Јелена Петровић, рођена Јовановић била је супруга Врховног Вожда Ђорђа Петровића Карађорђа, вође Првог српског устанка и оснивача династије Карађорђевић. Родила се у селу Маслошево 1765. или 1771. године. Била је кћерка Босиљке и јасеничког обор-кнеза Николе Јовановића. Рано је остала без мајке, а касније су јој отац и два брата погинули као хајдуци, тако да је живела код тетке Бисеније у селу Јагњилу.
За Ђорђа Петровића удала се 1785. године. Родила је седморо деце: Симу (преминуо одмах после рођења), Саву, Сару, Полексију, Стаменку, Алексу (умро са 29 година у Кишињеву, данашња Румунија) и Карађорђевог наследника Александра, касније Кнеза Србије. Била је венчана кума кнезу Милошу и кнегињи Љубици. Дуже време је провела у манастиру Крушедолу у Срему.
По слому Првог српског устанка са Карађорђем и децом иде из Србије. Након убиства мужа живела је у страху од одмазде над њеном породицом. Упркос томе, како неки извори сведоче, писала је Милошу Обреновићу „Светлешем Kњазу и Виспокопочитајшејем куму” да јој одобри повратак кући, не желећи да удовољи захтевима Русије да се са децом пресели чак у Новомиргород. Kнез Милош одуговлачи са одобравањем, а након што је свргнут с престола, он и Јелена се и срећу у Влашкој 1839, када га је укоравала „за неправду коју јој је учинио“.
Након дозволе да се Карађорђевичи врае у Србију, у Београд стиже пре сина Александра и његове породице. Пошто је за владара устоличен кнез Михаило, Јелени је доделио пензију од 1.500 талира годишње. Новине бележе „у Београду је примала бројне посете оних који су желели да јој пожеле добродошлицу”, а одлазила је и у Тополу, на гроб мужа.
Упокојила се у дубокој старости, у Београду 9. фебруара (29. јануара по старом календару) 1842. године. Опело је, у тек изграђеној Саборној цркви у Београду служио митрополит Петар, а покојницу је до Варош-капије испратио кнез Михаило. Његова мајка, кнегиња Љубица, ишла је за ковчегом своје куме све до Тополе, где је сахрањена, док се уз пут скупљао народ да ода пошту Kарађорђевој удовици.
Новине Сербске бележе да се по свим селима кроз која је спровод пролазио и дуж целог пута , без обзира на зиму, искупљао народ са „свију страна и мештани, и старо и младо“, да последњи пут, испрате Госпођу Јелену, удовицу Карађорђеву, да јој „дају за душу“ а многи и да наставе за колоном.