Њ.К.В. Престолонаследник Александар је са великим задовољством дао исцрпан интервју за дневни лист „Данас“, у ком је говорио о деведесетогодишњици убиства Њ.В. Витешког Краља Александра Првог и последицама Марсељског атентата.
Текст који је објављен у штампаном издању у броју од 9. октобра 2024. године преносимо у целости. Захваљујемо се новинарки, г-ђи Јелени Тасић на великом професионализму и реализацији интервјуа. Интервју је доступан и на сајту новина на ЛИНКУ
Престолонаследник Александар Карађорђевић за Данас поводом 90 година од убиства његовог деде краља Александра Првог Ујединитеља
АТЕНТАТ У МАРСЕЉУ БИО ЈЕ ДРЖАВНА И ПОРОДИЧНА ТРАГЕДИЈА
- Са „Малом Антантом“ је формирао заједницу држава која је много лакше могла да се одупире и нацизму и фашизму са једне, али и комунизму са друге стране. Зато су се његовој смрти подједнако радовали у Берлину, Риму и Москви тог доба
- Био је владар са свим својим врлинама и манама, који је у јако немирним временима водио државу и уз све околности постигао резултате које су многи пре њега само сањали. Али, још треба времена да се истина о њему учврсти, јер су у питању деценије лажи и клевета
- Формирање Југославије је историјски дога|ај који је мој деда спровео у дело, остварио, али који су многи желели и за који су многи радили. То је идеја која је старија чак и од 19. века, када доживљава експанзију
Убиство краља Александра Првог пре девет деценија судбински је утицао на даљи ток историје не само наше земље него, слободно се може рећи, и Европе и света. Атентат у Марсељу је, као и сваки други такав ужасни злочин, био велика трагедијаза нашу државу, која је у најкомплекснијим моментима за народе Европе изгубила великог монарха, визионара, оног који је младу државу, распету између великих сила и унутрашњих трзавица, држао и чувао, али и трагедија за нашу породицу. – каже у разговору за Данас престолонаслендик Александар Карађоревић поводом 90. годишњице од убиста његог деде краља Александра Првог Ујединитеља.
– Последице су биле заиста дубоке и далекосежне. Не волим да се бавим теоријама врсте „шта би било, када би било“, али је неоспорна чињеница да су се убиством краља Александра и министра спољних послова Француске Луја Бартуа широм отворила врата екстремним идологијама које су већ биле у успону, да напусте оквире својих земаља и да се „размахну“ по целој Европи, не остављајући наравно ни Југославију, а ни Србију имуну на та дешавања. Краљ Александар је успео нешто што је мало ко пре њега остварио, у размаку од двадесетак година је од вековног непријатеља Турске, коју је баш он као командант Прве српске армије у Првом балканском рату поразио, створио пријатеља. Сличне дипломатксе активности је имао и када је Бугарска у питању. Ово је само један од примера који показује величину његових државничких могућности. Балканским савезом, „Малом антантом“, он је формирао заједнице држава које су тако уједињене много лакше могле да се одупиру и нацизму и фашизму са једне, али и комунизу са друге стране. Зато су се његовој смрти подједнако радовали у Берлину, Риму и Москви тог доба, као и у њиховим сателитима. Да не помињем конце које су ови центри моћи вукли у Марсељском атентату. Не каже се узалуд да су пуцњи у Марсељу били први пицњи Другог светског рата.
Да је остао жив и да је успео да заврши посао који је интензивно радио – учвршћивања државе и решавања горућих проблема не само на унутрашњем него и на спољнополитичком плану, велико је питање шта би се дешавало…
*Да ли се после 90 година од убиства може рећи да је историографија у потпуности сагледала личност и дело краља Александра Првог као владара, војсковође, дипломате или је у неку руку „маћеха“ према њему – због чега и даље постоји дилема да ли је био ујединитељ, мученик или диктатор?
– Поштено је рећи да је ситуација сада значајно боља него што је била и да се све више открива права слика о њему. О човеку, владару, са свим својим врлинама и манама, који је у јако немирним временима водио државу и уз све околности постигао резултате које су многи пре њега само сањали. Али још треба времена да се позиција истине о њему учврсти, јер су у питању деценије лажи и клевета. Диктирана историографија у којој су идеологија и пропаганда биле важније од чињеница, била је усмерена директно против лика и дела краља Александра Првог. Ни мртвом му нису дали мира, он им је увек био непријатељ и претња. А дилема коју помињете постоји зато што је лаж заводљива. Због лакоће којом се изговори, лаж успева да опстане, али на дужи рок истина ће увек превладати. Попут двоглавих орлова у сутерену Краљевског двора који, иако прекречени и добро скривени, опет су се, када је дошао прави тренутак, појавили.
*Многи Срби, у отаџбини и расејању, ни после 90 година од краљевог убиства не могу да му опросте стварање Краљевине СХС, касније Југославије – краљ Југославије постао је пре тачно 95 година 3. октобра 1929. Да ли је он заиста због југословенске идеје жртвовао Србију?
– Сваки историјски догађај треба посматрати из аспекта времена у ком се десио, а такође, узети у обзир све околности. Формирање Југославије је историјски догађај који је мој деда спровео у дело, остварио, али који су многи желели и за који су многи радили. То је идеја која је старија чак и од 19. века, када доживљава експанзију. Сам краљ Александар у једном од говора каже да је то нешто што су његов деда, кнез Александар и Илија Гарашанин сневали. Али не само они, то је био сан и кнеза Михаила Обреновића и многих других истакнутих припадника српског, али и свих других јужнословенских народа. Влада Краљевине Србије током Првог светског рата, Нишком и касније Крфском декларацијом, дефинише Југославију као наш ратни циљ. У то време мој деда је био Регент, вршио је краљевску власт у име свог оца, Петра Првог. Али ни Краљ ни његов син Регент нису деспоти, Краљевина Србија је била земља Устава и закона, парламентарне демократије, што је тековина управо мог прадеде Петра Првог, и ту ни Краљ не сме да иде против воље Владе.
– Југославија је у суштини била племенита идеја која је, нажалост, у пракси имала проблема. Можда би све било друачије да се краљ вратио из Марсеља… Ни Сједињене Америчке Државе у 19. веку, ни оне нису биле најстабилнија земља… Њујорчани и Тексашани се нису баш волели, земља је прошла крвави грађански рат, али је успела да на крају ипак оствари јединство. У основи, идеја Југославије је слична, али за разлику од САД, које су биле далеко од Европе и својих највећих противника, наша земља је била на ветрометини, на удару сувише великог броја сила које су здушно радиле да је растуре. Кад се ситуација сагледа из перспективе 1918. и 1919., нису ствари тако црно-беле како се представљају данас.
Суштина је та да је Велики рат био готов само што се оружаних сукоба тиче, али је дипломатски и те како трајао. Регент Александар је био на челу државе победнице, која је била ратом разорена, а која је као свој ратни циљ поставила формирање заједничке државе Јужних Словена. Он је тај циљ као вршилац дужности шефа државе и остварио. Да ли је могло нешто друго да се добије након рата – можда, али онда би се сигурно десило да српски народ на неком делу територије остане ван земље, опет под туђинском влашћу, што би опет довело до неких нових потенцијалних сукоба у будућности. А краљ Александар је пре свега желео да обезбеди мир.
*Каква је судбина ранијег захтева Крунских тела, а пре пет година и групе српских интелектуалаца упућеног СПЦ да се краљ Александар Први прогласи за светог мученика?
– Црква и Круна јесу веома блиске, али ја лично нити могу, нити смем, нити желим да се мешам у рад Цркве. То је искључиво питање црквених канона, који су стари миленијумима. Не знам докле се стигло са овим захтевом, нити бих желео да га даље коментаришем.
Круна је изнад политике
*Осим обележавања девет деценија атентата у Марсељу, ова 2024. значајна је и по 180. годишњици рођења краља Петра Првог и недавне 120. годишњице његовог крунисања. Имајући у виду улогу и важност оба ова владара – Вашег прадеде и деде у историји модерне српске државе, да ли ће однедавно усклађено и јединствено деловање Краљевске породице значити и веће присуство Карађоревића не само у хуманитарном животу него и у решавању горућих државних и нацоналних питања у Србији?
– Краљевска породица Карађорђевић је увек ту да на сваки могући начин који је у складу са правилима нашег дома и чињеницом да је Круна изнад политике, помогнемо нашој отаџбини и нашем народу. То је наша дужност и обавеза, која нам је остала још од Карађорђа. Велике годишњице увек су добра прилика, да нас све подсете ко смо и шта смо, колики су нам дуг и завештање оставили преци. А наша дужност остаје иста, не мења се. Дужни смо нашим прецима да наставимо њихово наслеђе, али и будућим генерацијама да им обезбедимо да имају добру и стабилну земљу, коју ће они наставити да граде.
Од Опленца до Краљевског двора и музеја
Повом 90 гоина од убиста краља Алекандра чланви Краљевског дома данас ће се окупити на Опленцу, где ће литургију и помен у цркви Светог Ђорђа служити епскп шумадисјки Јован (Малденовић), псе ћега ће иседити државна церемонија одавања почасти.
-У Краљевском двору релативно скоро имали смо изложбу посвећену мом деди, прошлог децембра поводом 135 година од његовог рођења. Зато нисмо желели да поново организујемо нешто слично, него сада пружамо подршку другим установама културе које на овај начин одају почаст покојном Краљу – Музеју Југославије и Музеју Војводине, позајмљивањем експоната из наше колекције, а у Двору ће 17. октобра бити организовано представљање књиге о Александру Првом, чији је аутор официр Краљевске југословенске војске Момчило Вуковић Бирчанин. То је прво издање ове књиге у Србији, дело су под мојим покровитељством заједно објавили Историјски архив Ужица и Установа културе Бајине Баште, а први пут је објављено у Минхену 1974., на 40. годишњицу атентата. Аутор је био официр у коњици Краљеве гарде мог деде и лични секретар мог оца након рата, а ову књигу је објавио с намером да очува достојно сећање на Витешког Краља. Датум промоције је симболичан, јер је 17. октобра 1934. тело Краља Александра Првог било пренето баш из Краљевског двора у Саборну цркву, пре него што је мој деда кренуо на своје последње путовање, на Опленац – каже престолонаследник Александар.
Изложба „Чувајте (ми) Југославију“
Према најавама из Министарства културе, „у згради Музеја 25. мај“, данас Музеју Југославије требало би да буде отворена изложба о атентату на краља Алексадра Првог у Марсељу под називом „Чувајте (ми) Југославију“. „Значај овог трагичног догађаја и његово место у култури сећања људи на овим просторима презентован је кроз изложбену поставку, која ће за посетиоце бити отворена од 10. октобра ове до 31. марта 2025. године“, саопштено је Министарства културе.
