Аутор: Јелена Тасић

Александар Карађорђевић о разлозима за неучествовање у обележавању 100. годишњице Великог рата у Србији и односима са влашћу

Можда сам проблем за владу

 

Разочаран сам недостатком поштовања за моје претке, не шаљу ми ни позивнице Постоје страшна кршења људских права моје породице и мене, која треба решити То што смо добили споменик руском цару Николају Другом пре него што су споменике добили владари наше крви је врло интересантно, али и тужно

Ова година била је веома важна због наше историје, али сам констатовао да у Србији није било много прилика да се види шта су моји преци – краљеви Петар Први Ослободилац и Александар Први Ујединитељ радили пре 100 година, иако су веома важни људи за нашу историју.

Мој деда је био врховни командант српске војске. Ни на изложби „Србија 1914“ у Историјском музеју нисам видео његово име. Разочаран сам због тог недостатка признања. Скоро сваки члан Карађорђеве династије лично је учествовао у Великом рату и сваки од потомака врховног вожда је део иконостаса нашег националног бића и наше историјске свести – истиче принц Александар Карађорђевић. У разговору за Данас он говори о обележавању 100. годишњице почетка Првог светског рата у Србији, односима са актуелном влашћу, положају и приликама у Краљевском дому, чији је старешина.

Да ли је Србија на прави и достојан начин обележила балканске ратове и почетак Првог светског рата, који је званично почео аустроугарским бомбардовањем Београда?

– Могло је више да се уради, идеје су постојале дуже времена, али су се по правилу остваривале у последњем тренутку. Било је делова историје који су недостајали, а недостајало је и више медијске покривености и признања за оно о чему говорите. Нажалост, многим људима није у интересу да зна наша права историја, држе се њене прочишћене верзије.

Због чега нисте били виђени на свечаностима којима је у Србији обележена 100. годишњица почетка Великог рата и чувених битака?

– Нисам добио позив. Чак ни за обележавање битке на Церу, што је тужно, зато што многи наши људи поштују оно што је мој деда урадио. Нисам могао да положим венац. Жалио сам се властима, али није било ефекта. Други случај било је обележавање 80 година од атентата на краља Александра у Марсеју. Французи су били врло коректни. Кад су констатовали да нисам у делегацији Србије, организовали су наш долазак, на аеродрому нас је дочекао представник француске владе. Француска влада је социјалистичка, али има велико поштовање према мојој породици.

Шта кажете за предлоге градских званичника да се у Београду подигну споменици краљевима Петру Првом и Александру. Да ли су Вас консултовали у вези са тим?

– Чуо сам то прошле недеље из Скупштине града. Ја у потпуности подржавам и подстичем подизање споменика краљу Петру Првом и краљу Александру. Крајње је време. У Паризу постоји спектакуларан споменик двојици краљева, био бих одушевљен и веома поносан ако би такав величанствен споменик постојао на некој лепој локацији у Београду. Мислим да не треба да буду на крају света. То што смо добили споменик руском цару Николају Другом пре него што су споменике добили владари наше крви је врло интересантно, али и тужно. Мислим да би своје улице у Београду ускоро требало да добију и мој деда и мој отац.

Због чега нисте били на освештању споменика цару Николају и какве су Ваше везе и контакти са Русијом?

– Леп споменик. Не сећам се да сам био позван, а у сваком случају то је било у последњем тренутку и имао сам знатно раније прихваћене обавезе у иностранству. Имам добре везе са Русијом и увек ћу се сећати феноменалног и незаборавног ручка на ком смо моја супруга и ја били у Кремљу као гости председника Владимира Путина, премијера Дмитрија Медведева, министра иностраних послова Сергеја Лаврова и руског патријарха.

Како објашњавате то што оцена личности, државничке, војне и спољне политике краља Александра, ни после 80 година од убиства у Марсеју није изашла из клишеа који су о њему, како тврде историчари, створили „комунисти и политички противници“?

– Постоје појединци који се још осећају непријатно када је у питању наша нецензурисана историја, али сам сигуран да ће са више отворености и временом ствари постати јасније и много отвореније. Желим да напоменем да кад сам дошао да живим у Дворском комплексу, задржао сам све симболе прошлости, а постоје многи који се односе на нашу комунистичку прошлост. Само диктатори чисте историју.

Да ли је такав однос према краљу Александру, посебно у Србији, цена његовог форсирања југословенске идеје?

– То је био договор са свима после Версајског споразума, а било је и притисака са Запада. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, потом Краљевина Југославија била је решење за то време, без ког бисмо имали још један рат. Етничка мапа бивше Југославије била је као „леопардова кожа, која је показивала изузетну разноликост. Сада је та мапа свуда, осим у Србији етнички врло чиста, посебно у Хрватској и Босни. То што се догодило са животима људи, њиховим домовима и имовином, било је заиста шокантно. То је било потпуно лудило. Кад смо дошли пре 13 година, имали смо више од 500.000 сиромашних избеглица. Морамо да знамо шта се догодило у прошлости, да не би понављали такве ситуације у будућности. Наша обавеза је да поштујемо све религије и свако етничко порекло, што подржавају и патријарх, великодостојници других верских заједница, политичари који се залажу за људска права и дијалог. Сада стојимо пред вратима Европске уније и показујемо да поштујемо све, без обзира на етничко порекло или вероисповест.

Професор Оливер Антић је приликом преноса посмртних остатака Вашег оца рекао да „председник Николић припрема терен за монархију и да је сада нека врста „замене за краља“. Како оцењујете Николићев рад као „краљевске замене“ и да ли се Србија и уопште макла у правцу обнове монархије?

– Мој став је да би нашој земљи уставна парламентарна монархија добро послужила, за шта има много примера широм света. Наши политичари би имали један положај мање око кога би се борили, а за који се показало да ствара политичке сукобе. Али, проблем је што многи не разумеју шта значи уставна парламентарна монархија, зато што је било много пропаганде против ње. Монарх није члан политичке странке, не бави се дневном политиком – он је симбол јединства, стабилности и континуитета. Путујући по Србији видео сам да има много интересовања за монархију. Људи из свих политичких странака су предусретљиви, топли. У неким местима градоначелници из странака које нису монархистичке били су нам најбољи домаћини. Али, требало би питати председника Николића какви су његови ставови. Ја мислим да је решење за дугорочну власт да буде премијер, кад његов потенцијални други мандат председника истекне. Премијер може бити изабран више пута, ако побеђује на изборима. Кад сам Николићу, у шали, рекао за ово решење, одговорио је: „Интересантно.“

Да ли Вам је на Западу или Истоку била предлагана обнова монархије у Србији?

– Многи људи, па и они који нису монархистичких убеђења, уставну парламентарну монархију виде као добро решење за Србију и напомињу да ће она омогућити нови, очајнички потребан позитиван имиџ за Србију. Нема земље која је против, укључујући и Американце. Али, то је ствар наше унутрашње политике.

Да ли политичари у Вама и даље виде конкурента, мада Ви избегавате свако изјашњавање о политици, чак и када је реч о државним и националним питањима? Да ли је то ћутање контрапродуктивно за монархистичку ствар или је последица политичких односа у Србији?

– Могуће је да ме виде као конкуренцију, па чак и да постоји завист због мојих многобројних међународних веза и пријатеља. Такође, постоји дилема шта да ураде са мном и мојом породицом, јер до сада ништа није решено – наша људска права се крше, ми и даље живимо у одузетим некретнинама. То питање се бескрајно дуго решава и за власт представља тешку ситуацију коју мора да реши на прави начин.

У чему је проблем када је реч о статусу Краљевског дома?

– За решавање овог питања постоје примери у Бугарској, Румунији, Црној Гори, која је донела специјални закон. Ми смо са Тадићевом и Дачићевом владом разговарали о новом закону сличном црногорском. О томе је било речи и прошлог јуна на састанку са министром правосуђа. План је био да се иде преко канцеларије председника владе, али је ту стало. Ми их подсећамо, али они кажу да чекамо, јер имају пуно посла – долазе важни људи, дронови…

Са којом сте влашћу од првог доласка у Србију 1991, посебно од дефинитивног повратка 2001. године, најлакше сарађивали?

– Са Милошевићевим режимом нисам имао контакте, само са ДОС. Имао сам срећу што сам имао добре односе са сваком владом после 2000. године. Било је тешких тренутака и још има много тога да се реши, иде болно споро. Тренутно сам у преговорима и надам се да ће нешто позитивно произаћи из њих. Дворски комплекс је од историјског значаја, има непроцењива уметничка дела, отворен је за јавност. Пошто је и даље конфискован, као, уосталом, и сва друга имовина моје породице, једино поштено било би да се за одржавање и поправке брине држава, са одговарајућим буџетом. Отворени смо за све захтеве из министарстава и амбасада за готово свакодневне посете. Људи воле да долазе у обиласке Краљевског и Белог двора, јер заиста уживају у нашем малом српском Версају. Трудимо се да свим средствима одржавамо комплекс у доброј форми, али то није лако. Садашњи премијер је љубазан кад се сретнемо, али можда влада не зна како да реше нашу ситуацију. Мислим да нису против породице Карађорђевић, али да не знају како да реше питање буџета за одржавање Двора и како да чувамо овај споменик.

Да ли је власт профитирала од краљевске сахране на Опленцу прошле године?

– Сви су профитирали – моја породица и људи на власт. То што је шеф државе омогућио да се врате мој отац, покојни краљ Петар – био је знак поштовања. Значајно је и то што су се „вратили“ и моја мајка, бака и стриц принц Андреј. То је окупило целу породицу, и сада сви они почивају мирно на Опленцу, као што су желели краљ Петар Први и краљ Александар.

Да ли је држава испунила све своје финансијске обавезе у том погледу?

– Управо у петак прошле недеље уплаћен је новац. Претходно су били измирени рачуни у Лондону, грчка влада је платила за моју мајку, а сада је коначно плаћен пренос за мог оца и стрица.

Како оцењујете односе унутар Краљевског дома и да ли има „нездравих“ амбиција међу неким њеним члановима?

– Имам добре односе са већином мојих рођака, али сам тужан због неких питања. Сви чланови породице су слободни да дођу и многи су више пута боравили у оба двора. Наравно, важно је да породица буде уједињена и срећна.

Због чега једино Ви од потомака краљице Марије нисте поднели захтев за њену рехабилитацију, која је, како се тврди, законски неопходна за враћање имовине Карађорђевићима, иако је само кнез Павле био осуђен и то пре рата због Тројног пакта?

– Ја сам у пуном процесу праћења и читања свих бескрајних ванредних захтева и бирократских процедура. Постоје страшна кршења људских права моје породице и мене, која треба решити. Оно што се догодило 1947. године било је ужасно, а још није решено. Недавно смо добили писмо из Комисије за реституцију, у коме кажу да је потребна рехабилитација за краљевиће Томислава, Андреја и за мене. Мислим да Комисија купује време.

Колико је тачан утисак да кнегиња Јелисавета има „повлашћен“ положај код актуелне власти – најпре су у Србију враћени посмртни остаци њеног оца кнеза Павла, иако је „пренос“ крунисаних чланова прве наследне линије Краљевског дома био известан, он је мимо протокола краља Петра Првог сахрањен у великој цркви на Опленцу, а њој је првој од Карађорђевића враћена некретнина на Дедињу?

– Не знам за такве повластице, већ само то да је случај принцезе и њеног брата принца Александра много лакши и једноставнији за решавање него остатка краљевске породице. Врло сам срећан што су се њен отац, мајка и брат „вратили“ и што су сахрањени на Опленцу. Добро је и што су јој вила „Црногорка“ и земља враћени. Мислим да она није проблем за владу, док ја можда јесам, па не спавају добро.

 

Нисам одустао од својих права краља

– Никада нисам одустао од својих права, иако сам давне 1970, када је мој отац краљ Петар преминуо, одлучио да не користим титулу краља – истиче принц Александар. На питање да ли и мисли да је била добра одлука да се његови синови школују и одрастају ван Србије, одговара да су принчеви „Петар, Филип и Александар често овде и да су помагали жртвама страшних поплава“.

Сеф за Броза одмах отворили

Да ли је парадокс то што је имовинска расправа коју су покренули потомци Јосипа Броза отворила могућност да се укључе и Карађорђевићи, потражујући своју имовину?

– Сигуран сам да сва питања могу бити решена на време уз добру вољу. Ово питање треба пажљиво испитати и проценити. Када смо сазнали за сеф у Народној банци, више пута сам званично тражио да се отвори, али нисам добио одговор. Кад је то затражио Јошка Броз, одмах су отворили сеф. То је урађено пре две године. Интересантно је да су унутра ствари чланова породице Карађорђевић. Када су у Шведској нашли сеф Романових, одлучено је се иде на аукцију, како да би се избегли сукоби и расправе. Моја породица је, на подстицај супруга моје рођаке принцезе Лавиније Остина Причард-Левија, предложила Влади Србије да би то и овде било добро решење, али нисам добио никакав одговор. Таквим решењем би се сигурно избегао сукоб, као што је избегнут у случају сефа Романових.