Мала Антанта била је војни савез који су 1920. и 1921. створили Чехословачка, Румунија и Краљевина Југославија, у циљу заједничке одбране од мађарског реваншизма и могућности обнове Хабсбургшке монархуије. Француска је подржала савез потписивањем уговора са сваком земљом чланицом. Брз раст немачке моћи проузроковао је распад Мале Антанте 1938. године.
Први покушаји заједничке одбране од Аустро-Угарске догодили су се током Париске мировне конференције 1919. године. Најистакнутији заговорник савеза који обавезује државе наследнице био је Едвард Бенеш, министар спољних послова Чехословачке од 1918. до 1935. године. Бенеш је одиграо пресудну улогу у оснивању Мале Антенте и сматрао се њеним оснивачем.
Такође, савез је јасно одражавао његово уверење у неопходност развоја демократије не само Чехословачке већ и других европских држава.
Очигледни циљ предложеног савеза био је спречавање поновног успона мађарске моћи и евентуалне обнове Хабсбуршке монархије, али стварна сврха Мале Антанте имала је много шири контекст. Савез је требало да заустави било какво кршење независности држава чланица које би извршила било која европска сила. Бенеш је, дакле, имао намеру да задобије поштовање Мађарске и тадашњих сила попут Француске, Немачке и Велике Британије. Поред тога, Мала Антанта је требало да појача утицај својих држава чланица у међународним споровима.
Такође, треба имати у виду и нову равнотежу снага у Европи након Првог светског рата. Француска је планирала да обузда могућу немачку агресију формирањем договора са суседима Немачке. Пре првог светског рата, Русија је служила тој сврси, али после рата, Француска није била вољна да успостави нормалне дипломатске везе са совјетском Русијом. Стога је настојала да успостави блиске везе са државама у близини Немачке. Пошто је Мала Антанта испуњавала те услове, Француска је снажно подржала њено формирање.
Споразум о колективној одбрани потписан је у Београду 14. августа 1920. године, за време Конвенције Чехословачке и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Уговором је загарантована узајамна помоћ у случају непровоцираног напада који би Мађарска покренула. Ратификације су размењене у Београду 10. фебруара 1921. Након тога, Бенеш је предложио савезу и Румунији, 17. августа 1920, али је његова понуда одбијена од стране румунске владе. Иако је споменути уговор потписан, он није служио као формална савезничка конвенција.
Савезничке конвенције којима је створена Мала Антанта потписане су следећим редом:
• Уговор између Чехословачке и Румуније потписан је 23. априла 1921. у Букурешту. Ратификације су размењене у Букурешту 27. маја 1921. Уговор је продужен додатним протоколима потписаним 7. маја 1923, 13. јуна 1926. и 21. маја 1929.
• Уговор између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Румуније потписан је 7. јуна 1921. у Београду. Уговор је продужен додатним протоколом 21. маја 1929. године.
• Уговор између Чехословачке и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца потписан је 31. августа 1922. у Београду. Ратификације су размењене у Београду 3. октобра 1922. Уговор је продужен додатним протоколима потписаним 19. септембра 1928. и 21. маја 1929. године.
Споменуте конвенције имале су готово идентичне услове као и уговор од 14. августа 1920. године. Поново је наведено је да би у случају непровоцираног напада од стране Мађарске на неку од земаља потписница, друге чланице савеза требало да пруже помоћ. Поред тога, уговори су дефинисали узајамну помоћ посебном војном конвенцијом која је требало да буде потписана. Док таква конвенција није ступила на снагу, биле су предвиђене привремене мере. Земље чланице Мале Антенте такође су се обавезале да ће сарађивати у спољној политици према Мађарској.
Све ове конвенције замењене су свеобухватним споразумом о савезу влада Румуније, Југославије и Чехословачке, потписаним у Штрбенском Плесоу (данас у Словачкој) 27. јуна 1930, а ступио је на снагу „одмах“, у складу са чланом 6. Споразум је успоставио формалну консултативну структуру Мале Антанте и захтевао је од министара спољних послова чланица да се састају најмање једном годишње. Регистрован је у серији Уговора Лиге народа 3. октобра 1930. Ратификације су размењене у Прагу 25. новембра 1930. године.
За време свог формирања, Мала Антанта је морала да докаже своју одлучност да буде заштита од сваког покушаја рестаурације Хабсбургшке монархије.
Карло I од Аустрије вратио се у Мађарску из Швајцарске 26. марта 1921. и објавио претензију на мађарски престо, али његова акција није добила ни подршку Миклоша Хортија, ни пристанак Мале Антанте, па је био присиљен да напусти земљу 1. априла 1921. Међутим, 20. октобра 1921. вратио се у Мађарску и обновио своју претензију. Ситуацију је закомпликовала чињеница да је успео да добије подршку одређеног дела војске.
Мала Антанта реаговала је брзо, под вођством Бенеша. Државе чланице почеле су мобилизацију својих војски, а претња директном војном интервенцијом постала је реална. Европске силе изразиле су противљење покушајима обнове хабсбуршке монархије. Мађарска влада поразила је Карлове следбенике, а њега ухапсила 24. октобра 1921, међутим, постојала је неодлучност да се Карлу одузме титула, што је повећало опасност од војног упада Мале Антанте у Мађарску. Коначно, 10. новембра 1921. донет је акт којим су укинута Карлова владарска права.
Иако је спречавање обнобнове хабсбуршке монархије било несумњиво успешно, каснији догађаји открили су све веће напетости у савезу. На конференцији у Ђенови˛ (од 10. априла до 19. маја 1922) дошла су до изражаја различита мишљења држава чланица. Проблем је настао у вези са могућим признавањем Совјетског Савеза. Чехословачка је била углавном индустријска држава, па је била расположена за нормализацију односа и за признавање новоформиране државе. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Румунија, међутим, биле су аграрне земље и нису делиле такав интерес. Ипак, све земље чланице Мале Антанте сматрале су Совјетским савезом претњом.
Током 20-их година, Француска, као главни заговорник Мале Антанте, подржавала је учвршћивање савеза, потписујући низ уговора о пријатељству чији је циљ био јачање односа између Француске, Чехословачке, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Румуније. Поменути уговори потписани су следећим редом:
• Уговор о савезу и пријатељству између Француске и Чехословачке, потписан је 25. јануара 1924. у Паризу, на неограничено време.
• Уговор о пријатељству између Француске и Румуније, потписан 10. јуна 1926. у Паризу, првобитно је био закључен на 10 година, али је продужен за додатних 10 година 8. новембра 1936.
• Уговор о пријатељству између Француске и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потписан 1. новембра 1927. у Паризу, првобитно је био закључен на пет година, али је продужен 10. новембра 1932. и 2. децембра 1937. године.
Уговори су обавезали стране да се консултују о својим спољним политикама, посебно у вези са безбедносним питањима држава чланица.
Неизбежна последица успешног деловања Мале Антенте била је њена институционализација. У ту сврху, Пакт о организацији, који се такође назива Мали систем Антанте или Пакт о реорганизацији, потписан је у Женеви 16. фебруара 1933. године. Ратификације су размењене у Прагу 30. маја 1933, а споразум је ступио на снагу истог дана. Регистрован је у серији Уговора Лиге народа 4. јула 1933. Уговор су потписали министри спољних послова држава чланица: Богољуб Јевтић за Југославију, Николае Титулеску за Румунију и Едвард Бенеш за Чехословачку.
Циљ Пакта о организацији је био да пружи правни оквир за сталну сарадњу међу државама чланицама.. Уговор је предвидео оснивање Сталног савета и избор Сталног секретара. Савет је био осмишљен за периодичне састанке којима су присуствовали министри спољних послова три земље, а секретар је требало да обезбеди свакодневно функционисање Мале Антенте. Састанци савета требало је да се одржавају у главним градовима држава чланица најмање три пута годишње, чиме би се побољшало редовно усаглашавање њихових спољних политика. Накнадним укључивањем Економског савета у организациону структуру Мале Антанте, државе чланице су изразиле вољу да усаглашавају и економске интересе.
Поновно успон немачке моћи после 1933. године, постепено је поткопавао француски утицај у земљама Мале Антанте.
Француска је 1938. године издала савез и потписала Минхенски споразум, којим је део Чехословачке предат нацистичкој Немачкој. Поред те издаје, Бледским споразумом од 22. августа 1938. године допуштено је наоружавање Мађарске.
Француска је Малу Антанту видела као прилику да, у интересу француске безбедности, оживи претњу ратом против Немачке на два фронта. Да би помогли нацистичкој Немачкој да се ослободи те претње, 1934. године хрватски сепаратистички терористи удружили су се са фашистичком владом Италије, и вероватно владама Мађарске и Бугарске, у организовању атентата на Краља Александра I и француског министра спољних послова Луја Бартуа, два водећа заговорника Мале Антанте. То је био увод у Други светски рат.
За време Другог светског рата, Румунија, Независна Држава Хрватска и Словачка држава основале су савез сличан Малој Антанти са циљем заустављања могуће мађарске експанзије. Савез је формирао румунски маршал Јон Антонеску.