Jelena Petrović, rođena Jovanović bila je supruga Vrhovnog Vožda Đorđa Petrovića Karađorđa, vođe Prvog srpskog ustanka i osnivača dinastije Karađorđević. Rodila se u selu Masloševo 1765. ili 1771. godine. Bila je kćerka Bosiljke i jaseničkog obor-kneza Nikole Jovanovića. Rano je ostala bez majke, a kasnije su joj otac i dva brata poginuli kao hajduci, tako da je živela kod tetke Bisenije u selu Jagnjilu.
Za Đorđa Petrovića udala se 1785. godine. Rodila je sedmoro dece: Simu (preminuo odmah posle rođenja), Savu, Saru, Poleksiju, Stamenku, Aleksu (umro sa 29 godina u Kišinjevu, današnja Rumunija) i Karađorđevog naslednika Aleksandra, kasnije Kneza Srbije. Bila je venčana kuma knezu Milošu i kneginji Ljubici. Duže vreme je provela u manastiru Krušedolu u Sremu.
Po slomu Prvog srpskog ustanka sa Karađorđem i decom ide iz Srbije. Nakon ubistva muža živela je u strahu od odmazde nad njenom porodicom. Uprkos tome, kako neki izvori svedoče, pisala je Milošu Obrenoviću „Svetlešem Knjazu i Vispokopočitajšejem kumu” da joj odobri povratak kući, ne želeći da udovolji zahtevima Rusije da se sa decom preseli čak u Novomirgorod. Knez Miloš odugovlači sa odobravanjem, a nakon što je svrgnut s prestola, on i Jelena se i sreću u Vlaškoj 1839, kada ga je ukoravala „za nepravdu koju joj je učinio“.
U Beograd stiže pre sina Aleksandra i njegove porodice. Pošto je za vladara ustoličen knez Mihailo, Jeleni je dodelio penziju od 1.500 talira godišnje. Novine beleže „u Beogradu je primala brojne posete onih koji su želeli da joj požele dobrodošlicu”, a odlazila je i u Topolu, na grob muža.
Upokojila se u dubokoj starosti, u Beogradu 9. februara (29. januara po starom kalendaru) 1842. godine. Opelo je, u tek izgrađenoj Sabornoj crkvi u Beogradu služio mitropolit Petar, a pokojnicu je do Varoš-kapije ispratio knez Mihailo. Njegova majka, kneginja Ljubica, išla je za kovčegom svoje kume sve do Topole, gde je sahranjena, dok se uz put skupljao narod da oda poštu Karađorđevoj udovici.
Novine Serbske beleže da se po svim selima kroz koja je sprovod prolazio i duž celog puta, bez obzira na zimu, iskupljao narod sa „sviju strana i meštani, i staro i mlado“, da poslednji put, isprate Gospođu Jelenu, udovicu Karađorđevu, da joj „daju za dušu“ a mnogi i da nastave za kolonom.