Јелена Петровић, рођена Јовановић била је супруга Врховног Вожда Ђорђа Петровића Карађорђа, вође Првог српског устанка и оснивача династије Карађорђевић. Родила се у селу Маслошево 1765. или 1771. године. Била је кћерка Босиљке и јасеничког обор-кнеза Николе Јовановића. Рано је остала без мајке, а касније су јој отац и два брата погинули као хајдуци, тако да је живела код тетке Бисеније у селу Јагњилу.
За Ђорђа Петровића удала се 1785. године. Родила је седморо деце: Симу (преминуо одмах после рођења), Саву, Сару, Полексију, Стаменку, Алексу (умро са 29 година у Кишињеву, данашња Румунија) и Карађорђевог наследника Александра, касније Кнеза Србије.
Била је венчана кума кнезу Милошу и кнегињи Љубици. Дуже време је провела у манастиру Крушедолу у Срему.
Умрла је у Београду 9. фебруара (29. јануара по старом календару) 1842. године. По налогу кнегиње Љубице свечано је опојана и пребачена у Тополу, где је сахрањена.