Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II и чланови Саветодавних тела Круне са тугом саопштавају да се упокојила Светлана Велмар Јанковић, члан Крунског савета, академик и носилац белог орла првог степена. Светлана Велмар Јанковић ће остати стално присутна у култури и историји српског народа као књижевник, као сведок времена, посматрач и учесник догађаја који су обележили 20. век.
Светлана Велмар-Јанковић рођена је у Београду, 1. фебруар 1933. године. Била је српска књижевница и академик САНУ. Кћерка је Владимира Велмар-Јанковића, српског писца и члана Недићеве Владе народног спаса у Другом светском рату.
После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, а латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића. Прво је радила као новинар y „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца y „Просвети“.Дипломирала француки језик и француску књижевност. Била је и уредник Издавачке куће Просвета.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006. а за редовног члана на изборној Скупштини 5. новембра 2009. Добитница је бројних књижевних награда: Награда Исидора Секулић (1969), Награда Иво Андрић (1982), Награда Меша Селимовић (1991), Награда Народне библиотеке за најчитанију књигу (1992), Награда Ђорђе Јовановић (1994), Награда Бора Станковић (1995), НИН-ова награда за најбољи роман (1996) итд.
Аутор је више објављених дела међу којима романи: Ожиљак (1956), Лагум (1990), Бездно (1995), Дорћолске приче (1981) и Врачар (1994), есеји Савременици (1968), Уклетници (1993) и многих других.
