Догађаје који су обележили завршетак 2019. године у Црној Гори пратим са узнемиреношћу и жалошћу. Брутални напад државе на Српску Православну Цркву и Митрополију црногорско-приморску, јавно оправдаван тобожњом бригом за људска права и демократију, подсећа на времена за која смо (не)оправдано веровали да су давно остала за нама. Времена, у ствари, можда и јесу, али методи и безобзирност нису. Напротив, еволуирали су. Шта више, понижавање верника Српске православне цркве и оних грађана Црне Горе који се сматрају и осећају Србима проглашено је државним и националним (!) интересом и доприносом демократији и начелу људских права. То није само жалосно, то је трагично!
Позивам све људе добре воље да се са добрим намерама и свешћу ангажују како овај ексцес, ма колико потресан, не би прерастао у нову врсту историјског мита који ће раздвојити породице, пријатељства, кумства, сећања и будућност. Ако до тога дође, губитиници ће бити исти, са обе стране барикаде, и то за увек!
