„Сјећаш ли се, драга, краљевића Петра, оставио земљу на ногама од вјетра“ – ови стихови популарне сарајевске групе, отпевани 1986, откривају сву величину и тежину заблуде у којој и данас живимо. Да је краљевска породица издајничка, па јој стога треба одузети имовину и забранити повратак у земљу, флоскула је коју је упаковала и сервирала одмах после Другог светског рата комунистичка власт. А та лаж, или полуистина, потпомогнута инструментима присиле и агитпропа, одомаћила се у главама и срцима већине овдашњег становништва. Тако и данас, готово седам деценија од завршетка тог рата, кроз три генерације, овај стереотип доминира над истином.

На срећу, ниједна лаж није вечна. Ми данас малим корацима, за које је понекад потребна надљудска снага, савладавамо ту планину предрасуда, ломимо парче по парче. Веома значајан догађај је повратак земних остатака краља Петра II, краљице Александре, краљице Марије и принца Андреја у Србију, и њихово сахрањивање на Опленцу. За то су биле потребне 22 године од увођења вишестраначја у Србији. И биће потребно још времена док о питању улоге династије Карађорђевића у нашој прошлости, али и будућности, не буде могло да се разговара без тих предрасуда.

Да ли је Србија спремна за повратак монархије? Сада, очигледно, још увек није, али не значи да у блиској будућности неће бити. Пре тога, ми морамо да се погледамо у очи, да подвучемо црту и питамо се: где смо сада, зашто смо на маргинама дипломатија европских земаља, шта нам је донело пола века социјализма, а шта 20 година вишестраначја, какав углед има Србија? Када о овим питањима будемо отворено разговарали, доћи ћемо и до питања монархије. Шта би нам донео повратак краља?

Ја верујем, и нисам усамљен у том уверењу, да би нам успостављање парламентарне монархије донело преко потребно јединство и уређене унутрашње односе, а потом и уважавање у свету. То би Србији обезбедило нов почетак, нове односе са суседима и ново позиционирање у Европи.

Друга страна медаље јесте питање о носиоцима идеје повратка монархије у Србији. Тај положај су, на неки начин, монополизовали Вук Драшковић и његов Српски покрет обнове. Кроз готово две и по деценије показало се да Вук није вук, а да СПО често није српски, па је тако једна добра идеја, кроз разна политикантска арчења, од почетка 1990-их до данас умногоме девалвирана. Испоставило се да су Вук и Даница Драшковић, приватизујући испрва разграбљену идеологију, довели питање повратка краља до његовог парадокса. Коначно, лидер СПО је био министар спољних послова (још увек Југославије), што довољно говори о његовој искрености у намери да буде монархиста. То је исто као када би британски премијер Дејвид Камерон изабрао лидера странке Шин Фејн Мартина Мекгиниса да води Форин Аферс.

Али тако то у Срба бива. На сличан начин је и Ненад Чанак обесмислио идеју аутономије (Војводине). Није сасвим случајно и то што и Драшковић и Чанак, иако лојални свакој власти после 2000, број гласача својих странака држе на сигурној удаљености од цензуса.