Историја династије Карађорђевић протеже се на више од два века постојања. Оно што Краљевску породицу Србије чини посебном је то што је она потекла из народа коме припада и на чијем челу је била током свог постојања.
19. век
Почетком 19. века, прилике у Србији су биле изузетно тешке. Земља је неколико векова била под отоманском окупацијом, уз сталне тежње српског народа да поврати своју слободу. Група турских одметника од султана у Цариграду и његове владавине, званих „дахије“, преузела је власт на територији Србије 1801. године, убивши београдског везира. Зулум према народу постао је неподношљив, те 1804. године на Великој скупштини српског народа у Орашцу донета је одлука да се подигне устанак против терора. Ђорђе Петровић, звани Карађорђе (надимак потиче од турске речи „кара“, што значи „црни”) изабран је за Врховног Вожда Првог српског устанка.
Као већ искусан војник, успео је да уједини народ Србије у борби против заједничког непријатеља. Дахије су поражене, али се борбе настављају, постављајући потпуно ослобођење целе Србије од османске власти као крајњи циљ устанка. Искра слободе коју је упалио Карађорђе, се претворила у ватру.
Први српски устанак је трајао од 1804. до 1813. године, када је турска војска успела да сломи отпор и поново окупира Србију. У овом периоду обележеном сталним борбама, настала је прва слободна српска држава у модерном времену. На тим темељима лежи Србија какву данас познајемо.
Карађорђеве заслуге и допринос не треба посматрати само кроз војни аспект. Већ 1805. године на скупштини народних првака у Борку основан је „Правитељствујушчи совјет сербски“. Совјет је суштински био врста Владe, централне власти устаничке Србије, имао је извршну и законодавну власт. Са његовим оснивањем се сложио и Карађорђе, који је и сам био на челу овог тела у неколико наврата. Такође, у то време је основана и Велика школа у Београду, што представља почетак високог образовања у Србији.
Карађорђе је након пропасти Првог српског устанка био приморан да напусти земљу, чиме је започела тужна судбина чланова породице Карађорђевић, да су сви они, у неком тренутку свог живота, били приморани да живе далеко од своје отаџбине и народа.
После Другог српског устанка основана је Кнежевина Србија, као вазална држава под османском влашћу, са оснивачем друге српске династије, Милошем Обреновићем, као Кнезом Србије. Карађорђе се вратио у Србију 1817. године, када је по налогу Кнеза Милоша убијен. Чињеница да су Карађорђе и Милош били кумови, што је за Србе светиња, увећава трагедију овог догађаја.
Скупштина српског народа одлучила је 1842. године да са чела земље уклони династију Обреновића и на престо доведе Карађорђевог сина, Њ.С.В. Кнеза Александра Карађорђевића, који се у Србију иначе вратио 1839. године и постао ађутант кнеза Мхаила Обреновића. Владао је до 1858. године када се одлуком Светоандрејске скупштине Обреновићи враћају на српски престо. Период владавине Кнеза Александра обележила су настојања да се унапреди и модернизује млада српска држава. Кнез Александар је започео велики број реформи и оснивао нове институције, за време његове владавине донет је Грађански законик, успостављена је стајаћа војска, изграђена је тополивница, унапређене су постојеће школе и основане нове, донет је Закон о школама и систему образовања, основани су Народни музеј и Народна библиотека. Био је први владар модерне Србије који је у потпуности поштовао Устав.
20. век
Године 1903, након што су официри српске војске извршили атентат на последњег краља и краљицу из династије Обреновић, Народна скупштина је одлучила да на престо ступи Карађорђев унук. Њ.В. Краљ Петар I Ослободилац постао је тако први Краљ Србије из династије Карађорђевић.
Краљ Петар I био је први прави демократски владар модерне Србије. Једнакост свих, владавина права и правичности били су идеали и принципи који су га водили. У Краљевини Србији је успостављен изузетно висок ниво демократије и либералног управљања земљом, са поштовањем Устава и закона као императивом.
Модернизовао је српску војску и био врховни командант у два Балканска рата, 1912. и 1913. године, у којима је ослобођен српски народ који је у јужним крајевима вековима био у ропству Османског царства. Међутим, мир није дуго потрајао. Незадовољство због аустријске анексије Босне и Херцеговине тињао је у суседним земљама, а жеља народа за независношћу од Аустроугарске довела је до атентата на престолонаследника „Црно-жуте монархије“, Надвојводу Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву, чиме је запаљена варница Првог Светског рата.
Током Великог рата Краљ Петар Први увек је био са својим трупама, чак и за време „Албанске голготе“, тешког повлачења српске војске и народа из Србије у Грчку. Иако већ стар и болестан, стари краљ је одлазио у ровове на првој линији фронта. Још за живота, 1914. године пренео је краљевске дужности на свог сина, у то време Престолонаследника Александра, који је касније 1921. године постао Њ.В. Краљ Александар I Ујединитељ.
Александар је и данас најпознатији по својим војним вештинама и ратним успесима. Као Врховни командант војске Краљевине Србије током Првог светског рата донео је прве победе савезничким трупама. Као и његов отац, био је заједно са својом војском на првој линији фронта и са њом прошао „Албанску голготу“.
После Првог светског рата
Пробојем Солунског фронта војска Краљевине Србије предвођена Регентом Александром доноси Савезницима победу у рату и дуго очекивани мир Европи и свету, који је хвалио српске војнике и њиховог врховног команданта због њиховог јунаштва.
1. децембра 1918. године проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је остварен ратни циљ Краљевне Србије, дефинисан Нишком декларацијом донетом 1914. године и потврђен Крфском декларацијом 1917. године. Тада је испуњена дуготрајна визија стварања једне уједињене државе Јужних Словена, започета још у 19. веку. Први Краљ Срба, Хрвата и Словенаца до своје смрти 1921. године био је Краљ Петар I, а наследио га је син Александар, који од 1929. године, када држава мења име, носи титулу Краља Југославије.
Краљ Александар се 1922. Године оженио румунском Принцезом Маријом (од тог момента Њ.В. Краљицом Маријом), и у браку су добили три сина: Престолонаследника Петра и Краљевиће Томислава и Андреја.
Нова краљевина суочавала се са бројним проблемима. Земља је тешко разорена током Првог светског рата, а суседне државе желеле су делове њене територије, док су трвења између Хрвата и Срба расла. Године 1929. постало је јасно да Краљ нема другог избора до да наметне непосредну краљевску владавину. То је урадио преко сопствене воље, обећавши да ће у преименованој краљевини Југославији обновити демократију када се постигне национално јединство и искорени корупција државног апарата.
Александар Први био је међу првим државницима у Европи који је увидео опасност од доласка екстремних идеологија – нацизма и фашизма. Пао је као њихова жртва, убијен је у Марсеју 9. октобра 1934. године, када је са њм убијен и француски министар спољних послова Луј Барту.
„Александар ће заувек живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине. Као Вашингтон и Линколн из Југославије – као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је своју земљу ослободио угњетавања; као Линколн, мудри вођа и родољуб који је завршио мученички” – речи су Николе Тесле.
Син Краља Александра I, Престолонаследник Петар, имао је само 11 година када му је отац убијен, а он постао Њ.В. Краљ Петар II. До пунолетства, формирано је трочлано Намесништво, међу којима је био и његов стриц, Њ.К.В. Кнез Павле Карађорђевић, које је вршило краљевску власт у име малолетног монарха.
Други светски рат и укидање монархије од стране комуниста
Почетак Другог светског рата 1939. године ставио је Краљевину Југославију пред тешку одлуку: да ли да приступи Тројном пакту (Немачка – Италија – Јапан) или да се супротстави неупоредиво снажнијем непријатељу. До 1941. године сви југословенски суседи су пали под контролу нациста. У тежњи да се избегне крвопролиће, Кнез Павле и југословенска Влада доносе одлуку да се пакт о ненападању са Немачком и Италијом потпише. Одлука је наишла на жестоке протесте у земљи, што доводи до војног пуча 27. марта 1941. године. Влада и намесништво су свргнути, а Краљ Петар Други проглашен је пунолетним и одмах преузима краљевска овлашћења од Намесништва.
Недељу дана касније, Немачка, Бугарска, Мађарска и Италија напале су Југославију, а војска суочена са многоструко јачим нерпијатељем није мога да одбрани земљу од пада под окупацију. Инвазијом нациста и њихових савезника на Краљевину Југославију, краљ Петар II, као и југословенска влада, био је приморан да напусти своју отаџбину и преко Атине, Јерусалима и Каира придружи се другим шефовима држава из окупиране Европе у Лондону.
Краљ Петар II уложио је огроман напор да помогне народу Југославије у борби против нацизма. Такође покушавао је да се врати у земљу и буде уз свој народ. Тражио је подршку за своје сународнике, састајући са многим важним светским лидерима тог времена, укључујући председника Рузвелта, сер Винстона Черчила, његовог кума, британског Краља Џорџа VI, Краљицу Вилхелмину од Холандије, председника Чехословачке Едварда Бенеша, Краља Хокона од Норвешке и председника Пољске Владислава Рацкиевича. Био је најмлађи шеф државе икада који се обратио Конгресу Сједињених Држава, 1942. године.
Окупирана Југославија је подељена између Сила Осовине, како би се удовољило захтевима Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске, као и марионетске Независне државе Хрватске. Упркос слому југословенске војске, у земљи су се оформила два супарничка покрета отпора. Први је био Југословенска војска у Отаџбини, легална и легитимна војна формација на челу са генералом Драгољубом (Дражом) Михаиловићем, Министром одбране Владе у изгнанству, чији је циљ био ослобођење земље и очување предратног уставног поретка. Други је био револуционарни партизански покрет, који је водио комуниста Јосип Броз Тито. Поред бобе са окупаторским снагама, у Југославији се разбуктао и крвави грађански рат између два покрета.
Савезници су најпре подржавали Михаиловића, о њему и његовим борцима су организоване изложбе, а 20th Century Fox је чак снимио и филм 1943. године под називом „Четници, борбена герила“. Међутим, под снажним утицајем совјетских шпијуна који су се инфилтрирали у Британску јединицу за специјалне операције (енг. SОЕ) и њихове пропаганде, пре свега Џејмса Клугмана који је две и по године радио у главном штабу СОЕ-а задуженом за Југославију, преоријентисали на Броза. Такође, велики утицај на измену савезничког односа према Југословенској војсци у Отаџбини имали су и појединци попут Рендолфа Черчила, сина британског премијера Винстона, и Фицроја Меклејна, који су као официри боравили у комунистичком штабу, али и представник Уједињеног Краљевства код савезника на Медитерану, Харолд Макмилан, који је инсистирао да и Велика Британија и југословенска Влада и Краљ подрже Броза и комунисте свим снагама. Притисци су ишли толико далеко, да је Краљу Петру Другом, који је и поред оваквог развоја ситуације инсистирао да се пребаци у Југославију код Михаиловића, стигло упозорење Британаца да ће његова политика подршке Михаиловићу изазвати грађански рат и навести Црвену армију да физички уништи све трупе Југословенске војске у Отаџбини.
И поред оваквог развоја ситуације, генерал Михаиловић и његови војници настављају неравноправну борбу, организујући и једну од највећих операција спасавања савезничких пилота оборених иза непријатељских линија – Операцију „Халијард“. Због ових заслуга, генерал Михаиловић је постхумно одликован од стране америчког председника Харија Трумана Легијом за заслуге првог степена 29. марта 1948. године. Са друге стране, 1944. године, уз помоћ Црвене армије, партизани су ушли у Београд и оформили комунистичку владу.
Наредне године, 29. новембра 1945. монархија је на недемократским изборима незаконито укинута, а Југославија је постала тоталитарна једнопартијска држава под влашћу комунистичке партије. Након тога, комунистичка диктатура донела је указ – 8. марта 1947. године, Краљ Петар II и сви чланови Краљевске породице (укључујући Њ.К.В. Престолонаследника Александра, сина Краља Петра, који није имао ни пуне две године) лишени су држављанства, а целокупна приватна имовина је конфискована. Међутим, Краљ Петар II никада није абдицирао. Чак и у изгнанству, наставио је да подржава свој народ, апеловао је на све високе званичнике да помогну да се демократија врати у његову земљу.
Повратак у отаџбину
Син Краља Петра Другог, Њ.К.В. Престолонаследник Александар, иако приморан да одраста далеко од земље својих предака, увек је осећао велику љубав према свом народу и имао силну жељу да се коначно врати у отаџбину. То је први пут постало могуће 1991. године, када су Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Њ.К.В. Принцеза Катарина са његовим синовима, Њ.К.В. Принчевима Петром, Филипом и Александром први пут дошли у своју земљу на позив демократске опозиције. Због недемократског режима нису тада могли да остану, али је учињен први корак.
Престолонаследник Александар је био активан учесник у успостављању демократије у Србији и један је од најзначајнијих актера у уклањању посткомунистичког режима, ујединивши демократску опозицију, што је резултирало и коначном победом демократских снага 5. октобра 2000. године.
9. марта 2001. године донет је Закон о укидању указа из 1947. године, а Краљевској породици је враћено држављанство, што је омогућило њен повратак у Србију. Жеља Престолонаследника Александра да буде у отаџбини и са својим народом остварила се на његов 56. рођендан – 17. јула 2001. године – када су се он, његова супруга Принцеза Катарина и његова три сина, Принц Петар, Принц Наследник Филип и Принц Александар вратили у Краљевски Двор у Београду.
После више од пола века, наследник српског престола и његова породица повратили су своја грађанска права, право уласка у своју земљу и право коришћења породичног дома, Краљевског и Белог Двора. Краљевска породица коначно се вратила кући после скоро 60 година изгнанства.
Као што мото Карађорђевића каже – „Из народа – за народ“, главна дужност Краљевске породице Србије је да увек буде у служби народа и да ради за напредак своје отаџбине, тако да се Карађорђевићи овим геслом у свим својим активностима, од тежње за очување традиције и културе српског народа, преко подршке младима, побољшања угледа Србије и њене промоције у међународној заједници, до хуманитарног рада и свега другог, воде и данас.