Моделовано по оригиналном делу Огистена Пажуа (Augustin Pajou, Paris 1730–1809)
Последња трећина 18.века
Мануфактура порцелана у Севру (Manufacture Nationale de Sèvres)
Бисквит порцелан
Висина 61 цм
Краљевски двор
Порцелан бисквит Висина: 61цм
Портретна биста грофицe Ди Бари рад је једног од најзначајнијих дворских уметника француског владара Луја XV Огистена Пажуа. Ова раскошна статуа набављена је путем откупа за Краљевски двор 1955. године и заузима истакнуто место у Плавом Салону Краљевског Двора, средишњем салону краљевске резиденције.Грофица ди Бари била је омиљена и главна метреса Луја XV од тренутка када га је 1768. године упознала. За ову атрактивну младу даму Краљ је дао да се изгради чувени замак Лувесијен. Осим што је имала велики утицај на француском двору, Ппоседовала је неспоран укус за уметничка дела и била је мецена скулпторалне радове и наручилац је читавог низа уметничких дела од најбољихим уметникацима тога времена. Први скулптор Луја извео је између 1770. и 1773. године пет варијетета сензуалних портретних биста те краљеве миљенице. Све се међусобно разликују по упечатљивој фризури до чијег је обликовања грофици очигледно било веома много стало.
Мајсторство у обради материјала појачава лепоту портретисане даме чије је црте лица уметник максимално идеализовао без амбиције да изрази њен карактер. Хармоничне пропорције, флуидне линије и вештина обликовања доприносе наглашеној путености и чулности овог уметничког дела. Глава је благо окренута у лево чиме се посматрачев поглед ефектно скреће на карактеристичну фризуру. Коса је подигнута на потиљак у облику тијаре отварајући у први план високо, глатко чело док остатак косе у позадини пада у густим крупним спиралним коврџама низ обнажено лево раме. Пажу на овај начин позива посматрача да прати кретање косе и покрене се око бисте. Портретна биста грофицe Ди Бари изведена је у време када се у скулптури инаугурише нови стил који се позива на вредности Антике. За разлику од његовог савременика и конкурента Удона, Пажу преплиће нове класицистичке тенденције са позно барокном естетиком и тежи идеализацији лика којом постиже несвакидашњу лепоту портрета. Млада жена није представљена у савременом рококо костиму већ у античкој тоги која је у грчком стилу повезана преко десног рамена. Иако су набори обуздани они још у детаљима задржавају разиграност карактеристичну за рококо. Безизражајни лик и поносно држање дају грофици узвишену племенитост античке богиње.
Мануфактура порцелана у Севру од самог почетка била је позната по ангажаовању најзначајнијих француских уметника. Предлошци слика и модели скулптура истакнутих аутора коришћени су у производњи. Тако су модели скулптура и портретних бисти у теракоти у већини случајева били репродуковани и у бисквит порцелану. Дешавало се такође, да скулптуре које су изведене у мермеру касније буду репродуковане и у порцелану. Такав случај је и са портретном бистом грофице Ди Бари. Прва портретна биста грофице у мермеру, изведена од стране Огистена Пажуа, данас се чува у Лувру, док се модели ове портретне бисте у порцелану налазе у многим приватним и јавним колекцијама широм света.
ОГИСТЕН ПАЖУ
Огистен Пажу рођен је 1730. године у једној од сиромашнијих четврти Париза. Његов први учитељ био је његов отац, али је дечак веома рано показао такав таленат да је убрзо примљен у радионицу Жан Баптист Лемоана. Четири године касније, са само невероватних 18 година, освојио је прву награду за скулптуру Краљевске Академије у Паризу. Након што је освојио престижну награду града Рима, краљ Луј XV постаје његов мецена и подржава га финансијски током читавих студија на Академији у Риму. Током шездесетих година осамнаестог века Пажу је радио на многим јавним наруџбинама међу којима су најпознатији радови на декорацији Оперске сале у Версају, Краљевске палате и Палате правде. Почетком седамдесетих улази у круг штићеника грофице Ди Бари која је у значајној мери допринела ширењу славе његовог имена. Биста грофице Ди Бари донела је Пажуу тренутну популарност и он је остао познат као непревазиђени портретиста жена тог времена. Током Француске револуције Пажу је именован као члан комисије за конзервацију француских споменика. Током периода крвавих окршаја склонио се у Монпеље. По повратку у Париз био је исувише болестан да би радио. Убрзо је 1806. године био избачен из свог атељеа у Лувру и три године касније и умире.
