Хералдика (у ширем смислу) Краљевске породице Карађорђевић је живо и активно историјско и лично послање. Она је непрекинута симболичка веза између Дома Карађорђевог и Србије и свих земаља којима је Дом владао у делу нововековне историје кад би Српство (у ширем смислу) било самосвесно и самоорганизовано. Као таква, она је културно добро од највеће вредности (сада полицентричног) друштва које себе препознаје и описује као српско и које део свог послања слободном вољом завештава Краљевском дому на представљање.


Династички грб кнеза Александра Карађорђевића

Хералдика је друштвена наука о грбовима и сродним обележјима и постоји полицентрично и у мноштву системски организованих веријанти у последњих девет векова. Она црпи свој репертоар и саставне делове из много старијег фонда симбола цивилизације али има и сасвим оригиналних делова који се могу употребљавати и читати ускључиво путем хералдике и користећи понекад наизглед какафона хералдичка правила. Чување хералдике у складу са дуговечним правилима јесте показатељ припадности европском кругу држава па није за чуђење што су империје и мање државе из прошлости и садашњости толико улагале и улажу у њено јавно представљање и што се још преданије радило на њеном уништењу од танатоских изједначитеља! За овај једноставан уводни текст је од важности споменути једно од тих правила. Суверен земље у традиционалном смислу, а код нас је то „по милости Божијој и  вољи народној“, мора да на највишем нивоу преузме хералдичка обележја те земље као своја. У супротном, хералдички је унизио статус суверена а земљу предао аспиранту, којих по самој природи људској увек има на претек. Укратко, без грба земље нема суверена а у најстрожијем смислу се може рећи да неке земље и немају свој грб него само њен суверен, као у случају Уједињеног Краљевста (Велике Британије и Сев. Ирске). У случају Карађорђа, његова наднаравна, митска величина се огледа у томе да је не само узео грб земље за свој, он је прво измислио земљу, па измислио у званично постојање грбове земаља на које је претендовао као суверен воље народне, па онда и надгрб за све заједно, да би их онда баштинио и бранио уз наду да ће га се неко његов, исто тако свестан а можда још и свеснији, сећати у будућности.

Велики грб Краљевине СХС 1922

Хералдика такође тражи да једном освојен углед и статус грбоносци могу задржати за сва времена чак и по њиховом световном губитку. Невладајуће породице задржавају као део свог хералдичког израза грб земље или земаља којима су владале, могу се одрећи аспирација над њима али се то догађа изузетно ретко, опет по самој природи људској, па чак и ако се деси право аутоматски следује следећој генерацији (случај ЊИВ Романов). Отуд изрека „краљ је мртав, живео краљ“. Као одлика хералдичке пристојности, међутим, одређена мала промена грба, обично у детаљу на штиту и/или параферналијама грба, треба да покаже да породица није владајућа. Дом Карађорђевића је још у XIX веку исправно поступио у том смислу а ту праксу наставља и данас.


Династички грб Краљевине Југославије

У нашој јавности се врло ретко јасно поставља однос утицаја класичне хералдике и ромејске (византијске) амблематике на нововековну државну па стога и династичку хералдику. Оно што и поставља то питање, поставља углавном из непоштених побуда вођених танатоском уравниловком и оспоравањем цивилизације (сетимо се лажног штита са танушним крстом, тзв. грб кнеза Властимира из 9 века, три века пре хералдике). Ромејска амблематика није толико развијен систем као хералдика иако је одлично задовољавала потребе административне хијерархије у систему хришћанског римског источног царства. Из ње је српска нововековна државна хералдика узела све шарже (конституенте штита) и пренела их у строги систем хералдички на најтачнији начин примењен хералдици. Саме шарже је и Источно царство узело од давнина, ти делови јесу толико прастари, толико да претходе и самој хералдици, да претходе Ромејима, Риму, Грцима, да долазе из освита људске цивилизације! Двоглави орао као симбол се може наћи код мистериозних Хетита и Асираца а највероватније је постојао и код Сумераца (са лављим главама сигурно), крст је ванвременски стар, крин је заправо основни дизајн и графичка идеја Европе ако размислите о томе, а оцила или огњила јесу једна прастара мистерија. Све је то наш „заумни суперего“, ако допустите овај оксиморон, у свом идејном „мелтинг поту“ истока западу и запада истоку начинио најсрпскијом сликом а да је истовремено најдревнији скуп, најмлађа слика а старија од сваке грађевине овде!

Српска хералдика није само државна и династичка. Лична и муниципална хералдика су прожете различитијим утицајима од судбинског дуопола исток-запад. Расправа о хералдици на српском језику не може почети и завршити се само државним грбом.

Морална је обавеза Дома да живи своју хералдику јер тиме поштује горепосменуту слободну вољу друштва и судбу јер је речено и установљено „по милости Божијој и вољи народној“. Српска краљевина није имала поданике, имала је слободне грађане који су своју слободу платили најскупљом ценом и однос поштовања мора бити двостран.

С обзиром да је разарање Југославије проузроковало драматичне промене у животу и будућности некадашњих конститутивних народа Краљевине, указала се потреба да се симболи, хералдички и вексилолошки између осталог, прилагоде новом стању ствари. То значи да се за потребе трајног репрезентовања институције Монархије у Србији и шире успостави валидан и историјски утемељен скуп инсигнија које ће одговарати савременом тренутку, али неће представљати ни опозив ни негирање постојећег историјског, моралног и судбинског права на наслеђе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије. То значи да се све постојеће хералдичке и вексилолошке ознаке задржавају у затеченом стању, али се приоритет наслеђа Краљевине Србије, српског народа и Карађорђевог дома потврђује и оснажује кроз додатне хералдичке норме које, по сагласности и дозволи Старешине Краљевског дома, утврђује и прописује Херолд Краљевског дома посебним актом.

На основу таквог става, Херолд Краљевског дома утврдио је 2015. године Указом актуелни садржај и изглед хералдичког знамења Краљевског дома Србије на нивоу Великог и Малог грба. Указом из јула 2015. године Херолд Краљевског дома прописао је садржај и стандарде за мали лични грб Престолонаследника Александра Другог, Принца-наследника Петра (и потоње наследнике у том достојанству од наступања њиховог пунолетства) и велики павиљонски грб Краљевског дома.

Текст указа:

Поводом 70. рођендана Његовог Краљевског Височанства Крунског Принца Александра од Србије а из дуге потребе за сређивањем и кодификовањем званичног знамења Нашег Краљевског дома, овим указом се установљава званичан изглед хералдичких знамења следећих:

1) Малог личног грба Његовог Краљевског Височанства Крунског Принца Александра од Србије који је описног блазона „Штит: на црвеном штиту је бели двоглави орао у полету обе главе крунисане хералдичком круном Србије, кљуна, језика и ногу златних а на грудима орла црвени штит са крстом до ивица између ког су четири оцила радним површинама окренутим ка усправној греди крста све бело а у дну штита два златна крина. Штит је крунисан круном ЊКВ краља Петра I са плавим крином у центру а око штита је Орден Светог кнеза Лазара.“ Званични блазон хералдичким језиком се установљава посебним указом на српском и са варијантама на енглеском, француском и руском. Установљава се да је ово мали лични грб сваке Главе Дома од сада надаље. Графички изглед званичне верзије се даје овде:

2) Малог личног грба Његовог Краљевског Височанства Принца Наследника Петра, истог као малог личног грба Његовог Краљевског Височанства Крунског Принца Александра са диференцијацијом златних оцила наместо белих. Установљава се да је ово мали лични грб сваког Принца Наследника од сада надаље. Графички изглед званичне верзије се даје овде:

3) Великог павиљонског грба Краљевске породице Карађорђевић од Србије који је описног блазона „Штит: на црвеном штиту је бели двоглави орао у полету обе главе крунисане хералдичком круном Србије, кљуна, језика и ногу златних а на грудима орла црвени штит са крстом до ивица између ког су четири оцила радним површинама окренутим ка усправној греди крста све бело а у дну штита два златна крина. Штит је крунисан круном ЊКВ краља Петра I са плавим крином у центру а држачи штита су двојица војвода одевених у војводске одежде из XIX века оружаних све природно и који држе стегове са српском тробојком црвено, плаво, бело оперважене и кићанка златних а стоје на зеленом постољу то јест постаменту флоралних мотива наших средњовековних са ког слободно пада свитак небеско плаве боје на ком је гесло то јест мото Краљевске породице Spes mihi prima Deus. Све горенаведено је заогрнуто краљевском порфиром која је крунидбени плашт ЊКВ краља Петра I увезен златним кићанкама а изнад на павиљонском завршетку је круна ЊКВ краља Петра I са плавим крином у центру.“ Графички изглед званичне верзије се даје овде:

Овај указ ступа на снагу потписивањем Главе Краљевског дома и херолда.

У Београду,

Сва хералдичка питања везана за Краљевски дома Карађорђевића налазе се у ингеренцији Херолда Краљевског дома. Својим Указом, који доноси по одобрењу и уз сагласност Старешине Краљевског дома, Херолд званично прописује, проглашава и спроводи меродавне одредбе у погледу садржаја, изгледа, компетенција и примене хералдичких норми и стандарда у оквиру Краљевског дома.

Слика 4, сенчена верзија Малог личног грба ЊКВ Крунског Принца Александра (Љ. Грујић)

 

Слика 5, сенчена верзија Великог павиљонског грба Краљевске породице Карађорђевић од Србије (Љ. Грујић)

Цењено читатељство ће можда приметити да је историјски развој довео до ситуације да грбови Србије и Краљевске породице постоје на два нивоа, тј. малом и великом, што их доводи у скромнији положај од сваког личног грађанског и мунициплног грба који има три нивоа! Недостатак средњег нивоа грба у случају Краљевског Дома Карађорђевића се решавао спонтаним развитком којег је фасцинантно пратити (више о томе у друго тексту) а тренутна еманација му има нестабилно име, опет због органског историјског развитка.

Дворски грб Дома, Династички грб Дома, Грб Старешине Краљевског дома Србије. Историјски гледано, овај ниво грба би требало да користе краљевски лиферанти на нивоу Дома.

Жена Старешине Дома Карађорђевића црпи своје грбоносно обележје од фонтане части свог мужа. Мали лични грб Њеног Краљевског Височанства Крунске Принцезе Катарине од Србије је према томе садржај штита мужа пренесен на штит лозанж а хералдичком кортезијом без наслеђивања је надвишен краљевском круном ЊКВ Краља Петра I, без икакве хералдичке диференцијације.

Благослов потомства у Дому Карађорђевом у нашем времену захтева да се и хералдичка знамења чланова Дома уреде како би се обезбедио систем јасне идентификације у низовима генерација које доприносе и омогућују наставак владалачке лозе. Тај документ још увек није формално промулгован иако јесте усмено одобрен од Старешине дома, па се овде доносе основне карактеристике предложеног система хералдичке диференцијације и каденције.

Практична примена предложеног система диференцијације и каденције изгледала би у пракси овако како је приказано на родословном дијаграму. Овај систем диференцијације није наследног и сталног карактера, имање краљевског грба додатно промењеног зависи искључиво од положаја у односу на извор почасти а то је Старешина дома. Простије речено на примеру принца-наследника, свака особа која обнаша позицију принца-наследника треба да има грб овако прописан. Померањем родбинских односа мења се и грб. Сваки случај изласка из ових оквира у корист сталног наследног решења се одлучује појединачно од стране Херолда, под условима већ прописаним у овом тексту. Такво решење би највероватније значило излазак из директног поретка наслеђивања али задржавање хералдичког баштињења хералдике Краљевског дома на општем нивоу.

Слика 9 – поређење између малог грба другог сина Старешине дома, његовог сина и малог грба Србије.