Њ.К.В. Престолонаследник Александар је са великим задовољством поводом свог 79. рођендана дао веома детаљан интервју за дневни лист „Курир“ и њихову сталну рубрику „Моја животна прича“ у ком се осврнуо на бројне занимљиве анегдоте и искуства из свог живота.
Текст који је објављен у штампаном издању у броју од 14. јула 2024. године преносимо у целости. Захваљујемо се новинарки, г-ђи Јелени С. Спасић на великом професионализму и реализацији интервјуа. Чланак је доступан и на сајту „Курира“ на ЛИНКУ
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК: ИМАО САМ ГОДИНУ И ПО ДАНА КАДА САМ ПРОГЛАШЕН ЗА ДРЖАВНОГ НЕПРИЈАТЕЉА
Животна прича Александра Карађорђевића
Забележила: Јелена С. Спасић
Увод: Сплет политичких и свих осталих околности учинио је да му живот не буде принчевски и краљевски, како то зна да буде у бајкама. Одрастао је и живео далеко од престола и далеко од своје отаџбине. Дуго је чекао и ишчекивао да се политичке и све остале околности промене у његову корист. Сада се ишчекује документарна серија “Круна, држава, народ”, у којој ће, верујемо, бити још много интересантних прича
Рођен сам 17. јула 1945. у апартману 212 хотела “Клериџис” у Лондону, који су Винстон Черчил и британска влада на захтев мог оца, краља Петра II, привремено прогласили југословенском територијом како би се наследник престола родио на тлу своје отаџбине. Чак је, по причама, и земља донета из Југославије и стављена испод кревета на ком је лежала моја мајка, краљица Александра, ћерка грчког краља Александра. Иако је очекивано да је порођај интиман чин, овај то никако није био, јер је ту била и комисија југословенске владе како би направила извештај да је све било у реду, што је и обичај када се рађа дете у краљевској породици, почиње животну причу за Курир престолонаследник Александар Карађорђевић.
Прво сам добио име Петар, које ми је дворски свештеник епископ Фирмилијан Оцокољић дао привремено до крштења, као име на знамењу, поштујући обичаје нашег народа. У октобру исте године крштен сам у Вестминстерској опатији, а свету тајну обавили су патријарх Гаврило и Свети владика Николај Велимировић, док су ми кумови били краљ Џорџ VI и његова ћерка, сада покојна краљица Елизабета II. Њено величанство ми је касније причала да сам био веома тешка беба и да ме је скоро испустила јер сам био веома клизав због много уља којим сам помазан. И дан-данас чујем како говоре да нисам крштен по православним обичајима. Али ова два архијереја наше цркве имали су ипак мало више теолошког знања шта је по православним канонима, а шта није.
Други светски рат се тек завршио, али су неки други, скривени ратови тек почињали. Са само годину и по дана, у марту 1947, проглашен сам за државног непријатеља, био сам тако опасна беба да не можете ни замислити… Рано детињство обележено ми је путовањима и селидбама. Иако је мојој породици одузето право да се врати у земљу, отац је наставио да обавља дужност краља и помаже свом народу.
Селимо се 1946. у Сент Мориц у Швајцарској, па касније у Њујорк, где сам похађао прву школу “Тринити”. Сећам се, нисам имао ни седам година када ми је дадиља, брижна Иркиња, у дневној соби причала о смрти мог кума, британског краља Џорџа VI, који је био релативно млад, није напунио ни 60. Друго време, ништа необично да се деци прича о тешким темама. У Њујорку сам био до 1952, када сам се придружио родитељима у Паризу, па наставио школовање у Швајцарској.
Живот није био лак. Сву имовину породице конфисковали су комунисти. Ипак, родитељи су били одлучни да ми пруже најбоље могуће “разумљиво, практично, конструктивно образовање”, како је отац написао у мемоарима, где је за мене рекао и: „… иако је на часовима исто онолико лењ колико сам и ја био, али је изузетно бистар, способан и веома живахан. Као и ја, воли све механичко и одушевљен је спортиста.”
Наша путовања била су све тежа и тежа, јер је последњи амбасадор мог оца умро почетком педесетих у Шпанији. Нисмо имали држављанство, а како је све више земаља признавало нову, комунистичку државу, нисмо могли ни да обновимо пасоше. Путовали смо само с листом папира, а уместо визе на њему је писало: “Немамо примедби…”
Пошто је отац мислио да ми треба више дисциплине, отишао сам из швајцарске школе “Розеј” у војну академију “Калвер” у Индијани, у САД. Веома ми се допала и данас одржавамо добар контакт, шаљемо по једног ученика из Србије на њихов летњи програм. И долазим за Божић у Париз, отац ме дочекује на аеродрому, а ја с модерном фризуром, жваком у устима и мајицом на себи уместо кошуље. Родитељима се то није свидело, па сам послат у “Гордонстун” школу у Шкотску, усред недођије. Интернат какав виђате само у старим филмовима, са сакоима у бојама школе, краватама везаним истим чвором… Била је то велика промена, али сам ту много времена провео са принцем Чарлсом. Осим што смо рођаци, постали смо и пријатељи, а он је био и остао прави џентлмен. Сада је изванредан краљ.
Следи Краљевска војна академија Велике Британије, 1966. сам постао официр, служио у пуку краљевских копљаника, напредовао до чина капетана. И да одмах одговорим душебрижницима, служио сам у војсци Уједињеног Краљевства јер сам био државни непријатељ и приморан на живот ван отаџбине. Служба у нашој војсци за мене није била могућа, а и да јесте, један Карађорђевић с петокраком на капи – никако не може да буде. Осим у неизбежној Немачкој, био сам и у Италији, Северној Ирској, на Блиском истоку. У Либији сам боравио на обуци за ратовање у пустињи када је Гадафи извео државни удар, па смо уместо месец и по тамо остали шест месеци. Северна Ирска била ми је огромно отварање очију – трагедија као последица негативног национализма. Врло слично ономе код нас деведесетих.
Оца сам последњи пут видео у мају 1970. у болници у Лос Анђелесу. Нажалост, већ је био у коми, лекари су ми рекли да се спремим на најгоре. Краљица Елизабета ми је дозволила да оца сахраним поред баке, краљице Марије, на Краљевском гробљу код Виндзора, али и рекла да није сигурна да ћу лако остварити жељу. Већ је знала шта се иза брда ваља, наш народ је цепао болан раскол унутар наше цркве.
Преко радија ББЦ сам сазнао да ми је отац преминуо. Био сам у служби у Немачкој, пришао ми је пријатељ: “Александре, молим те, дођи, нешто мораш да чујеш.” А чуо сам водитеља како изговара да је краљ Петар II од Југославије преминуо и да је три дана чекано да се обавести јавност како би најпре краљева породица била обавештена. И ето мене, његовог јединог сина, како то слушам на радију.
Немогуће је било да пренесемо очево тело у Енглеску, па смо покушали компромис, да сахрана буде у Либертвилу, али да с расколничким епископима служи и владика Фирмилијан. Али након речи о забрани сахране, одустали смо, нисмо желели инциденте, ни циркус. Мајци и мени, као и целој породици било је јако жао што нисмо били на сахрани.
Те 1970, када је отац преминуо, постао сам старешина краљевског дома и многи су ми се обраћали као краљу, што је природан след догађаја. Али сам одлучио да и даље користим титулу престолонаследника, јер титула краља не представља много док сам у изгнанству. Међутим, врло јасно сам ставио до знања да се не одричем титуле, нити династичког права на престо, већ само коришћења звања краља. Уставна парламентарна монархија је изванредан систем који доноси континуитет, стабилност и јединство, спреман сам да преузмем праву титулу чим народ Србије каже да то жели.
Једина ствар која ми је враћена од свега што је отето породици је – књига. И то када сам, као официр британске војске, боравио у Западној Немачкој, у месташцу близу границе са Источном Немачком. Слободно време проводио сам на локалном скијалишту, на баријумској стази, где је остајао невероватан траг када се ноћу спуштате. Ту ми је пришао немачки граничар и упитао ме да ли сам син југословенског краља, те рекао да би његов отац волео да ме види. Уговорили смо сусрет у локалном ресторану. Увече долази старији господин, пружа ми кесу и каже: “Ово је ваше.” Гледао сам га зачуђено, први пут га видим, а он ће: “Као војник Вермахта током рата служио сам у команди која је окупирала двор вашег оца. Ову књигу сам узео из његове библиотеке. Желим да вам вратим оно што вам припада.” У књизи је заиста био печат из библиотеке породичног дома. Ишла је са мном по свету где год сам путовао, да би коначно дошла кући 2001, када смо се вратили у Србију.
Титулу шампиона британске армије у скијању освојио сам 1972, а те године сам и напустио војну службу и посветио се пословној каријери. Исте године сам се оженио принцезом Маријом да Глоријом од Орлеана и Браганце из бразилског царског дома. Живели смо у Бразилу, где сам радио за маркентишку фирму, а затим за “Лондон ашуранс”. У Чикаго прелазимо 1976, где ми је понуђен посао, такође у осигурању. На крају добијам понуду од конкурената из Вашингтона, а како је компанија имала огранак у Лондону, одлучено је да тамо радим. Селио сам се како су се појављивали бољи и изазовнији послови…
Најстаријег сина Петра добили смо 1980, близанце Филипа и Александра већ 1982. Живели смо као и свака друга породица. Морао сам да ставим хлеб на сто, да се побринем да моја деца имају све што им треба. А какве су само бајке испредали о “злату које су Карађорђевићи однели”…
Брак се окончао 1983, али био је то цивилизован раскид, остали смо у нормалним односима. Принцеза Катарина, рођена у Атини, и ја венчали смо се 1985. у Српској православној цркви у Лондону. Кум је био грчки краљ Константин, а стари сват мој стриц Томислав. У Лондону смо купили стан, а потом и кућу, коју смо касније продали како бисмо обновили Краљевски двор када смо се, коначно, преселили у Србију. Моји синови су нам се придружили те 1985, били смо заједно док су одрастали, на путу кроз школе и универзитете. Са шест година почели су да иду у једну од најбољих припремних основних школа у Лондону, а са 13 у једну од најбољих интернатских – Краљевску школу у Кентерберију. Петар је матурирао 1998, а Филип и Александар 2000. Сви су отишли на различите универзитете.
Те 1990. први пут сам посетио Хиландар, када сам посадио и дрво маслине, као тек четврти који је добио ту част од манастира, након цара Душана, краља Александра Обреновића и краља Петра I. Једна од највећих почасти за мене. Било је то време пре мобилних телефона, братство није знало када ћемо тачно стићи, пут није био лак, па је један млади искушеник звонио како би најавио наш долазак од зоре све док се нисмо појавили пред зидинама. Иначе, и 2023, када сам трећи пут био у Хиландару, видео сам га у манастиру, један је од најстаријих монаха.
Супруга, принцеза Катарина, синови и ја први пут смо крочили у нашу земљу октобра 1991. Нисмо имали српска документа, па кад смо слетели на Сурчин полицајцу сам рекао: “Моје лице је мој пасош” и само прошао. Био је запањен.
Прва посета отаџбини била је невероватна, стотине хиљада људи, вожња од аеродрома до града трајала је сатима, улице препуне. Веома емотивно. Следећег дана први пут сам био на гробу мог деде. Осетио сам се као код куће. Па обраћање народу испред Храма Светог Саве, када је и мој син Петар говорио… Моја супруга и ја смо касније донирали средстава за врата ове светиње, а један од великих донатора на вечери коју смо организовали у Њујорку била је сада покојна Ивана Трамп, бивша супруга Доналда Трампа. Упознали смо их много пре него што је он ушао у политику.
А онда је режим те ’91. постављао блокаде да људи не уђу у Београд. Како смо дошли на позив демократске опозиције, због растућих тензија и плашећи се за безбедност људи који су нас подржавали, морали смо да се вратимо у Лондон, иако су хиљаде људи викале: “Остани, остани”. Али поново сам дошао око Видовдана у 1992, кад сам се придружио великим демонстрацијама против режима. Моја функција, као члана и старешине краљевске породице, обавезује ме да будем изнад политике, али сам снажан заговорник демократије и људских права, тако да учешће у демонстрацијама ’92. није била подршка некој партији, већ борба против диктатуре.
Иначе, крајем осамдесетих принцеза Катарина и ја били смо на скупу дијаспоре на северу Канаде, веома далеко од било ког великог града. Прилази ми лепо обучен, учтив човек, каже да има важну ствар. Прича о себи, о веома успешној компанији и одједном каже да је он мој давно изгубљени полубрат! Ми у шоку, а он наставља: “Моја мајка (рекао је име) била је школска пријатељица вашег оца, и знате, свиђали су се једно другом…” Знао сам да је све измишљотина, али црв сумње ми није дао мира, па сам проверио и са старим учитељем мог оца. Уверио ме је да ни та девојка, ни било која друга из друштва мог оца није остала трудна. Године су прошле, ми на скупу испред Народне скупштине у Београду, а у шпалиру испред бине, обучен у благо речено чудну униформу, онакву у каквој је комунистичка пропаганда лажно приказивала четнике Драже Михаиловића – он! Човек из Канаде! Ухвати ме како га стрељам погледом, па брзо неста у гомили. То вам је Удба, добио је нови задатак!
Када је ужасни рат у бившој Југославији почео, принцеза Катарина и ја смо били одлучни да помогнемо нашем народу. То је дужност Карађорђевића. И велики број наших пријатеља у дијаспори био је чврсто решен да нам се придружи, па је принцеза покренула хуманитарну организацију “Лајфлајн”. Увек сам подржавао супругу на овом путу доброчинства, веома сам поносан на све животе који су спасени и промењени набоље.
Сећам се свих покушаја да се избегне или раније оконча рат. Са Сајрусом Венсом, државним секретаром САД под Џимијем Картером, спријатељио сам се. У то време је био представник УН, на ручку ми је рекао: “Идем у Београд да се састанем с Милошевићем”, а по повратку и детаљно описао златни салон Белог двора, где га је и срео. Венс му је рекао: “Господине Милошевићу, веома је важно да радите на развоју демократије, која је будућност. Нема места за тоталитарне владе.” Одговор Милошевића био је: “Не знам на шта мислите, господине Венс, па ми имамо 100 политичких странака.” Сајрус ме је питао: “Шта сам на то могао да му кажем?”, а ја сам рекао: “Требало је да му кажете – већину тих странака сте управо ви сами створили.”
И данас жалим што нисам могао више да урадим 1999, али неке одлуке су већ биле донете. На сахрани веома драгог пријатеља краља Хусеина у Јордану, у фебруару 1999, у време кад преговори у Рамбујеу нису ишли добро, видео сам Била Клинтона: “Господине председниче, чуо сам да желите да бомбардујете моју земљу, немојте то да радите! То ће само донети катастрофу невиним људима, уништити земљу, а Милошевића нећете угрозити.” Окренуо се саветнику за националну безбедност Самјуелу Ричарду Бергеру: “Сенди, објасни принцу шта ће бити”, на шта ми је Бергер рекао: “Ох, имаћемо кратку кампању, бомбардовање ће трајати само неколико дана.” Одговорио сам: “Ниједан милисекунд!” На спрату јорданског двора видео сам на каучу Тонија Блера, кога сам познавао из Лондона, и Жака Ширака. Сео сам између њих и исто причао. Блер је био непоколебљив, али Ширак је казао: “Дођите код мене у Париз да разговарамо, да покушамо да нађемо решење.” Нажалост, његова спремност за разговоре надјачана је од оних који су желели сукоб.
Након што је бомбардовање завршено, супруга и ја смо успели да одемо на Косово. Још је веома живо сећање на патријарха Павла, који нас дочекује испред Пећке патријаршије с нагорелом иконом у рукама… Места су изгледала потпуно напуштено, људи су се крили док не би чули црквена звона, па излазили напоље.
И кад смо долазили на сахрану стрица, принца Томислава, у јулу 2000. на Опленац, нисмо имали пасоше, па сам опет рекао: “Мој пасош је моје лице!” Занимљиво, када смо се одмах након 5. октобра вратили, на аеродрому су нас дочекали исти људи који су ми у јулу тражили пасош, али овог пута речима: “Добро дошли! Драго нам је што вас видимо.” Тад нам је сада покојни Зоран Ђинђић, иначе републиканац, велики пријатељ, који је уложио огромне напоре да нам омогући повратак у отаџбину, рекао: “Хајдемо у кола, идете у свој дом на Дедињу.” Казао сам: “Зоране, молим вас – не! Чекали смо толико дуго, желим да све буде по правилима и званично.” И врло брзо, 27. фебруара 2001, Народна скупштина Југославије поништила је указ из 1947, чиме нам је враћено држављанство. Недуго потом, у апартману 212 у хотелу “Клериџис”, где сам и рођен, уручени су нам пасоши. Занимљиво, на том истом месту 1995, за мој 50. рођендан, моја супруга је организовала прелепу прославу на којој је била и краљица Елизабета II. Њено величанство ме је питало која ми је рођенданска жеља, а ја сам рекао: “Да будем код куће, са својим народом, у својој земљи.” Та жеља се остварила, и то баш на мој рођендан – 17. јула 2001. ушли смо у дом који је мој деда изградио за своју породицу – Краљевски двор. Не можете да замислите поплаву осећања… Све оне собе које су ми описивали бака, краљица Марија, и отац, слике које сам имао само у глави и са неколико старих фотографија постале су стварне. Покушавао сам да повежем која је соба била очева, где је спавао…
Након месец дана открио сам да нам је комшиница Титова удовица Јованка Броз. Помислио сам да би било лепо да се упознамо. Зашто да не? Ми смо пријатељски настројени. Посета је требало да траје сат времена, а остали смо три. Иначе, у дворској цркви је рупа од метка на челу нашег Господа. Моја супруга је питала: “Извините, Јованка, да ли је ваш муж тај који је испалио метак Христу у чело?”, а она ће: “Не, Катарина, није био баш толико лош”, па смо се сви насмејали.
Следећа зима била је веома јака, ледено. Зове Јованка: “Извините, потребна ми је ваша помоћ, нема грејања.” Позвао сам премијера Ђиндића: “Извините, Зоране, моја комшиница има проблем, централно грејање не стиже до ње. Било би добро да помогнете, јер би било трагично да добијемо смрзнуту удовицу диктатора.” И решио је.
Кад смо принцеза и ја били гости Владимира Путина у Москви, на ручку у Кремљу рекао је: “Да ли сте знали да сам спавао у вашој кући непосредно пре него што сте дошли у Србију? Не морате да бринете, више нема уређаја за прислушкивање, све смо их уклонили”, на шта сам казао: “Господине председниче, хвала вам пуно, дивно од вас. Али шта је с вашим уређајима, да ли сте њих оставили?”. Искрено се насмејао.
Историјска неправда исправљена је 2013, кад сам коначно могао да испуним очев завет – да га макар и мртвог вратим у Србију. На Опленац су 26. маја 2013. пренети и сахрањени посмртни остаци мог оца краља Петра II, мајке краљице Александре, баке краљице Марије и стрица краљевића Андреја. Мешавина туге и среће.
Током живота у иностранству надао сам се да ће се Карађорђевићи поново венчавати, рађати и одрастати у Србији, али нисам могао до краја да верујем. Када се то најзад догодило, не могу да опишем срећу… Мој син принц наследник Филип венчао се са мојом снахом принцезом Даницом 7. октобра 2017. у Саборној цркви у Београду. Потом је мој унук принц Стефан рођен 25. фебруара 2018, па крштен у Дворској цркви децембра исте године. Затим је 5. новембра прошле године рођена моја унука принцеза Марија, која је у мају крштена у Дворској цркви. И братанице принцезе Исидора и Наталија, ћерке брата од стрица принца Михаила, рођене су овде.
Како себе видим у будућности – улога сваког члана краљевске породице Карађорђевић одувек је иста – да будемо у служби народа Србије и наше отаџбине. Дужни смо прецима да наставимо њихово наслеђе, али и будућим генерацијама да им обезбедимо добру и стабилну земљу коју ће наставити да граде. Како наше породично гесло каже “Из народа – за народ”!
