Књига Душана Бапца и Александра Огњевића баца ново светло на тајне нестанка краљевског блага 1941. године . Драгоцености су отимали Италијани и Немци, али и Озна после рата
Петар II Карађорђевић
КРАЉ Петар Други Карађорђевић је у априлу 1941. године побегао из земље и понео народно злато – један од најчешће коришћених аргумената у протеклих 75 година против краљевске породице. Полазећи од тезе, деценијама коришћене у посткомунистичкој историографији, Душан Бабац и Александар Огњевић у књизи “Тајне краљевског блага” демаскирају овај вишедеценијски мит откривајући да је судбина злата и краљевских драгоцености била потпуно другачија.
После више година истраживања домаћих и страних архива, аутори су пронашли колико су заправо злата краљ и влада понели током евакуације, каква је била судбина драгоцености скривених у манастиру Острог, каква је била улога Немаца, Италијана, Американаца, Озне и Удбе у разношењу блага, као и шта се догодило са изузетно вредним уметничким делима и светињама у власништву краљевске породице.
– Краљ Петар није украо народно злато и није живео богато у емиграцији. Један грам злата он није разменио! Ову причу су систематски послератних година протурали противници монархије и, као мантру, пренели је на своје потомке – говори нам Душан Бабац. – Краљевина Југославија дочекала је Други светски рат са стабилним резервама и непосредно пре ратних сукоба плански је настојала да сачува новац и злато и склони их на сигурно. Ипак, током повлачења према Црној Гори морала је да спали велике емисије новчаница, како новац не би дошао у руке окупатора. И то је била јединствена мера у историји монетарне политике једне државе.
Аутори књиге тврде да је све оно што није успео да понесе краљ или други чланови краљевске породице приликом евакуације, у ратним и поратним годинама, до данашњег дана, било предмет окупаторске, а затим организоване државне пљачке и отимачине.
ФАМОЗНИ СЕФ 555- ПОД изговором бриге за културно-историјско наслеђе, држава је отимала приватну имовину Карађорђевића – тврде Бабац и Огњевић.
– Највећи део тог блага данас се налази у музејима или у фамозном сефу 555 Народне банке Србије.
– Чињеница је да се чланови краљевске породице нису показали као нарочито добри чувари сопственог наслеђа, већ су у годинама егзила и немаштине били принуђени да распродају готово све што су имали – истиче Бабац.
Између корица књиге “Тајна краљевског блага” налази се много широј јавности непознатих података, који бацају ново светло на историјске догађаје.
– Од 204 сандука злата филијале Народне банке у Ужицу, Италијани су у априлу и мају 1941. запленили 179 са 8.393 килограма чистог злата – наводи Бабац. – Од преосталих 25 сандука, Немци су у манастиру Острог узели четири, осам је понела влада, пет генералитет, један је у украден, а пет је отела Озна после рата. После капитулације Италије, Немци су запленили и југословенско злато које је било код њих. Америчке трупе су га у мају 1945. пронашле и одузеле и после Лондонског споразума враћено је Италији, која је вратила Југославији целокупно заплењено злато на основу Уговора о миру.
После анализе података до којих су дошли, аутори књиге, коју је објавио “Евро бук”, тврде да је Југославији после рата враћено највише злата, у односу на све друге земље у Европи.
– Италија је вратила 8.393 килограма, од Немачке је добијено 2.172,87, тако да је Народна банка реституисала 10.526,87 килограма монетарног злата – говоре аутори. – Ако се изузме злато у Лондонској банци, око 11.000 килограма, као и оно које је НБЈ продала за девизе, око 20.000, Југославија је код Федералних резерви у Њујорку имала 41.666 килограма чистог злата. Али после ослобођења, из Њујорка није враћено све злато.
Аутори “Тајни краљевског блага” откривају да су Американци условили враћање злата плаћањем обештећења за национализовану америчку имовину у Југославији.
Краљица Марија са синовима Томиславом, Андрејом и Петром
– Иако је социјалистичка Југославија постигла споразуме са многим земљама о обештећењу за национализовану имовину њихових држављана у Југославији, отплатом у вишегодишњим ратама, САД су захтевале да се плати њихова енормна процена национализоване имвине Американаца. Она је вишеструко прелазила процену социјалистичке власти и износила је 15.649,22 килограма – објашњава Бабац. – Остатак од 26 хиљада килограма транспортован је делом у Швајцарску, делом у трезор НБЈ.
Владе у избеглиштву генерала Симовића, Слободана Јовановића, Милоша Трифуновића, Божидара Пурића и Ивана Шубашића, према подацима до којих су дошли Огњевић и Бабац, потрошиле су око 28 милиона долара. Од тог новца, краљ Петар је током рата добијао годишњу апанажу од 30.000 фунти, краљица Марија 43.680, а краљевићи Томислав и Андреј по 12.000 фунти.
Краљица Марија пред крај живота распродавала драгоцености
– Када је у Југославији укинуто монархистичко уређење, Петар Други је са целом династијом лишен свих права. Првих година после губитка круне живео је од 40.000 фунти које је добио од своје владе и 30.000 своје уштеђевине. Када су ова финансијска средства исцрпљена, краљ је почетком педесетих година почео да продаје породичне драгоцености, које је успео да изнесе из земље – каже Бабац.
РАЗБАШТИНИЛА ГА МАЈКА
– ДА би преживео тешке године у егзилу, краљ Петар Други је продавао породичне драгоцености, углавном накит који је понео. Међу овим драгоценостима била је и скупоцена руска дијадема његове мајке, украшена великим смарагдима, коју је израдио познати руски царски јувелир Болин. Распродају породичног накита краљица Марија никако није могла да опрости свом сину, што је један од разлога због кога га је искључила из тестамента – каже Душан Бабац. – Она је, међутим, и сама пред смрт распродала свој лични накит.
У нестанак злата умешан и Степинац
Књига “Тајне краљевског блага” баца ново светло на нестанак злата 1941. године (2): Усташе заплениле 4.000 килограма злата и претапале га у златнике. У скривању опљачканог злата јеучествовао и хрватски надбискуп
Архимандрит Леонтије Митровић и гестаповци са новцем и златним полугама
ГОДИНАМА су се испредале теорије завере о злату Краљевине Југославије, које је наводно Петар Други Карађорђевић понео када је напустио земљу. Публициста Душан Бабац и историчар војне авијације Александар Огњевић у књизи “Тајне краљевског блага” откивају дуго скривану тајну да су злато украли Немци, Италијани, четници, усташе, па и Озна, а да је Југославији после рата враћено највише злата од свих европских земаља.
– Није било потребе да се толико дуго велом тајне прекрива истина о томе да млади краљ није опљачкао свој народ – каже нам Душан Бабац. – Истина је била доступна у документима које смо господин Огњевић и ја пронашли у архиву Народне банке Србије. Нема ту, дакле, никакве мистерије, нити било каквих канала, нити смо тражили помоћ некаквих војних или полицијских “шкриња”. Једноставно, било је довољна наша решеност и упорност, а путоказ смо знали. Народна банка има извештаје о кретању новца и злата, непосредно пред почетак рата, током и после њега.
Увиђајући опасност по земљу, државни врх је још 1939. године одлучио да се један део златних полуга Народне банке пренесе на чување у иностранство. Сматрали су да ће тамо бити сигурније. Већ у мају исте године већи део златних резерви пребачен је у Енглеску, одакле је један део после почетка рата пребачен у САД. Народна банка организовала је још два транспорта – из Швајцарске, преко Атине, у Њујорк је упућено још 14.168,16, тако да је Народна банка код Федералних резерви у САД, уочи шестоаприлског бомбардовања Београда, имала 47.851,67 килограма чистог злата. У трезорима у земљи остало је 10.701,11 килограма злата.
– Према плану Генералштаба Југословенске краљевске војске, направљен је и план повлачења Народне банке, са новцем, златном резервом и осталим драгоценостима – објашњава Бабац. – Неколико дана пре напада издата је наредба да се златне резерве и друге драгоцености пошаљу филијалама у Ужицу и Сарајеву. Злато које је било у Сарајеву, 1.174 килограма, заплениле су усташе, које су стигле пре службеника Народне банке. Усташе су приграбиле и злато из загребачке филијале, око 3.000 килограма у шипкама и остале драгоцености.
Анте Павелић и Алојзије Степинац
Међу тим драгоценостима били су разни предмети од злата, накит, прибор за јело, украси, које су Немци и њихови помагачи запленили од Јевреја и осталих грађана. Део тих драгоцености је истопљен и од тако добијеног злата израђени су златници са ликом Анте Павелића. Не зна се колико је таквих златника урађено, али је познато да је један вредео 500 златних куна!
– Осећајући да ће НДХ пропасти, усташке власти су заплењено злато и предмете пребацили преко границе – пишу аутори “Тајни краљевског блага”. – Непосредно после ослобођења, Комисија за утврђивање ратне штете, на основу сачуваних књига Хрватске народне банке, направила је попис златног новца који су усташе однеле, међутим, према ономе што смо пронашли у материјалима о њиховом бекству, морало га је бити више него што је званично установљено.
Приликом бекства, усташе су, наводе аутори, однеле све што су и колико су могли. О судбини тог злата и новца колала су различита нагађања, па и да је завршило у Ватикану. Међутим, пребацивање злата у Аустрију и његова расподела изазвала је сумњичења и сукобе међу учесницима тог подухвата, што је омогућило да се расветли стварна судбина “хрватског злата”.
– Архивска грађа је омогућила поуздану реконструкцију бурних догађаја око злата НДХ изнесеног у избеглиштво – објашњава Огњевић. – Утврђено је да ништа није остављено у Ватиканској банци. Злато, драгуљи и новац, закопани у Аустрији, доспели су у руке неколицине усташких емиграната, који су их трошили како су хтели. Једино је вредна филателистичка збирка Равнатељства пошта у Загребу, завршила у рукама странаца.
Аутори “Тајни краљевског блага” тврде да су Алојзије Степинац и други католички свештеници, као и фрањевци, учествовали у скривању опљачканог злата. Убрзо по уласку ослободилачке војске у Загреб, почеле су да пристижу прве информације шта је остало од драгоцености иза усташа и где се оне налазе. Сазнало се да се на Капитолу налазе разне ствари интересантне за нову власт, а да оне нису могле бити ту без знања Алојзија Степинца.
– Тамо су били сакривени и лични предмети жртава усташких злочина. Овакви докази о поступању Алојзија Степинца, али и великог дела врха Католичке цркве отварају данас многа питања – каже Бабац. – Посебно оно о оправданости његове рехабилитације.
ОВАЈДИЛА СЕ И ОЗНА
– У манастир Острог стигле су дворске драгоцености, десет сандука злата и 15 врећа са новчаницама од по хиљаду динара. Све је то предато архимандриту Митровићу да их склони у магацин, али он је део поверених драгоцености сакрио. И поред тога, Немци су пронашли четири сандука са 188,45 килограма. Четници су узели један, а Озна пет сандука и пренела их у Београд – каже Бабац.
Рембрантов “Максим” завршио код Хитлера
Књига “Тајне краљевског блага” баца ново светло на нестанак злата 1941. године (3). Да није украдена, слика би била највреднија уметнина у Србији
.jpg)
РЕПРОДУКЦИЈА Рембрантова слика “Квинт Фабије Максим”
МНОГИ имају храбрости и пристојности да Карађорђевог унука, седамнаестогодишње дете називају издајником. Не питају се шта би било да је малолетни краљ Петар Други Карађорђевић остао у својој краљевини, док са свих страна, осим из Грчке и Албаније, траје напад 35 непријатељских дивизија. Кроз каква је понижења пролазио много искуснији белгијски краљ Леополд Трећи, и од Немаца, и од савезника, да би, на крају, остао упамћен као “краљ издајник”?!
Имајући то у виду, аутори књиге “Тајне краљевског блага” Душан Бабац и Александар Огњевић питају како би се на краља Петра обрушио “немачки бес због праведног војног пуча 27. марта, који је спрао општенародну срамоту због потписивања Тројног пакта”.
– Краљ би прошао вероватно горе од патријарха Гаврила и светог Николаја жичког и охридског – сматрају аутори књиге. – Уместо три дивизије, које су гониле генерала Дражу Михаиловића, најмање десет би тражило најстаријег сина краља Александра. Како би прошло становништво, можемо да закључимо на основу оног што се збило са народом док су гонили генерала Михаиловића. Није Југославија једина европска земља која је била окупирана, али је била под најгорим окупаторским режимом. Ни у једној другој држави нису постајале тако сурове одмазде. У таквом сплету околности, позиција једног детета, које је наследник престола не би била завидна. Слободан Јовановић, искусан и промишљен политичар, управо зато је инсистирао да краљ и влада морају да напусте земљу.
Краљ Петар Други и његова влада нашли су се у егзилу у Лондону. Тамо су били и холандска краљица Вилхемина, норвешки краљ Хаконом, грчки краљ Ђорђе, војвоткиња од Луксембурга, француски генерал Де Гол, владе Белгије, Пољске и Чехословачке.
– Ове владаре нико није сматрао кукавицама и издајницима у њиховим поробљеним отаџбинама – каже Бабац. – Они су представљали трачак наде у скору слободу. Краљ Петар је намеравао да се врати у Југославију и бори на челу своје војске. Од тога није одустајао ни онда кад је та жеља постала скоро неостварива. Када је први пут од британске владе тражио да се врати у домовину и стане на челу војске, Черчил га је одвратио, јер је наводно страховао за његов живот. Краљ је, чак, покушао да са украденим авионом крене за Југославију, али се тај план изјаловио, а официри који су га подржали су ухапшени.
Аутори истичу да је бреме обавеза које је краљ Петар у изолацији носио на својим плећима било претешко за било кога, а камоли за једно дете.
– Многи су му замерили када се у време рата оженио са грчком принцезом Александром. Говорили су, народ страда, а он се жени. Сви заборављају да се виртуозни победник грађанског рата у Краљевини Југославији, увек хваљен по својим способностима, па и љубавним, током целог рата романтичарски заносио љубављу са 28 година млађом секретарицом, а притом је све време био ожењен Хертом Хас, са којом је имао и дете – подсећају аутори Бабац и Огњевић. – Нико му то не замера, али спочитава се потпуно изолованом детету, практично британском заробљенику, непрекидно под присмотром агената што се оженио.
Говорећи о несталим уметнинама, аутори књиге “Тајне краљевског блага” издвојили су Рембрантову слику “Квинт Фабије Максим”, која би данас, да није украдена, била највредније уметничко дело у српском власништву.
ПОСЕТА Кнез Павле са немачким канцеларом Адолфом Хитлером
– Краљ Александар је ово дело из колекције Немеш купио за 280.000 марака – наводи Душан Бабац. – Желео је да сликама прекрије голе зидове тек саграђеном двору на Дедињу, непосредно пре посете бугарског краља. Чињеница да су ову слику Немци похитали да заплене већ у априлу 1941, не чуди, јер је Рембрант био један од омиљених Хитлерових сликара.
Аутори подсећају да је рајсмаршал Херман Геринг био у контакту са кнезом Павлом. Са њим се сусретао и у Немачкој, и у Краљевини Југославији. Геринг је у Београд долазио у октобру 1934. на сахрану краља Александра, па у јуну 1935, када је са супругом био гост кнеза Павла.
– Можда је током те посете видео Рембрантовог “Максима” и ставио га на списак “требовања” у априлу 1941 – претпоставља Бабац. – Краљ Петар је тражио да се ово дело стави на списак тражених уметнина које су Немци украли током рата, чак је овластио адвоката да у његово име од Немачке потражује ратну одштету и за ово дело. Овај случај полако је падао у заборав. Тек недавно смо успели да Рембрантовог “Максима” ставимо у базу података Комисије за опљачкане уметнине у Европи и родила се нова нада да ће једнога дана ипак бити пронађен и враћен власницима.
КНЕЗ ПАВЛЕ СВЕ УПРОПАСТИО
АУТОРИ књиге “Тајне краљевског блага” тврде да је Милан Стојадиновић, поред великог економског успеха, био и надомак решења хрватског питања.
– Требало је, уз договор са Италијанима, да се формирају српске бановине, као противтеже повећања хрватске аутономије – истичу Бабац и Огњевић. – То је све упропастио кнез Павле формирањем изразито проширене Бановине Хрватске 1939, на штету српских интереса, а захваљујући марионетском председнику владе Драгиши Цветковићу. У односу према најјачој политичкој снази у Краљевини Југославији и каснијем одстрањивању најважнијих политичких снага српског народа, у које су осим Стојадиновићевих радикала спадале и демократе Љубе Давидовића и Милана Грола, лежи каснији политички слом.
МАРИЈА ПРИМОРАНА ДА ОДЕ
БАБАЦ и Огњевић кажу да је о судбини Југославије одлучено много пре 27. марта. – На пропаст Краљевине Југославије указивао је рђав однос кнеза Павла не само према краљици Марији, која је напослетку била доведена у ситуацију да 1937. напусти земљу, и краљу Петру, већ и према, у то време, убедљиво најпопуларнијем српском политичару Милану Стојадиновићу – тврде аутори. – Овакав став кнеза вођен је личном сујетом и политичком амбицијом.
