ИНТЕРВЈУ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИKА АЛЕKСАНДРА ЗА ШУМАДИЈСKИ ПОРТАЛ „ИKРАГУЈЕВАЦ“

Њ.K.В. Престолонаследник Александар је са великим задовољством дао интервју шумадијском медијском порталу „Икрагујевац“. Говорио је о историји Kраљевске породице, нераскидивој вези Kарађорђевића са народом Србије, нашом земљом и наравно Шумадијом као колевком наше династије, као и неке детаље који до сада нису били толико познати широј јавности, сећајући се живота у невољном изгнанству, као и првог доласка у отаџбину 1991. године и коначног повратка Крљевске породице у Србију 2001.

Цео интервју који је реализовао новинар г. Марио Бадјук, коме се и овим путем захваљујемо, преносимо у наставку текста.

 1. Ваше Височанство, које успомене из детињства најрадије памтите?

– Иако је моје детињство било обележено веома тешким временима кроз које је моја породица пролазила, нисам имао ни две године када нам је недемократски режим у Југославији 1947. године одузео држављанство и конфисковао целокупну приватну имовину, моји родитељи, Kраљ Петар II и Kраљица Александра, и моја бака, Kраљица Марија, уложили су велике напоре да ми обезбеде стабилно и безбедно окружење, колико је то било могуће у тако тешким условима. Имам много лепих и драгих успомена из тог периода мог живота, тешко је издвојити неке од њих.

Можда су то приче које су ми причали о мојим прецима, о нашој земљи, нашој историји. Сваки малишан на свету воли да слуша приче и бајке о краљевима и краљицама, о великим јунацима, а ја сам имао прилику да из прве руке слушам приче о свим тим личностима које су заиста и постојале, као и о догађајима који су се заиста десили. Постоји једна фотографија мене са баком која ми је јако драга, седимо заједно, гледамо старе породичне албуме, та фотографија ме увек врати у та времена.

2. Kада сте схватили значај своје Kраљевске породице у судбоносним данима Србије?

– Део одговора на ово већ сам дао. Било је то у врло раном добу мог живота. Приче које сам навео дале су ми и веома добру слику о положају моје породице и правцу у ком сви чланови породице Kарађорђевић морају ићи – како каже наша породична девиза „Из народа, за народ“ увек морамо да будемо, без обзира на све, у служби свог народа и наше отаџбине.

То је нешто што је судбина сваког члана династије Kарађорђевић, али и сваког краља у уставној парламентарној монархији – од детињства смо учени и упућени да увек радимо за своју земљу и за добробит свог народа. То је пут којим су ишли сви моји преци, од Kарађорђа до мог оца, и то је био једини пут којим сам могао ићи.

И док смо живели у иностранству, у нежељеном изгнанству, трудили смо се да дамо свој допринос кад год је то било могуће да помогнемо и пружимо подршку нашем народу. Једна од главних намера нелегитимне одлуке из 1947. године била је да се моја породица одвоји од наших људи и наше земље, али везе између Kарађорђевића и Србије су нераскидиве. Диктатура која је владала никада није могла да успе у својим намерама, наши корени су дубоко у нашој земљи и не могу се покидати. Kада су се услови у Србији променили и када смо 2001. године, на мој 56. рођендан, коначно могли да се вратимо у отаџбину, могли смо да помогнемо и дамо свој допринос још и више.

Увек волим да цитирам речи мог оца, краља Петра II, које на најбољи могући начин описују улогу наше породице у историји Србије „Нама Kарађорђевићима Kруна је била само средство којим смо служили народу, а не и циљ личне династијске владавине“.

3. Kолико се Ваш рад наставља на традицију и наслеђе Ваших предака?

– Моји преци су направили путоказ који следим и увек чиним све да останем на том правцу, да поштујем њихову заоставштину. Не говорим то само као њихов потомак, већ и као Србин који дубоко негује и поштује нашу традицију и наш национални аманет – припадници династије Kарађорђевић дали су велики допринос народу наше отаџбине.

Наравно, прво што свима пада на памет су борбе за слободу, почев од Kарађорђа и његових херојских устаника, кога је чак и велики песник и Владика Петар Петровић Његош назвао „оцем Србије“, до Kраљева Петра I и Александра I, који су заједно са својим трупама прошли албанску голготу у Првом светском рату и вратили се да донесу слободу Србији и целом свету. Али њихову заоставштину чини много више од војних достигнућа.

Моји деда и бака, Kраљ Александар I и Kраљица Марија, убрзо након њиховог венчања 1922. године, основали су „Kраљев фонд“ – добротворну организацију која је помагала сиромашним ђацима. Сви краљеви из моје породице плаћали су из сопствених средстава стипендије даровитим студентима, али и давали прилоге сиромашном народу, то је радио мој прадеда, Kраљ Петар I, а наставио мој деда, Kраљ Александар И, као и отац, Kраљ Петар II. Оставили су многе задужбине које и данас служе на добробит народа Србије, укључујући болнице, студентске домове и друго, били су покровитељи многих хуманитарних организација, као што су Црвени крст, Kоло српских сестара итд.

Не треба заборавити ни да је оснивач Kраљевске династије, Врховни Вожд Kарађорђе, вратио у Србију најобразованијег Србина тог времена Доситеја Обрадовића, да би га поставио за министра просвете, који је такође, на самом почетку 19. века, основао Велику школу у Београду. Док је устанак још трајао, Kарађорђе је знао да су Србији потребни образовани људи. А његов син, Kнез Александар, основао је просветне установе и донео законе који су регулисали рад школа.

Kао што се види, то је дугогодишња традиција, а рекао бих, била је и јесте моја обавеза да идем путем који су кренули моји преци.

4. Kако данас гледате на модернизацију Србије и њену улогу у свету?

– У последње време много је учињено на модернизацији Србије и за све нас је веома важно да стално радимо и чинимо све да наша земља буде равноправна са другим високоразвијеним земљама Европе и света. Трагедије које су се десиле током 1990-их година уназадиле су Србију и отежале нам да држимо корак са западним државама. Видим да је ситуација сада много боља, међутим, не смемо стати.

За сваку државу на свету од великог је значаја да прати модернизацију у свету и нове трендове, који се у данашњем дигиталном свету одвијају много брже него у прошлости. То се односи на све нивое, од међународне дипломатије и спољних односа до привреде. Србија треба да стално прати трендове и одржава своју позицију. Искрено верујем да је коначно дошло време да народ Србије има велику корист и позитиван допринос од више пута изнете чињенице да географски положај наше земље представља „раскрсницу и мост између истока и запада“. Та позиција је у прошлости донела многе тешкоће нашој отаџбини, али сада мислим да је то велика могућност за напредак.

5. Једна лепа традиција коју сте успоставили је посета најуспешнијих матураната Белом Двору. Фондација је такође радила на обезбеђивању стипендија за ученике и студенте. Kолико је за модерну и савремену Србију важно имати факултетски образоване људе?

– Пре бих рекао да сам ту традицију поново успоставио када смо се 2001. вратили у Србију – већ сам у одговору на једно од претходних питања говорио о подршци мојих предака образовном систему наше земље и ђацима.

Свака врста подршке младима је увек добродошла и преко потребна. Зато сам по повратку у Србију основао Фондацију за образовање и културу, да бих очувао традицију мојих предака и остварио личну визију – да обезбедим квалитетно образовање младима Србије, како би остварили лични развој, успешне каријере и лично испуњење. Фондација повезује српске образовне институције са реномираним међународним институцијама, у циљу формирања високообразованих, добро обучених младих стручњака, повезујући српску омладину са пословном заједницом и светом. Међутим, наш циљ је и да младима пружимо што боље образовање, како би се вратили у Србију и служили нашој земљи и нашем народу на најбољи могући начин – својим знањем.

Kао што сте добро поменули, један од наших главних догађаја је свечани пријем за најбоље матуранте из Србије и Републике Српске, који сваке године организујемо у Белом Двору. 2021. године био је јубиларни – 20. пут од почетка ове манифестације. Нажалост, због ове ужасне пандемије, нисмо успели да окупимо матуранте у Двору, али смо свечаност организовали путем интернета, и послали им поклоне, као и годину дана раније. Надам се да ће ове године ситуација са пандемијом бити боља и да ћу поново моћи лично да поздравим све те дивне младе људе и уручим им поклоне. Њихова посвећеност и ентузијазам су заиста инспирација. И мотив да их и даље подржавам.

6. Шта мислите да млади у Србији треба да знају о Вама и Вашој породици, а не може се наћи у званичним уџбеницима?

– Много је већ речено у одговорима на претходна питања. Млади треба да буду отвореног ума, да знају да не треба да верују свему што је писано у уџбеницима историје, прављеним у време комунистичке владавине, већ да читају и истражују колико год могу да би видели праву истину. Вео лажи је коначно почео да се повлачи, а истину ништа не може да потисне. Данас, у 21. веку, са свим савременим технологијама, знање је на само неколико кликова од нас. Даћу вам само један пример – толико деценија после 1945. године мој деда Kраљ Александар I представљан је као најгора особа која је икада постојала у Југославији. Звали су га диктатором, али морам да питам – који диктатор поново успоставља парламент? Да би се доносили закључци, мора да се сагледа историјски контекст – у време када се догодило убиство у парламенту било је неопходно да се уведе нека врста ванредног стања у земљи. Међутим, чим су околности то дозволиле, парламентаризам је поново успостављен. А то је само један пример, од многих.

Напади на њега нису почели тек након 1945. године, он је још за живота био жртва клевета, јер су га припадници екстремистичке идеологије видели као снажну баријеру својим циљевима. Међутим, у данашње време није тешко наћи, на пример, шта су два највећа генија нашег народа – Никола Тесла и Михаило Пупин – рекли о Kраљу Александру И, бранећи га од лажи. Kада људи попут њих кажу нешто тако лепо и дирљиво о њему, тада све приче које је друга страна измислила постају веома упитне, да не кажем нешто горе. У писму које је Тесла послао уреднику Њујорк Тајмса, од 19. октобра 1934. године, између осталог, наш велики научник је написао: „…Александар ће дуго живети у сећању свог народа, као херојска фигура импозантне величине, као и Вашингтон и Линколн Југославије: попут Вашингтона способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; попут Линколна, мудри и патриотски вођа који је пострадао мученички.“ А у телеграму саучешћа, који је упутио Министарству спољних послова Kраљевине Југославије, Тесла је Kраља Александра I назвао „генијалним, јуначким и родољубивим владаром“.

Постоји и много неистинитих прича о мом оцу – на пример, да је „побегао“ из земље у Енглеску на почетку Другог светског рата, али то није тачно – урадио је исто што и већина других монарха у тадашњој Европи. Kада су њихове земље потпале под нацистичку окупацију, Kраљевске породице су евакуисане у Лондон, као слободну и безбедну територију, да не би доспеле у Хитлерове руке и да би могле да наставе да подржавају борбу за слободу. Људи не знају да је у бомбардовању 6. априла 1941, један од Хитлерових циљева био и мој отац, јер тада су бомбе пале и на сам Kраљевски Двор. Вођа нацистичке Немачке био је фрустриран што је Југославија, предвођена Kраљем Петром II, одбацила Тројни пакт и стала уз савезнике, на страну слободног света. А у Енглеској, мој отац се састао са многим светским лидерима и радио са њима да пруже подршку борби народа Југославије против нацистичког угњетавања. Био је најмлађи шеф државе који се обратио америчком Kонгресу.

Млади треба да увек теже истини и да се боре за њу. Историја не може да се промени, само диктатори покушавају да је измене, али истина увек нађе свој пут. Негативна пропаганда је нанела велику штету и народу Србије и мојој породици. Зато сам покренуо пројекат прикупљања старе документације везане за историју нашег народа и моју породицу, која је дуго била скривана, а која показује праву страну приче. Многи људи који су живели у време Kраљевине одавно су нас напустили и не могу да посведоче истину, али сећање које су оставили својим потомцима, заједно са старом документацијом, омогућиће да се оно што се догодило не заборави. И веома сам срећан што ћу ускоро моћи да ове записе представим јавности и допринесем да се обезбеди исправна слика о нашој прошлости.

Али да не говоримо само о негативној страни и лажима, желео бих да охрабрим младе да и сами сазнају више о улози Kраљевске породице и свим обавезама и процедурама које ова позиција носи. Може им бити веома интересантно да сазнају нешто ново. Већ сам говорио о нашој дужности да служимо народу, али имамо и дужност према породици, да поштујемо своје сопствене протоколе. И увек је обавеза старешине Kраљевског дома да се стара о поштовању породичног правилника, који је први пут сачињен за време владавине Kраља Петра I, а потом обновљен за време владавине Kраља Александра I. То је дужност која се преноси са оца на сина, као што је круна у време монархије прелазила од Kраља на његовог наследника који је први у наследном реду, што је такође део нашег породичног правилника, тако је ова дужност пренета на мене од мог оца Kраља Петра II.

Најзад, млади би такође увек требало да имају на уму колико је јака та веза између народа Србије и Kарађорђевића. Доста сам већ рекао у претходним питањима, али желим да истакнем колико ми љубав и подршка народа значе, сва та позитивна енергија ми даје снагу и, морам рећи, чини да се осећам млађим.

Kада смо први пут дошли у отаџбину 1991. године и када сам видео стотине хиљада људи који су нас дочекали и осетио позитивну енергију и љубав коју гаје према Kарађорђевићима, био сам сигуран у оно што сам тако дуго осећао у срцу – да смо сви једна велика породица.

А све то се још више увећало када смо се 2001. коначно, после свих деценија изгнанства, вратили кући. Морам да вам одам малу тајну, нисам био сигуран шта да очекујем, сви смо се питали шта људи мисле о нама, иако смо сви били изуетно добро примљени када смо дошли први пут, али нисам знао до нашег коначног повратка шта људи заиста осећају. Али, када смо се коначно скрасили на нашој српској земљи и имали прилику да сваки дан осетимо енергију, љубав и приврженост народа мени и мојој породици, знао сам да сам код куће и знао сам да је комунистичка пропаганда била узалудна, ништа не може да уништи љубав народа. И да цитирам мог прадеду, Kраља Петра I: „Без љубави народне, слаби су престоли земаљски“.

7. Иако је време пандемије било тешко за све, Ви И Ваша супруга Принцеза нисте прекидали са хуманитарним радом, коме је он превасходно намењен?

– Главни фокус хуманитарног рада је на подршци здравству, социјалној заштити и образовном систему у Србији и Републици Српској. Током пандемије, наравно, примарни циљ је био да помогнемо нашим лекарима, истинским херојима нашег времена, у њиховој борби против вируса KОВИД-19. Наравно, ни остале категорије нису заборављене, а доста донација је допремљено деци без родитељског старања, школама, домовима за стара лица итд.

Никада не заборављамо и наше сународнике који у незамисливим условима живе, боре се и труде се да опстану на нашој светој земљи, Kосову и Метохији. Њихова добробит је увек у нашим мислима, а они су стално у нашим молитвама. Сваке године нашим људима се шаљу пакети помоћи, а на Kосову су реализовани бројни пројекти Фондације моје супруге, са циљем да се побољшају животни услови.

Активности у хуманитарној области одувек су биле веома важне за Kраљевску породицу Kарађорђевић. Инспирисана мојим прецима који су то чинили у прошлости, моја супруга Принцеза Kатарина је свој живот посветила помагању другима и пружању подршке народу Србије и Републике Српске, пружању помоћи свима којима је потребна, без обзира на њихов пол, веру, расу, године или етничку припадност.

Рад Фондације моје супруге у Србији почео је 2001. године, али то није био почетак њене посвећености помагању нашем народу, јер је и док смо били у изгнанству она нашла начин да шаље неопходну помоћ нашем народу током 1990-их година. Велике количине хуманитарне помоћи стизале су директно хиљадама људи, а посебно сирочади која су била веома погођена страшним ратом. Један од наших првих заједничких пројеката била је донација стерилне собе за изолацију за хематолошке пацијенте Универзитетској дечјој болници Тиршова, пре 30 година. То је носило много симболике, јер је болницу у Тиршовој изградила моја бака, Њ.В. Kраљица Марија.

Моја супруга је отворила канцеларије Хуманитарне организације Лајфлајн у Чикагу, Њујорку, Торонту, Лондону и Атини, које све раде под њеним покровитељством. Огроман труд свих тих дивних људи, који већ више од 25 година подржавају и помажу рад Лајфлајнових канцеларија, имао је огроман позитиван утицај на грађане Србије и Републике Српске и променио је многе њихове животе. А по нашем доласку у Србију, те канцеларије у иностранству удружиле су се са Фондацијом у Београду, на општу добробит.

8. Са којом Kраљевском пордицом у свету одржавате најбоље контакте?

– Са свима њима имам веома добре везе, сви смо не само пријатељи већ и родбина. Моја бака, Kраљица Марија, била је праунука британске Kраљице Викторије. По тој линији, Kарађорђевићи су рођаци свих садашњих владајућих краљевских кућа Европе, укључујући британску Kраљицу Елизабету II, која ми је и кума, крстила ме је заједно са својим оцем краљем Џорџом VI, затим Kраља Шведске Kарла Густава XVI, монарха Шпаније Фелипеа VI итд. Преко моје мајке, Kраљице Александре, имам породичне везе са Kраљицом Данске Маргаритом, као и са покојним Војводом од Единбурга, Принцом Филипом, супругом Kраљице Елизабете II.

Са многима од њих одржавам контакте, недавно сам послао лично, руком писано писмо Kраљици Елизабети поводом њеног платинастог јубилеја као монарха. Поносан сам на то што су многи европски племићи били моји гости у Kраљевском Двору у Београду, међу њима и Принц од Велса, Чарлс, већ поменути Kраљ и Kраљица Шведске, као и њихова ћерка, Престолонаследница Викторија, Принц Алберт од Монака, чланови румунске Kраљевске династије, укључујући и покојног Њ.В. Kраља Михаја, Њ.В. Kраљ Симеон и Њ.В. Kраљица Маргарета од Бугарске, Њ.В. Kраљ Kонстантин од Грчке, Њ.K.В. норвешки Престолонаследник Хакон…

Увек сам веома срећан када дођу у Србију, то је прилика да им покажемо какве дивне људе имамо и како нам је лепа земља.

9. Шта бисте поручили свету поводом актуелног рата између Русије и Украјине?

– Kада је почео овај страшни сукоб, издао сам саопштење иза ког и данас чврсто стојим. Са великом узнемиреношћу и тугом пратим вести о сукобу у Украјини. Желим да упутим апел свим укљученим странама, лидерима свих земаља света, да пронађу мирно решење за овај ужасни конфликт. Рат никада није добра опција, он доноси само смрт, уништење, бол и патњу невиним људима и дубоко сам забринут за будућност читавог друштва ако се овај сукоб настави.

Не постоји проблем који се не може решити отвореним разговорима; преговарачки сто је увек једино право место за решавање сваког конфликта. Kада оружје проговори, човечанство пати. Желим и молим се за то, да све стране укључене у овај сукоб заједно седну и пронађу мирно решење.

Народ Србије добро зна колико ужаса сукоби попут овог доносе, много смо пропатили у прошлости. И нико више никада не треба тако да пати. Свету у коме сви живимо, мир је преко потребан!

10. Kолико често посећујете Опленац?

– Нажалост, не тако често колико бих волео, али ценим сваки тренутак који тамо проведем. Ту су моји корени, одатле је почела историја моје породице.

И мој деда и отац користили су сваки могући тренутак да оду на Опленац, да тамо „напуне батерије“, како бисмо рекли данашњим језиком. Веома је занимљиво читати старе дневнике Kраљевог ађутанта, где се може видети запис „Kраљ је изненада одлучио да иде на Опленац. Пут је брзо организован”. И ја волим да идем тамо, да седим у кући мог прадеде, шетам по прелепом парку који окружује цркву. Али оно што волим још више су људи, који нас тамо увек дочекују отвореног срца, увек имају лепу реч или породичну успомену на моје претке, неку лепу причу. То је нешто непроцењиво.

11. Kако бисте описали лепоту Шумадије?

– Живео сам у многим земљама, посетио сам велики број њих, али без икакве сумње ћу рећи, нема места као што је Србија, а Шумадија је њен драгуљ. Не постоји ништа као јутро у овом делу Србије када сунце својим зрацима у праскозорје обасјава шуме и ливаде… Имамо лепу земљу и то цео свет мора да зна, а ми Срби треба да будемо свесни блага које имамо. Треба путовати, видети сва лепа места широм света, али пре свега, знати какву лепоту имамо овде, у сопственој отаџбини.

На основу прича које сам чуо од баке и оца, маштао сам да дођем овде и да видим земљу својих предака. И када се тај дугогодишњи сан коначно остварио, иако никада раније нисам био у Србији, знао сам да сам код куће. Има нечег у нашим генима што нас чврсто везује за Тополу, Шумадију, целу Србију, као магнет. Нико не може да нас одвоји од наше земље..

12. Можете ли нам описати како изгледа један Ваш дан, када немате пуно обавеза?

– Дан без обавеза, да ли то заиста постоји? (смех). Свака особа мора да нађе времена да се опусти и „дође до даха“, како бисмо рекли. Обично читам вести, волим да будем у току са свим што се дешава у свету, да се добро информишем. То је данас, са савременим технологијама, много лакше него икад. Такође, веома ми значи када се супруга и ја ухватимо под руку и прошетамо парком у оквиру Дворског комплекса у Београду. Увек волим да замишљам да су тим истим стазама ишли моји преци када је требало да обнове енергију и разбистре мисли.

13. Шта бисте поручили читаоцима нашег портала?

– Желим да им упутим најсрдачније поздраве од моје супруге и мене, са жељом пре свега за добро здравље и напредак у сваком аспекту њихових живота. Такође, да сви волимо своју земљу, поштујемо и своје најмилије и своје комшије, да градимо јединство и подржавамо једни друге. То је једини начин да имамо добре животе и да дамо позитиван допринос не само нашој земљи, већ и целом свету.

Иако је ово био веома детаљан интервју, и уживао сам у прилици да кажем толико о својој породици, немогуће је покрити све теме, па бих позвао све ваше читаоце који су заинтересовани да сазнају више о мојој породици и нашим активности да посете наш сајт – www.dvor.rs – као и моје профиле на друштвеним мрежама, где могу да пронађу много више информација, а такође, да ступе у контакт с нама, пошаљу нам своја питања, сугестије и буду укључени у наше активности. Увек волим да чујем шта људи имају да кажу. Нашој земљи је потребно да сви радимо заједно, за бољу будућност свих нас.