САОПШТЕЊЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ
Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА
А Л Е К С А Н Д Р А II

 

ПРОПОВЕД
КЕНТЕРБЕРИЈСКОГ НАДБИСКУПА ПОВОДОМ ОСАМДЕСЕТОГ РОЂЕНДАНА ЊЕНОГ
ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉИЦЕ ЕЛИЗАБЕТЕ ДРУГЕ
Лондон 15.
јун 2006 – Њ.К.В. Престолонаследник Александар је данас
присуствовао Служби у Катедрали Светог Павла у знак захвалности
поводом осамдесетог рођендана Њеног Величанства Краљице
Елизабете II. Љубазношћу Надбискупа преносимо његово обраћање у
целини:
Надбискуп од
Кентерберија
Проповед
поводом Службе захвалности за осамдесети рођендан Њеног
Краљевског Величанства у Катедрали Св. Павла
Проклетство
нашег времена лежи у нехуманости апсолутистичке идеологије, у
митовима о расној надмоћи, великим лажима које су гурнуле наш
континент и наш свет у мрак и кланицу много пута од двадесетих
година прошлог века. И у новом веку и новом миленијуму, оно од
чега треба да се плашимо је отровна мешавина религије која је
постала нељудска, економска сила издржавана на рачун масивних
људских жртава и технологија за разарање које могу користити
армије и терористи за убијање.
Холокауст и
стаљинизам, етничко чишћење, фанатизам и терор, масовна разарања
– све су то облици моћи без људског лица, облици који захтевају
слепу оданост и непоштовање различитости људског живота, и сви
раде на лажном јединству и солидарности. Али, те велике лажи нас
подсећају на тешко питање које постављамо тако често ових дана:
шта је то што даје слогу друштву?
Да ли је то
расни идентитет и солидарност? Једнобојна култура? Владајућа
идеологија или филозофија? У нашој земљи не ради се ни о једној
од тих ствари; ради се о неколико појава које нам дају такву
слогу, а једна од њих је наша заједничка оданост монарху. Можете
повремено да чујете примедбе како у Британији патимо од тога што
смо више поданици него грађани и да то производи културу
различитости и пасивности. Али, шта ако је наша заједничка
везаност за монарха заправо била оно што нам је помогло да
будемо зрели грађани?
Идентитет
Уједињеног Краљевства имао је везе са развојем критичне
демократије у оквиру симбола и традиције. У најбољем тренутку,
нашли смо солидарност у мрежи односа и праксе који су тешко
одредиви, али су на различите начине повезани са личним
схватањем монарха. А Британски монарх није апсолутни владар који
захтева неразумну оданост, већ онај који гарантује простор
сваком припаднику друштва да се расправља, преговара и мења
друштво, као што то морају зрели грађани који „бране наше
законе“, како каже наша химна.
Наше
искуство у Уједињеном Краљевству, без лаког прогреса, добијено
тешком муком, показало нам је нешто од онога како би друштво
могло да изгледа када одбија да види јединство и склад
апстрактно говорећи, у појмовима идеологије или расе или чак
неког великог пројекта империје. Уосталом, у последњих пола века
прошли смо трансформацију из Царства у Комонвелт, транзицију за
чији успех нико није могао да гарантује; ипак, оно што је остало
нетакнуто је осећај међународног приближавања и љубазности што
би било знатно мање присутно, готово немогуће, без сталног
присуства фокуса на једној личности.
Другим
речима, монархија као што је развијена овде је начин очувања
људског облика моћи. У симболичном центру нашег политичког
живота је једна особа. Постоје, што се тога тиче, ризици: Ваше
Величанство има више разлога од осталих да зна цену културе која
је фанатично жедна за трачевима и тривијалним стварима и за
разоткривањем оних ствари које би требало да буду личне. Ипак,
истина је и да је у овом окружењу постало могуће оно што је од
немерљиве вредности. Видели смо како је монарх рањив као и
обични људи, што је само по себи било дирљиво. Али, још важније
је то што смо били у прилици да јасније видимо личну дубину вере
нашег монарха, која је све очигледнија у сталним преносима и
порукама, као и што смо, у најдубљем смислу, били у прилици да
позајмимо непосредне и звучне речи молитвеника – „чији је она
слуга“, коме је она одговорна.
А све то
значи да у центру нашег политичког живота стоји не само особа са
чијом се рањивошћу можемо идентификовати, већ и особа која
јасно, скрушено и са надом стоји пред Богом и његовим судом.
Монархија је за нас грађане била знак хуманости у срцу моћи,
знак да се можемо одржати заједно не кроз бесомучна ривалства
или теорије етничке искључивости, већ кроз усвајање заједничке
дубине наше хуманости њеном створитељу и искупитељу. Логика
овакве монархије је логика хришћанског признавања Христа као
Краља – монарха чија се уверења могу наћи у његовој људској
рањивости и његовој потпуној зависности од Бога Оца.
Рођендан је
један од најјаснијих подсетника да можемо имати заједничку
хуманост, и да можемо заједно путовати кроз време, руку под
руку. Данас, Ваше Величанство, захвални смо на даровима живота и
искуства и за почетак нове године изазова; желимо Вама и Принцу
Филипу – који је тако предано подржавао вас и ваша уверења – још
много срећних година. Али вам се такође захваљујемо на томе што
се дали људскост нашем систему и процесима, што сте дали
људскост која нас држи заједно. Нека наша захвалност оснажи нашу
одлучност да се одупремо великој јавној нељудскости која нас све
још увек угрожава. Кад покушамо да будемо нешто више него људи,
постајемо мање од људи – толико би требало да смо научили у
протеклом веку. Зато, нека нас Бог сада сачува у људском друштву
док учимо како можемо у милости досегнути вечиту заједницу са
њим.
 

 

 

 
 

 

 
1998 Њ.К.В. Престолонаследник Александар II
Сва права задржана