Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar II i članovi Savetodavnih tela Krune sa tugom saopštavaju da se upokojila Svetlana Velmar Janković, član Krunskog saveta, akademik i nosilac belog orla prvog stepena. Svetlana Velmar Janković će ostati stalno prisutna u kulturi i istoriji srpskog naroda kao književnik, kao svedok vremena, posmatrač i učesnik događaja koji su obeležili 20. vek.
Svetlana Velmar-Janković rođena je u Beogradu, 1. februar 1933. godine. Bila je srpska književnica i akademik SANU. Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu.
Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar y „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca y „Prosveti“.Diplomirala francuki jezik i francusku književnost. Bila je i urednik Izdavačke kuće Prosveta.
Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. Dobitnica je brojnih književnih nagrada: Nagrada Isidora Sekulić (1969), Nagrada Ivo Andrić (1982), Nagrada Meša Selimović (1991), Nagrada Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu (1992), Nagrada Đorđe Jovanović (1994), Nagrada Bora Stanković (1995), NIN-ova nagrada za najbolji roman (1996) itd.
Autor je više objavljenih dela među kojima romani: Ožiljak (1956), Lagum (1990), Bezdno (1995), Dorćolske priče (1981) i Vračar (1994), eseji Savremenici (1968), Ukletnici (1993) i mnogih drugih.
