САОПШТЕЊЕ
КАНЦЕЛАРИЈЕ
Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА
А Л Е К С А Н Д Р А II

 

ИСКУСТВО ШПАНИЈЕ ОД ДИКТАТУРЕ ДО
ДЕМОКРАТИЈЕ
Демократизација коју су у Шпанији током трогодишњег периода после
Франкове диктатуре мирним путем и на легалан начин спровели Краљ Хуан Карлос
и његови сарадници, била је без преседана. Никад пре тога један диктаторски
режим није био трансформисан у плуралистичку, парламентарну демократију без
грађанског рата, револуционарног преврата, или пораза од стране силе.
Након што је Принц Хуан Карлос положио заклетву као Краљ Шпаније 22.
новембра 1975., брза демократизација која је уследила после наименовања
Суареса за Председника Владе била је веома импресивна, а сарадња између
Краља и његовог Премијера била је од кључног значаја за умиривање опозиције,
како из редова присталица старог режима, тако и оних који су пропагирали
радикалнији раскид са прошлошћу. Док су политичка вештина и прагматични
приступ омогућили Премијеру Суаресу да утиче на бирократску машинерију,
спосбност Краља Хуана Карлоса да одржи савез са оружаним снагама омогућила
је мирну транзицију ка демократији током тих неизвесних месеци.
Јула 1976., влада је прогласила делимичну амнестију којом је ослобођено
око 400 политичких затвореника. Председник Владе Суарес је 10. септембра
1976. најавио програм политичких реформи, позивајући на доношење закона
заснованог на општем праву гласа. У новембру 1976., Премијер Суарес је,
охрабрен од Краља Хуана Карлоса, вештим маневром успео да убеди чланове
Кортеса (парламента) да усвоје закон, чиме су сами изгласали укидање
сопствене институције. Ове реформе су затим биле изнете на национални
референдум, децембра 1976. Народ Шпаније гласао је огромном већином за
реформе: 94 одсто гласача који су изашли на референдум (78 одсто од укупног
броја гласача) дали су свој пристанак. Исход референдума учврстио је положај
Суаресове владе и Краља и представљао тријумф оних који су подржавали
реформе а не револуцију.
У првих шест месеци 1977., низале су се значајне реформе. Додатна
помиловања политичких затвореника у марту 1977.; успостављање независних
синдиката уместо државних; враћање права на штрајк. У априлу 1977.,
распуштен је Национални Покрет.
Премијер Суарес и Краљ почели су да припремају шпански народ за прве
слободне изборе од Шпанског грађанског рата (1936-1939) – који су одржани
15. јуна 1977. Легализација политичких странака започела је у фебруару
1977., а изборни закон ступио је на снагу марта 1977., после преговора са
опозицијом. Влада је усвојила Донтов систем пропорционалне заступљености,
који фаворизује стварање великих странака или коалиција.
Предстојали су велики проблеми везани за легализовање Комунистичке
партије Шпаније (Partido Comunista de Espana – PCE). Политичке странке
левице захтевале су ову легализацију уз претњу да иначе неће учествовати на
изборима. Премијер Суарес плашио се оштре реакције од стране високих војних
кругова уколико би предузео такав корак. Припадници оружаних снага били су
још од времена Шпанског грађанског рата посвећени гушењу марксизма.
Храбрим и врло неопходним потезом, Суарес је легализовао Комунистичку
партију Шпаније априла 1977. Извесни високи официри били су узнемирени
оваквом одлуком и јавно су изразили своје незадовољство тим поводом, али су
је ипак, невољно, прихватили из патриотских разлога. Блиски односи Краља
Хуана Карлоса са војним врхом били су значајан фактор смиривања ове
потенцијално експлозивне ситуације. Краљеви претходни напори да замени
ултраконзервативне команданте оружаних снага са либералнијим, такође су му
били од користи када се одлучио за овај контровезни корак. Исто тако, и
попуштање које су испољили комунисти признавши Монархију упркос свом
прокламованом републиканизму допринело је нормализацији политичке ситуације.

Док се Шпанија спремала за изборе, стварао се велики број различитих
странака. Само неколико од њих ушло је у парламент после избора од 15. јуна
1977., а ни једна није освојила апсолутну већину. Унија демократског центра
(Union de Centro Democratico – UCD), коалиција неколико групација политичког
центра која је укључивала Франкистичке реформисте и умерене опозиционе
демократе предвођене Премијером Суаресом, изашла је из избора као најјача
странка, освојивши 34,6 одсто гласова.
Водећа опозициона странка постала је Социјалистичка радничка партија
Шпаније (Partido Socialista Obrero Espanol – PSOE) која је освојила 29,3
одсто гласова. ПСОЕ је најстарија шпанска политичка странка, која постоји од
1879. године. Група динамичних младих активиста, предвођена севиљским
адвокатом Фелипе Гозалесом Маркесом, преузела је, из изгнанства, контролу
над странком 1972. године, а њихов револуционарни идеализам, комбинован са
прагматичном политиком, омогућио је ПСОЕ да привуче широк спектар гласача. И
нео-франкистичка десница, отелотворена у Народном Савезу (Alianza Popular –
AP), и КПШ били су разорачани изборним резултатима по којима су добили по
мање од 10 одсто гласова грађана. Каталонске и баскијске регионалне странке
добиле су већину осталих гласова.
Изборни резултати представљали су победу како умерености тако и жеља за
променом. Доминација две релативно умерене политичке групације шпанском
страначком сценом означила је крај поларизације која је харала земљом још од
времена Друге републике. Политичка вештина Премијера Суареса, храброст и
одлучност Краља Хуана Карлоса, и спремност вођа опозиције да подреде своја
очекивања радикалнијих друштвених промена непосреднијем циљу осигуравања
демократије, помогли су да се поларизација оконча. Одлагање друштвених
промена довело је коначно до разочарања у Суаресову владу, али 1977. године
она је била кључни фактор у мирној транзицији ка демократији.
Суаресова нова влада суочила се са застрашујућом гомилом проблема, који
су укључивали економску кризу, баскијски тероризам и претњу војне
опструкције. Дугорочна решења нису могла бити примењена док се не донесе нов
устав, а у међувремену требало је суочити се са социјалним и економским
проблемима. Било је очигледно да се морају предузети оштре мере, и Суарес је
знао да мора добити подршку за програм опоравка националне економије. То је
постигнуто у октобру 1977., потписивањем Монклоа пакта, названом по
званичној резиденцији Председника Владе у којој су се састале вође свих
значајних политичких странака Шпаније и сложиле да поделе одговорност за
економске реформе. Странкама левице обећано је да ће се повећати надокнаде
за незапослене, отворити нова радна места и друге реформе; за узврат, оне су
пристале на додатно повећање пореза, ограничења кредита, смањење јавних
расхода, и максимум од 20 посто за повећање плата. Нова влада одговорила је
на захтеве за регионалну аутономију предлогом привременог решења. Привремени
декрети о аутономији објављени су за Каталонију у септембру 1977., а за три
баскијске провинције у децембру 1977. Значај ових декрета био је превасходно
симболичан, али они су помогли да се избегне потенцијални конфликт у прво
време, признавањем политичких специфичности ових региона и обећањем
аутономије када устав буде усвојен. Ипак, питање региона наставило је да
буде најсложенији проблем за владу, који се додатно компликовао када су се
захтеви за аутономијом проширили читавом земљом. Током првих месеци
Суаресове владе било је узнемиравајућих показатеља да је толеранција војске
према политичком плурализму ограничена. Превирања у војсци представљала су
претњу будућој стабилности режима.
Главни задатак са којим се Влада суочила током овог периода транзиције
био је нацрт новог Устава. Пошто претходни устави Шпаније нису били успешни,
јер су обично били наметани од стране једне групе и нису били израз народне
воље, било је императивно да нови Устав буде заснован на консензусу. У том
циљу уставни Комитет Кортеса је августа 1977. изабрао парламентарну комисију
од представника свих значајнијих политичких странака, и што је још важније,
представника регионалних странака. Ова комисија започела је свој рад у
атмосфери компромиса и сарадње. Иако се њени чланови нису слагали око питања
образовања, права на абортус, отказних услова и регионализма, остварен је
постојан напредак. Кортес је усвојио документ који је Комисија израдила – са
амандманима – у октобру 1978.
Нови Устав из 1978. године је био веома детаљан, због потребе да буде
опште прихваћен. Он је прогласио Шпанију за Уставну Парламентарну Монархију
и гарантовао једнакост грађана пред законом и пуну слободу појединца,
укључујући слободу вероисповести. Признајући аутономију региона, ипак је
нагласио недељивост шпанске државе. Устав је стављен на референдум 6.
децембра 1978., када га је одобрило 87,8 одсто од 67,7 одсто грађана који су
изашли на гласање.
Пошто је Краљ потписао нови Устав, Премијер Суарес распустио је Кортес и
расписао нове опште изборе за март 1979. По најширим предвиђањима очекивао
се пад подршке Суаресу и УДЦ (која је почела да се распарчава) и пораст
утицаја ПСОЕ. И социјалисти су пролазили кроз сопствену унутрашњу кризу.
Чињеница да је странка саму себе дефинисала као марксистичку, угрожавала је
Гонзалесове напоре да створи сопствени имиџ умереног државника. У исто време
радикалнији чланови странке све више су се супротстављали Гонзалесовој
идеолошкој уменрености. Супротно очекивањима, ПСОЕ није поправила свој
положај када су Шпанци изашли на изборе 1. марта 1979. године. Изборни
резултати нису били значајно различити од оних из 1977., и били су оцењени
као реафирмација и консолидација основног односа снага.
ВАЖНИ ДАТУМИ
1975: Генерал Франко умире, а Краљ Хуан Карлос постаје шеф државе у
Шпанији.
1976: Премијер Адолфо Суарес започиње процес темељних реформи.
1977: Влада одбацује члан Закона о удруживању који јој даје овлашћење да
може да одбије легализацију било које политичке странке. Шпанија и Совјетски
Савез успостављају пуне дипломатске односе. Десет странака је законски
регистровано, укључујући Социјалистичку Партију Шпаније (ПСОЕ), Народну
Социјалистичку Странку и Хришћанску Демократску Странку. Краљевским декретом
практично је распуштен Национални Покрет. Влада признаје Комунистичку
Партију Шпаније (КПШ). Унија Демократског Центра (УДЦ) добија већину на
општим изборима у јуну. Три декрета које је потписао Краљ обнављају
делимичну самоуправу Каталоније. Влада одобрава привремену аутономију
Баскије.
1978: Народа Шпаније већином од 88% одобрава нови Устав, који дефинише
Шпанију као Уставну Парламентарну монархију.
1980: Баскија и Каталонија законски су проглашени за аутономне регионе.

1981: Суарес подноси оставку на положај Председника Владе, а на његово
место долази Леополдо Калво Сотело. Пад утицаја УДЦ и промена Премијера
поклапају се са самртним хропцем ауторитарног режима у покушају да се
одбрани од демократије. Група официра Цивилне Гарде упада у Парламент и држи
посланике као таоце, а Командант једне од војних области Шпаније подржава
пуч и издаје наредбу својим трупама да окупирају Валенсију. Одлучна
интервенција Краља прекида овај покушај државног удара и спасава демократски
поредак.
1982: 28. октобра одржавају се нови општи избори. ПСОЕ добија апсолутну
већину. Фелипе Гонзалес постаје Председник Владе. Овај догађај сматра се
врхунцем периода транзиције и представља доказ коначне консолидације земље.

1986: Шпанија се придружује Европској Заједници, као њен 12 члан.
1989: Шпанија прихвата јединствени Европски монетарни систем.
1992: Светска изложба у Севиљи и Олимпијада у Барселони. Мадрид је
европска престоница културе.
2002: Шпанија се прикључује ЕВРО зони, заједно са Белгијом, Немачком,
Грчком, Француском, Ирском, Италијом, Луксембургом, Холандијом, Аустријом,
Португалијом и Финском.

 

1998 NJ.K.V. Prestolonaslednik
Aleksandar II
Sva prava pridržana