Њено Величанство Краљица Марија од Југославије била је кћи Њ.В. Краља Фердинанда и Њ.В. Краљице Марије од Румуније, кћерке Њ.К.В. Принца Алфреда, Војводе од Единбурга, сина Краљице Викторије Уједињеног Краљевства. Рођена је у Готи, у Турингији (Немачка), 9. јануара 1900, а преминула у Лондону 22. јуна 1961. године.
Име је добила по баби по мајци, Великој Кнегињи Марији Александровној од Русије, а у породици су је од милоште звали Мињон, како би се разликовала од мајке. После смрти Њ.В. Краља Карола I 1914. године, њени родитељи постају Краљ и Краљица Румуније, па се и Принцеза Марија сели са породицом у ову земљу, која постаје њена нова отаџбина.
За време Првог светског рата радила је као болничарка, заједно са мајком и две сестре.
Дана 8. јуна 1922. године у Београду, Њено Величанство удала се за Њ.В. Краља Александра I Карађорђевића. Њихов брак представљао је не само личну заједницу, већ и снажну династичку везу између Домова Карађорђевића и Хоензолерн-Зигмаринген. Краљевски Пар добио је три сина: Њ.К.В. Престолонаследника Петра, (потоњег Њ.В. Краља Петра II, оца Њ.К.В. Престолонаследника Александра II), Њ.К.В. Краљевића Томислава и Њ.К.В. Краљевића Андреја.
По доласку у Југославију, Краљица Марија је брзо стекла дубоку наклоност народа, позната по скромности, топлини и пожртвованости. Активно је учествовала у јавном животу, нарочито на пољу социјалне заштите, просвете, културе и пре свега – хуманитарног рада.
Оснивала је и помагала болнице, школе, домове за децу без родитељског старања и студентске домове, као и добротворне установе широм Краљевине. Убрзо након венчања, заједно са својим супругом, основала је добротворну организацију названу „Краљев фонд“, са циљем подршке сиромашним ученицима. Била је велики заговорник образовања и оснаживања жена, подстицала рад женских удружења и иницијатива које су побољшавале њихов друштвени положај. Била је и покровитељка уметности и културе, подржавала српске уметнике, књижевнике и културна друштва, чувала националну традицију и истовремено подстицала савремено образовање. Између осталих организација, била је покровитељка Кола српских сестара, једне од наших најстаријих патриотских и хуманитарних организација, као и Црвеног крста Југославије.
Дубоко посвећена хуманитарном раду, Краљица Марија је предано радила да пружи помоћ сирочади, сиромашнима и ратним ветеранима. Лично је обилазила болнице, школе и установе, пружала утеху и охрабрење. Живела је једноставно, често се могла видети како сама вози аутомобил (била је прва жена у Југославији која је возила, неретко и свога супруга, Њ.В. Краља Александра I), бавила се вртларством или радила у пољу у народној ношњи. То је још више учврстило њену слику скромне и милосрдне Краљице блиске своме народу. Била је добро образована, говорила је више језика и волела сликарство и вајарство.
После трагичног убиства њеног супруга, Њ.В. Краља Александра I, у Марсељу 9. октобра 1934. године, Краљица Марија наставила је да се стара о синовима и у народу је постала позната као Краљица Мајка – титула коју је прихватио читав народ. Упркос великој жалости, остала је посвећена мајка и морални ослонац земље, настављајући и свој хуманитарни рад.
Током Другог светског рата, иако присиљена да напусти отаџбину и живи у егзилу са осталим члановима Краљевске породице Србије, Краљица Марија је остала је дубоко повезана са страдањем југословенског народа, саосећала је и покушала да олакша патње. Активно је сарађивала са Црвеним крстом и другим организацијама, шаљући помоћ Југословенима и нашим ратним заробљеницима у немачким логорима. Како окупатори не би открили њен идентитет, па због тога и потенцијално стопирали пакете помоћи, пошиљке је потписивала псеудонимом „Марија К. Ђорђевић“.
По завршетку рата, иако Њ.В. Краљ Петар II никада није абдицирао, монархија је 29. новембра 1945. укинута нелегалним актом комунистичке диктатуре. Краљевска Породица била је приморана на изгнанство, а 8. марта 1947. године незаконитим указом Председништва ФНРЈ, свим њеним члановима, укључујући и Краљицу Мајку, одузето је држављанство и конфискована је целокупна њихова приватна имовина.
Краљица Марија је живела скромно и повучено на свом имању у Кенту, у Енглеској. Иако далеко од Отаџбине, наставила је добротворни рад и достојанствено обављала своју дужност. Њеном заслугом српска православна заједница у Лондону добила је достојанствен храм – Цркву Светог Саве, главну и највећу српску православну цркву у Великој Британији, која је откупљена од Англиканске цркве захваљујући Краљици.
За хуманитарни рад генерал Шарл де Гол, председник Француске, одликовао ју је 1959. године Великим крстом Легије части. Поред тога, Њено Величанство одликована је бројним високим домаћим и страним признањима за јавну и хуманитарну службу, међу којима су: Дама Великог крста Ордена Карађорђеве звезде и Ордена Југословенске круне (Краљевина Југославија), Дама Великог крста Ордена Карола I и Ордена Круне (Румунија), Велики крст Ордена Белог лава (Чехословачка, 4. април 1937) и Велики крст Краљевског ордена Светог Александра (Бугарска, велики крст са дијамантима, 1934).
Њено Величанство Краљица Марија преминула је у Лондону 22. јуна 1961. године. Првобитно је сахрањена на Краљевском гробљу у Фрогмору, код Виндзора. Захваљујући напорима њеног унука, Њ.К.В. Престолонаследника Александра, који је испунио завет свог оца и прадеде, Краља Петра II и Краља Петра I, њени посмртни остаци су, уз највише почасти, ексхумирани и 29. априла 2013. пренети у Дворску капелу Светог Андреја Првозваног у Београду. Уочи повратка у Отаџбину, у Уједињеном Краљевству је служено опело у Цркви Светог Саве у Лондону, управо оном храму који је она подарила српском народу. Дана 26. маја 2013. године, њени посмртни остаци пренети су у Краљевски маузолеј на Опленцу у Тополи, током свечане државне сахране. Сахрањена је поред супруга, Њ.В. Краља Александра I, и других чланова Краљевске породице, да почива у својој земљи, међу народом који ју је искрено волео.
Њено Величанство Краљица Марија памти се као једна од највољенијих чланица Краљевске Породице Карађорђевић. Својом смерношћу, доброчинством и неуморном службом, оличавала је врлине дужности, саосећања и моралне снаге. Посвећеношћу хуманитарном раду, културном и просветном напретку и својом блискошћу са народом, заузела је трајно место у срцима поколења Срба и Југословена.