Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Њ.К.В. Принц Михаило присуствовали су данас парастосу и церемонији полагања венаца у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, поводом 141. годишњице смрти Њ.С.В. Кнеза Александра.

Ове године је по први пут, након црквене службе одржана је званична државна церемонија обележавања годишњице смрти Карђорђевог сина, интонирана је државна химна, а припадници војске чували су гроб покојног Кнеза, који је био шеф државе Кнежевине Србије од 1842. до 1858. године.

Свету Литургију и помен у маузолеју Краљевске породице Србије служили су свештеници опленачког намесништва. Престолонаследник, као Старешина Краљевског дома, положио је венац на гроб свог претка, одајући почаст Његовом Светлом Височанству.

„Мој чукундеда, српски Кнез Александар Карађорђевић, син вође Првог српског устанка и оснивача наше династије – Врховног вожда Карађорђа, владао је земљом скоро 16 година, а његову владавину је обележио видљив напредак, посебно у успостављању и јачању институција, доношењу закона, расту економске активности и развоју образовања. Захваљујући његовим напорима и достигнућима, можемо рећи да је био родоначелник грађанске Србије.

Приоритет рада кнеза Александра као шефа државе био је на изградњи грађанског друштва и унапређењу напретка и модернизације Кнежевине Србије, која је тада још увек била под османском влашћу. Његова владавина означила је прекретницу у нашој историји, јер је била прва у којој је један владар доследно поштовао Устав. Током овог периода, покренуте су бројне реформе и основане многе нове институције, све са циљем превазилажења вековне стагнације и приближавања земље стандардима модерне државе. Очување сећања на државнике нашег народа и одавање почасти њиховом доприносу је од великог значаја за нашу културу сећања, и веома сам срећан и поносан што је по први пут годишњица смрти Кнез Александар званично обележена од стране Србије, државе коју је предводио у веома специфичном периоду наше историје“, поручио је Престолонаследник Александар.

У оквиру државне церемоније одавања почасти покојном Кнезу, венце на његов гроб положили су: Краљевска породица, г. Зоран Антић, државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Владе Србије, представници Војске Србије, општине Топола, г. Драган Рељић, директор Фондације краља Петра I на Опленцу, као и удружења која су се окупили овом приликом.

Биографија Њ.С.В. Кнеза Александра

Његово Светло Височанство, Кнез Александар Карађорђевић, најмлађи син Карађорђа и Јелене, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. године. Школовао се у Хотину, у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића. Имали су десеторо деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара (обојица умрли као деца), Ђорђа, Андреја, Петра и Арсена.

Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанства Кнеза Михајла Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију. Александар је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта Кнеза Михајла.

После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног “Турског устава” и абдикације Милоша, а затим и Михајла Обреновића, на народној скупштини одржаној на Врачару 14. септембра 1842, Александар Карађорђевић изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, Кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница, унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј.

У Мађарској револуцији против аустријске власти 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао Кнез Александар Карађорђевић. Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се панславистичка идеја о Југословенској Краљевини, која је уз “Начертаније” Илије Гарашанина, четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.

У унутрашњој политици, Кнез Александар долази у сукоб са члановима Совјета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију.

После силаска са кнежевског трона, Кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара (Румунија). Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михајла обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Династичке борбе су се још више распламсале, и Кнез Александар тек тада узима активно учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново дође један Карађорђевић. Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. Сахрањен је у Бечу, а његови земни остаци пренети су 1912. умаузолеј цркве светог Ђорђа, задужбину Краља Петра I на Опленцу.