Уводни текст:

Овде на једном месту можете пронаћи све текстове који садрже чињенице о основним карактеристикама уставне парламентарне монархије као државног уређења, са примерима како из историје, тако и из актуелних дешавања. Сви текстови су део информативне кампање на друштвеним мрежама, започете на профилима Њ.К.В. Престолонаследника Александра, са жељом да се јавност едукује и да се прикажу истините чињенице. Пошто је у питању директно обраћање Његовог Краљевског Височанства, сви текстови су писани у првом лицу.

Приметно је да доста људи не зна шта је заиста уставна парламентарна монархија, које су одлике и специфичности овог система, каква су овлашћења и дужности суверена, па ћу, почев од данас, сваке недеље делити са вама нову чињеницу или занимљивост о овом облику државног уређења.

Богати су примери како из наше прошлости тако и из искустава савремених монархија које показују зашто је овај систем добар за грађане и државу, али је потребно разумети његове специфичности

Важна улога монарха је да је он или она неполитичка личност, да је изнад дневне политике. Или, као што један од мојих драгих чланова Крунског савета, Матија Бећковић често каже: «Краљ не влада, него управља.»

Захваљујући оваквој позицији, он је суверен свих грађана, и својим положајем обезбеђује стабилност, јединство и континуитет државе.

Као што је већ речено у претходној објави, важна улога монарха у уставној парламентарној монархији је да је он или она неполитичка личност и да је изнад дневне политике – Краљ је шеф државе, којом управља Влада.

У уставној парламентарној монархији народ бира своје представнике на слободним и поштеним парламентарним изборима, који на основу парламентарне већине предлажу премијера, а краљ одобрава његово или њено именовање.

Главне одлуке о вођењу земље доносе Влада и Парламент. Краљ, који није члан ниједне политичке странке и који је изнад свих њих, је фактор стабилности, јединства, континуитета и помирења. Монарх је ту да помогне политичарима да превазиђу своје политичке сукобе и да усмери владине званичнике да заједно раде за добро државе и народа.

На слици која прати ову објаву је мој прадеда, Краљ Петар Први, док полаже заклетву на Устав. Том приликом је рекао «владалац треба да буде носилац слободе и напретка свога народа. Ја хоћу да будем у истини уставни краљ Србије. Устав и све уставне гарантије за слободу и права народна, — те основе правилног и срећног развитка и напретка народног и државног живота, — за мене су светиње, које ћу вазда најбрижљивије поштовати и чувати. А тражим од свију и свакога да то чини.

“Мисли ли ко да нисам свестан опасности којима се излажем? Ја знам да могу да погинем. То може да буде несрећа за мене и за моју породицум али то није важно. Ја нисам на челу државе да седим скрштених руку и водим рачуна о свом животу. Краљ мора да извршава задатке!“ – Краљ Александар I.

Снажне речи мог деде су одличан увод за оно што ће данас бити тема, а то су дужности и обавезе монарха у уставној параментарној монархији.

Приметно је да у јавности често долази до замена теза, те тако можемо чути да се за неког страног монарха каже „зашто није поступио на овај или онај начин“, „он је то урадио“ и тако даље, а бољим познаваоцима је јасно да дела о којима се говори уопште нису у надлежности Краља, него Владе. Уставна парламентарна монархија је уређен систем који доноси добро грађанима управо зато јер се тачно зна шта су чија овлашћења и дужности. А највиша дужност Краља је да служи интересима свог народа. Модерне монархије нису деспотије у којима монарх може да чини шта му је воља.

Монарх има право на своје мишљење, које не мора да буде у сагласности са одлукама Владе, и постоје законски оквири у којима може да га изнесе, али ни Краљ ни Влада не смеју да прелазе преко тих правних оквира којима је утврђено и уређено њихово деловање.

Када је у питању вршење дужности ка свом народу, лична осећања морају да буду остављена по страни.  Исто као што су и моји преци увек на првом месту заступали интересе наше земље и народа, таква је дужност и сваког другог монарха у уставној монархији. А о томе колико је та обавеза јака, најбоље говоре речи мог деде, витешког Краља Александра, са почетка овог текста.

Уставна парламентарна монархија обезбеђује континуитет – већ сте чули ову реченицу, али да видимо шта она заиста значи.

Бранислав Нушић је рекао: „Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен. Отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру.” Наш народ и земља су старији и важнији од било ког појединца. Отаџбина превазилази границе људског века, она је била ту пре нас и биће и када ми одемо, а наша обавеза је да обезбедимо будућност, да и наши потомци могу да живе у земљи предака. Ово је и једна од најважнијих дужности монарха у уставним монархијама.

Док Влада делује краткорочно и води земљу у периоду који је ограничен мандатом (ма колико дуго трајао, са аспекта државности то је кратак рок), позиција Краља обезбеђује наометано функционисање државе и у периоду када се политичка ситуација промени и нови актери преузму државно кормило. Пре десетак година, Краљевина Белгија није имала Владу 540 дана, али је држава и поред те кризе наставила да функционише.

У том систему, Краљ учи свог наследника да увек и свугде буде у служби свог народа, да ради на корист своје Отаџбине. Краљ Престолонаследнику не оставља земљу, како се то често мисли, он му оставља обавезу да служи свом народу. У модерној монархији Краљ нема слуге, већ је он слуга својој држави и свим људима који у њој живе. Зато и постоји стара изрека која каже: „Краљ је мртав – живео Краљ“. Она показује да смрћу једне особе држава не престаје да постоји. Колико год губитак вољене особе био трагичан, Краљев наследник мора да одмах преузме дужности.

Када је мој деда испраћао мог оца на школовање у Енглеску, након чега ће се ускоро десити и атентат у Марсељу, рекао му је:  „Петре, сада ћеш морати да схватиш да се више не можеш понашати као принц, већ као било који други младић. Желим да вредно радиш и стекнеш добре пријатеље: уверићеш се касније да их је добро имати. Нека ти је увек на уму да ћеш представљати нашу отаџбину, и да ће нас људи процењивати по твом понашању.“ Недуго након тога, од амбасадора у Лодону, мој отац је чуо речи:„Десила се ужасна ствар. Ви сте наша нова нада. Убили су нашег Краља. Нек дуго живи Ваше Величанство!“

Наши преци су нам у аманет оставили бројна завештања, од којих су само нека од најбитнијих слободарски дух, непосустајање пред тешкоћама и велика, искрена љубав према Отаџбини и свом роду. То завештање је битан део наше традиције. А поштовање традиције једне земље и њених становника је још једна од битних одлика уставне парламентане монархије.

Није узалуд толико пута речено да је историја „учитељица живота“. Из историје би требало да извучемо поуке, да научимо шта је у нашој прошлости било добро, а шта није, те да позитивна искуства искористимо, а негативна упамтимо као опомену, како их не бисмо поновили. Иако живимо у модерним временима, наша прошлост је основа, темељ на коме стојимо, и без ње нам нема ни будућности.

Модерне монархије успешно успевају да изврше повезивање традиционалних, вековних вредности једног народа и његове славне историје са модерним добом. Државе које су своје традиције уградиле у модерно доба данас су најразвијеније земље у свету. Водеће међу њима су управо монархије, које уз све остале одлике и повезивањем традиционалног и модерног представвљају и гарант демократије и људских права за своје становнике, иако се често могу чути погрешне тврдње да је у питању ретроградни систем, „реликт прошлих времена“.

По индексу просперитета за претходну, 2021. годину, 6 од првих 10 рангираних земаља су уставне парламентарне монархије (Краљевине Данска, Норвешка, Шведска, Холандија, Велико Војводство Луксембург и Нови Зеланд), док се у првих 20 налази њих 10 (уз већ наведене још и Уједињено Краљевство, Канада, Аустралија и Царевина јапан).

Када погледамо индекс демократије за 2021. годину, међу првих 10 земаља 5 су монархије ( Краљевине Норвешка, Нови Зеланд, Шведска, Данска и Аустралија), а у првих 20 укупно их је 10 (уз већ побројане – Холандија, Канада, Луксембург, Јапан и Уједињено Краљевство).

Ове земље су доказ како се традиција успешно уклапа у модерне тежње народа да живе у стабилности, миру и просперитету.

Како смо о стабилности и континуитету већ говорили, потребно је да се дотакнемо и јединства, као још једне битне карактеристике уставне парламентарне монархије. Краљ је суверен целокупног народа. Он је ту да брине о свима, да превазиђе све поделе и стара се да уставом гарантована права важе подједнако за све грађане, без обзира на њихову политичку, националну или верску припадност. Он је тачка окупљања народа, а значај те улоге нарочито долази до изражаја у нестабилним и тешким временима, када је јединство суштински и најпотребније.

Појединац ретко може да уради сам онолико колико може тим људи. Јединство једне заједнице не негира индивидуалне особине онога који је део те целине, него само гарантује да ће се заједничким залагањем тешкоће које погађају све лакше и ефикасније превазићи. Узмимо пример једног од најтрагичнијих али и најславнијих периода наше историје – Првог светског рата. Посланици су чак и тад наставили политичке борбе, иако скупштина није заседала у свом дому, него у Нишу или на Крфу. Сетимо се да је крајем 1914. и почетком 1915. године скупштину потресала тзв. „опанчарска афера“, везана за злоупотребе приликом набавке опанака за војску.

У јеку Колубарске битке, када су многи мислили да је Србији дошао крај, у ровове, међу војску је отишао онај ко је једини могао да учини немогуће и заустави пропаст – Краљ Петар Први. Стари, болестима измучени Краљ је дошао међу своје војнике, разрешио их заклетве дате њему, али није оне Отаџбини. И док је он с обичним војницима пуцао на непријатеље, ни његови синови нису били на сигурном. Добро је српска војска знала да је Регент Александар, Врховни командант, на челу трупа и увек уз своје борце, а да је Краљевић Ђорђе био тешко рањен у борби на Мачковом камену. Ношени примером свог Краља, успели су да извуку из себе и последњу снагу коју су имали и да истерају непријатеља из Отаџбине.

То се показало и касније, у Албанској голготи, те у Солуну и у јуришу назад у Србију – Краљ је увек био уз народ и давао му снагу да истраје. Тада није било битно шта је војник био пре рата, оно што их је пре делило је остало по страни, и под вођством свог Краља су се борили за своју земљу, своју породицу, своје домове.

О значају Круне на доприносу јединству и демократији смо се већ бавили у претходној објави, али потребно је да се дотакнемо и теме која многе занима – како Краљ може бити фактор окупљања грађана у уставној парламентарној монархији, кад у њој има и оних који су по опредељењу републиканци.

Прво што треба истаћи је чињеница да је деловање републиканских струја у модерним монархијама присутно и наравно, апсолутно дозвољено. Сви грађани имају право на свој став и да се њихов глас чује. И искуства су разна. На пример, грађани су гласали против тога да Аустралија постане република на референдуму 1999. године, док је 2021. године Барбадос са друге стране напустио Комонвелт и постао република. Оно што је најбитније је да се увек поштује воља грађана, али и као што је већ речено, да постоји могућност да грађани јасно и отворено могу да искажу свој став.

То недвосмислено показује демократичност уставне парламентарне монархије, где грађани уживају све могуће људске слободе (што се не може рећи за диктаторске режиме, попут комунистичког у нашој земљи, где је управо глас оних који су другачије мислили био гушен у крви). Позиција монарха омогућава да се у овим државама у потпуности живи у складу са речима које је одаавно изрекао Волтер, а које су суштина грађанских слобода и демократије: „Ја се не слажем нити с једном речи коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да их изговориш.“

Како увек волим да укажем и на пример из наше прошлости, поделићу и једну анегдоту о мом прадеди Краљу Петру I. Прича се да су, када је он постао монарх, републиканци организовали демонстрације испред Двора, вичући против Краља. Иако је ађутант саветовао мом прадеди да не излази на балкон, он га није послушао, изашао је пред демонстранте и рекао им: „Ако, децо моја, само ви вичите! Ја сам и дошао овде да бисте ви имали право да вичете шта год хоћете!“

У оквиру приказивања чињеница о уставној парламентарној монархији, потребно је дотаћи се и теме која је од суштинске важности за сваку државу на свету, а то је економски аспект. Иако се често могу чути тврдње да у монархијама „Краљевске породице живе на грбачи народа“, то није тачна тврдња, што се може видети и из искуства наше земље из доба Краљевине.

У уставној парламентарној монархији, законом је регулисано колика средства од државе добија монарх као највиши државни званичник, као и остали чланови Краљевске породице, уколико обављају неку државну функцију. Моји преци, наши Краљеви, добијали су од државе плату која се звала Цивилна листа, која је исплаћивана месечно и била дефинисана законом. То свакако нису била њихова једина примања, али су била једина која су долазила од државе. Такође је јако битно да је постојала строга граница између онога што је Краљева лична својина и онога што је државна имовина, што је строго поштовано. Моји преци су и, поштујући Устав своје земље, уредно плаћали порез на приватно имање, као и сви други грађани.

Мој деда, Краљ Александар I, био је и мудар пословни човек, може се рећи предузетник, који је знао како да инвестира и увећа иметак, тако да је одређени део примања добијао и од улагања у разне послове. То је наставио и мој отац, Краљ Петар II. Држава није финансирала Краљеве личне инвестиције или његову имовину, али је зато Краљ од свог приватног новца финансирао многе добротворне пројекте и стварао задужбине за добробит свих, које и данас служе на корист нашем народу. Осим тога, давао је апанаже осталим члановима Краљевске породице (укључујући и неке од чланова црногорске династије), школарине даровитим ученицима, помагао сиротиштима у новцу и храни, донирао за изградње цркви, мостова, путева, споменика, давао плате радницима на Двору, пензије и још много тога.

Моји преци јесу умели да стекну, али и да искористе стечено за добробит свих, као и многи други велики задужбинари – Илија Милосављевић Коларац, капетан Миша Анастасијевић и многи други. Наравно, све је то било у време пре него што су дошли они који сами нису умели да стекну ништа, али су зато јако волели да отму туђе. О томе више у наредној објави.

Претходним текстом смо започели причу о економском аспекту уставне парламентарне монархије. Јасно је да су ове државе уређени системи у којима се тачно зна шта је државно, а шта Краљево, али треба поменути и да је ово систем који доприноси уштедама у државном буџету. Доста људи не зна да у многим републикама, укључујучи и нашу, осим актуелних председника из државног буџета се финансирају и бивши председници. С друге стране, у монархијама нема издатака председничких избора, а она као бренд доноси и приходе, бројни догађаји Краљевских породица, као и посете Краљевским поседима, изазивају велику пажњу и привлаче бројне туристе. Већ је речено – то је добро уређен систем где се свака активност, па и економија, усмерава на корист државе и њених грађана.

А сада, као што је најављено претходног пута, да видимо како се раширила та фама да „монархија живи на грбачи народа“. Наша традиција је свакако другачија, наш народ и данас памти свог штедљивог Чика Перу, мог прадеду, коме његов министар финансија Лазар Пачу каже да за венчање ћерке Краљ треба да узме кредит као и било који други грађанин, што мој предак без поговора прихвата. Главни кривци су они који су деценијама ширили негативну и пре свега лажну пропаганду о мојој породици и свему што је везано за доба монархије. Говорили су против Краљева који су владали по Уставу и закону, док је њихов вођа уживао у плодовима туђег рада, доносивши одлуке сам, у стилу апсолутистичких тиранија и деспотија. И све то док се, како је лепо рекао мој драги пријатељ, члан Крунског савета, г. Предраг Марковић: „Покривао туђим чаршафима, јео из туђих тањира, башкарио у туђој, отетој кући“.

До 1945. године, није било срамота да неко има, уколико је иметак стекао поштеним радом. Након доласка новог, недемократског система, одједном су они који су умели да стекну гледани као криминалци, док су заправо, прави разбојници били они који су отимали то што је неко други поштено створио. Завршићу цитатом још једног од мојих драгих саветника Круне, академика Душана Ковачевића:“Када се прича о лепотама Београда, то је све оно што је направљено за време Краљевине. Комунисти тo нису ни окречили! Све што је ваљало направљено је тада, у монархији.“