciji u Đenovi˛ (od 10. aprila do 19. maja 1922) došla su do izražaja različita mišljenja država članica. Problem je nastao u vezi sa mogućim priznavanjem Sovjetskog Saveza. Čehoslovačka je bila uglavnom industrijska država, pa je bila raspoložena za normalizaciju odnosa i za priznavanje novoformirane države. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i Rumunija, međutim, bile su agrarne zemlje i nisu delile takav interes. Ipak, sve zemlje članice Male Antante smatrale su Sovjetskim savezom pretnjom.

Tokom 20-ih godina, Francuska, kao glavni zagovornik Male Antante, podržavala je učvršćivanje saveza, potpisujući niz ugovora o prijateljstvu čiji je cilj bio jačanje odnosa između Francuske, Čehoslovačke, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Rumunije. Pomenuti ugovori potpisani su sledećim redom:

• Ugovor o savezu i prijateljstvu između Francuske i Čehoslovačke, potpisan je 25. januara 1924. u Parizu, na neograničeno vreme.

• Ugovor o prijateljstvu između Francuske i Rumunije, potpisan 10. juna 1926. u Parizu, prvobitno je bio zaključen na 10 godina, ali je produžen za dodatnih 10 godina 8. novembra 1936.

• Ugovor o prijateljstvu između Francuske i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potpisan 1. novembra 1927. u Parizu, prvobitno je bio zaključen na pet godina, ali je produžen 10. novembra 1932. i 2. decembra 1937. godine.

Ugovori su obavezali strane da se konsultuju o svojim spoljnim politikama, posebno u vezi sa bezbednosnim pitanjima država članica.

Neizbežna posledica uspešnog delovanja Male Antente bila je njena institucionalizacija. U tu svrhu, Pakt o organizaciji, koji se takođe naziva Mali sistem Antante ili Pakt o reorganizaciji, potpisan je u Ženevi 16. februara 1933. godine. Ratifikacije su razmenjene u Pragu 30. maja 1933, a sporazum je stupio na snagu istog dana. Registrovan je u seriji Ugovora Lige naroda 4. jula 1933. Ugovor su potpisali ministri spoljnih poslova država članica: Bogoljub Jevtić za Jugoslaviju, Nikolae Titulesku za Rumuniju i Edvard Beneš za Čehoslovačku.

Cilj Pakta o organizaciji je bio da pruži pravni okvir za stalnu saradnju među državama članicama.. Ugovor je predvideo osnivanje Stalnog saveta i izbor Stalnog sekretara. Savet je bio osmišljen za periodične sastanke kojima su prisustvovali ministri spoljnih poslova tri zemlje, a sekretar je trebalo da obezbedi svakodnevno funkcionisanje Male Antente. Sastanci saveta trebalo je da se održavaju u glavnim gradovima država članica najmanje tri puta godišnje, čime bi se poboljšalo redovno usaglašavanje njihovih spoljnih politika. Naknadnim uključivanjem Ekonomskog saveta u organizacionu strukturu Male Antante, države članice su izrazile volju da usaglašavaju i ekonomske interese.

Ponovno uspon nemačke moći posle 1933. godine, postepeno je potkopavao francuski uticaj u zemljama Male Antante

Francuska je 1938. godine izdala savez i potpisala Minhenski sporazum, kojim je deo Čehoslovačke predat nacističkoj Nemačkoj. Pored te izdaje, Bledskim sporazumom od 22. avgusta 1938. godine dopušteno je naoružavanje Mađarske.

Francuska je Malu Antantu videla kao priliku da, u interesu francuske bezbednosti, oživi pretnju ratom protiv Nemačke na dva fronta. Da bi pomogli nacističkoj Nemačkoj da se oslobodi te pretnje, 1934. godine hrvatski separatistički teroristi udružili su se sa fašističkom vladom Italije, i verovatno vladama Mađarske i Bugarske, u organizovanju atentata na Kralja Aleksandra I i francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua, dva vodeća zagovornika Male Antante. To je bio uvod u Drugi svetski rat.

Za vreme Drugog svetskog rata, Rumunija, Nezavisna Država Hrvatska i Slovačka država osnovale su savez sličan Maloj Antanti sa ciljem zaustavljanja moguće mađarske ekspanzije. Savez je formirao rumunski maršal Jon Antonesku.