Њ.К.В. Престолонаследник Александар је са великим задовољством дао исцрпан интервју за дневни лист „Данас“, у ком је говорио о бројним битним темама: Косову и Метохији, парламентаризму и демократији, његовим ставовима о уставној парламентарној монархији, традицији, као и другим актуелним питањима.
Текст који је објављен у штампаном издању у броју од 15. фебруара 2023. године преносимо у целости. Захваљујемо се новинарки, г-ђи Јелени Тасић на великом професионализму и реализацији интервјуа. Чланак је доступан и на сајту „Данаса“ на ЛИНКУ
Принц Александар Карађорђевић говори за „Данас“ поводом Дана Државности
БРИНЕ МЕ ШТО ЈЕ НАШЕ ДРУШТВО ПОСТАЛО ИСКЉУЧИВО
– На Дан државности сваке године помиње се и Дан уставности, али нагласак у обележавању дат је почетку Првог српског устанка, што је несумњиво од изузетне важности. О значају Устанка није потребно посебно објашњење, али мислим да Сретењски устав треба да има равноправно место у обележавању државног празника. Устанак представља почетак борбе за слободу, а Устав зачетак истинског парламентаризма и демократије, који су подједнако важни и представљају неопходан услов државности. Слобода без демократије или демократија без слободе не функционишу, они једноставно не могу једно без другог. Зато желим да се захвалим што сте овај разговор поводом Дана државности Србије започињемо управо Сретењским уставом – каже у разговору за Данас старешина Краљевског дома Карађођевић престолонаследник Александар.
*Како данас, после 188 година од доношења Сретењског устава оцењујете поштовање уставности, демократију и парламентаризам у Србији?
– У периоду од када је донет наш први Устав до данас, прешли смо дуг пут. На њему је било, има их и увек ће бити успона и падова, али то је нешто што је уобичајено и неизбежно. Ниједна земља на свету није искључена из тога, када говоримо о уставности, демократији и парламентаризму. Пошто је демократија систем који се састоји од људи, као што се људи мењају тако и она захтева промене и прилагођавања током времена. Сматрам да је добро што сада поново у парламенту имамо представнике свих релевантних политичких опција, односно оних које су добиле подршку народа за прелазак цензуса. Увек је добро да се чује више различитих гласова, јер је то суштина демократије. Оно што ме брине је то што се чини да је наше друштво по многим нивоима постало искључиво, да многи сувише експлозивно, острашћено реагују на мишљења која се разликују од њихових. Свако има право на своје мишљење, али исто тако морамо поштовати да и други имају то исто право. Волтер је рекао: „Не слажем се ни са једном речју коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да их кажеш“. То је суштина демократије. И то је нешто на чијем побољшању сви треба да радимо – на култури политичког дијалога. Не треба мислити да је ово нешто што се дешава само код нас, то је слика која се може видети у многим другим парламентима и друштвима. Али, не треба да гледамо у туђа дворишта, већ да се фокусирамо на себе и трудимо да будемо бољи од других. Као што је Сретењски устав био толико испред свог времена, треба да тежимо да и сада будемо испред других.
*Сретењски устав је 1835, због захтева великих сила – у то време Турске, Аустрије и Русије, трајао само 55 дана. Шта мислите о садашњим сталним захтевима, иза којих стоји Запад, о промени актуелног српског Устава из 2006, пре свега кад је реч о статусу Косова и Метохије у уставној Преамбули?
– Чуо сам и видео спекулације о овим захтевима, али никада нисам видео нити чуо нешто званично. Не реагујем на гласине, само на чињенице. А чињеница је да наш Устав каже да је Косово део Србије и тако ће и остати. Србија је суверена држава и само народ Србије треба да се пита о уставним променама и да утиче на њих. Нажалост, ако нас је историја нечему научила, то је да ће увек бити притисака. Све потенцијалне промене Устава или закона, које би представљале унапређење функционисања државе су добродошле. Међутим, свака промена мора да буде у складу са регулативом и да јој претходи одговарајућа јавна расправа.
*Колико је за демократију и нормалан паламентарни живот у Србији опасно учестало противуставно наметање председничког модела владања, иако је Србија парламентарна република?
– Мој положај члана и старешине Краљевске породице ме обавезује да будем изнад политике и да се не мешам у њу, јер без обзира да ли је земља монархија или република, Круна је ту за све грађане. И чврсто се држим тог начела. Нисам правник, па не тумачим да ли је нешто уставно или није. Са тачке гледишта посматрача, може се рећи да у Србији, од када је обновљен вишепартијски систем, што је било пре више од 30 година, није реткост да се место главне политичке личности мења од позиције председника републике до премијера и назад. Од пада Милошевића, у чије време уопште није било ни демократије ни правог парламентаризма, имали смо вишеструке промене Влада, скупштинских већина, тако да се парламентарни живот настављао, иако су се те промене на месту главне политичке личности дешавале. Све остало што бих рекао би значило да се мешам у политички живот, а као што сам рекао, то не радим. Могу само да кажем да се овакве промене не дешавају у уставним парламентарним монархијама.
*Да ли су у том погледу парламентарне монархије стабилнији државни модели са јасно дефинисаним правилима, иако се чини да Вашем деди краљу Александру Ујединитељу историја никад није опростила Шестојануарску диктатуру уведену 1929. после убиства хрватског посланика у Скупштини Краљевине СХС?
– Као што сам више пута говорио, да, уставна парламентарна монархија је веома стабилан и напредан облик државног уређења, то је систем који се показао као веома добар и ефикасан у многим земљама – погледајте само модерне монархије, Краљевине Шведску, Норвешку, Велику Британију, Јапан, Канаду и друге. Све су то земље са високим нивоом демократије, људских права и слобода, социјалне правде… И наравно, овлашћења и дужности и монарха и владе су јасно одређени и регулисани. Главне одлуке о управљању државом доносе Влада и Скупштина, док је монарх у уставној парламентарној монархији гарант демократије, континуитета, стабилности и јединства.
Што се тиче мог деде, иако је био значајна историјска личност која је дала велики допринос земљи, био је жртва многих клевета и лажи недемократског комунистичког режима после Другог светског рата. Догађаји из прошлости морају се посматрати у контексту околности у којима су се десили. Коначан суд о догађајима из 1929. године могу донети само историчари, који хладне главе могу да сагледају све аспекте. Ја бих само цитирао речи које је мој деда рекао мом оцу о томе: „Ових последњих неколико година морао сам да укинем Скупштину и да преузмем на себе дужности и одговорности које су стране мојој природи јер је јединство наше земље било у опасности. Ма шта се десило, било шта радио, сети се да је твоја дужност, макар због тога био и непопуларан, да штитиш јединство Југославије, јер будућност света зависи од тога“.
*После дужег ћутања у јавности, недавно сте се огласили повом напада на Србе на Косову и Метохији тражећи реаговање међународне заједице. Како видите актуелну ситуацију на КиМ и да ли планирате скорију посету јужној српској покрајини где сте раније редовно одлазили бар за Видовдан?
– Сад кад размишљам о томе, да, постојао је одређени размак између званичних саопштења која сам дао о Косову и Метохији, али ја често говорим о Косову, помињем га у другим изјавама које се не односе само на нашу јужну покрајину, на друштвеним мрежама итд. Ситуација је веома тешка и сложена. Сви знамо шта Косово значи за сваког Србина, колико нам је важно у сваком погледу – историјски, духовно итд. Поред свеприсутног питања статуса, о коме сам већ рекао шта мислим у једном од претходних одговора, постоји питање које ме јако мучи, а то је добробит нашег народа. Ужасни напади на Србе остају некажњени, а институције такозване „државе Косово“ не раде ништа да створе стабилно окружење за Србе. Чак и кад се не дешавају напади или насилни притисци на Србе, наш народ живи сваки дан под сенком страха да би сваке секунде могао да се деси нови напад. Понекад ми се чини да се готово ништа није променило у животима нашег народа од првог пута када смо супруга и ја посетили Косово 1999, убрзо после бомбардовања. Патња наших људи коју смо тада могли да видимо и осетимо још увек је дубоко урезана у моје памћење, као и од свих других посета након тога. Од тада до данас чинимо све што можемо да их подржимо, да предузмемо неке конкретне активности да побољшамо услове у којима Срби живе и да им донесемо бар мало олакшања. Фондација Принцезе Катарине уз помоћ канцеларија Хуманитарне организације Лајфлајн у иностранству пружа хуманитарну помоћ Србима на Косову кад год је то могуће и надам се да ћемо ускоро моћи поново и лично да одемо тамо.
*Имајући у виду да је Ваш прадеда краљ Петар Први Ослободилац после више векова врато КиМ у састав Србије у Првом балканском рату 1912, због чега се тако ретко оглашавате кад је реч о КиМ, иако је то надстраначко и прво државно и национално питање?
– Да будем искрен, тек сада, малопре, сам схватио да таква форма званичне изјаве није давана већ неко време, али то је зато што, као што рекох, често говорим о Косову на разним нивоима. Када нешто често помињете и размишљате о томе, онда немате осећај да то мора бити само под насловом „званична изјава“. А те изјаве суштински само потврђују оно што сам много пута рекао, тако да су оне у суштини подсећање на оно што ја одавно мислим, моји ставови о Косову и Метохији се нису мењали деценијама – Косово је недељиви део Србије, а сви треба да урадимо оно што је у нашој моћи да очувамо јединство нашег народа и његову егзистенцију.
*Како Ви видите могуће решење за КиМ, имајући у виду и глобалну геополитичку ситуацију и колико су домети Ваших породичних и других веза на Западу кад је реч о косовској теми и да ли је званична власт тражила Ваше ангажовање?
– У овом тренутку, треба да наставимо са већ предузетим активностима и учинимо све да очувамо постојање нашег народа и наше културне, историјске и националне баштине на Косову и Метохији. Дугорочно, да никада не изгубимо наду и веру, али и да наставимо да лобирамо у међународној јавности за нашу ствар, и предузимамо промишљене и планиране кораке. Видимо да стране државе повлаче раније дата признања једнострано проглашене независности, те треба имати у виду да када је међународна политика у питању, ништа није постављено за вечност. Поменули сте мог прадеду – колико векова пре 1912. Србија није имала власт над Косовом, а колико векова уопште нисмо имали државу? Али та ситуација се на оба поља променила, обновили смо и државност и вратили Косово у састав Србије те 1912, само зато што наши преци никада нису изгубили веру, и никада нису заборавили колико је Косово важно за нас.
Кад год се сретнем са страним дипломатама и другим утицајним људима, што је врло често, разговарам са њима на ову тему и тражим да разумеју позицију Србије. Знам да их обавезују званични ставови њихових влада, али важно је да то чују што чешће, да сагледају и другу страну приче. Такође сам то чинио и недавно, током молитвеног доручка у Вашингтону. О томе сам много пута разговарао и са својим рођацима из других европских краљевских породица. Важно је и да они то знају, али морате схватити да су они монарси у уставним монархијама, који строго поштују своју улогу у држави, а било какве одлуке и ставови о овој и било којој другој сличној теми нису у рукама краљева, већ влада тих земаља. Зато је лобирање код политичких личности од великог значаја.
*Карађорђевићи су пореклом везани и за Запад и за Русију, шта Ви мислите о овоме што се сада догађа у Украјини и колика је тај ратни сукоб опасност за цео свет?
– Веома је опасан, стално пратим вести о украјинском сукобу. То ме дубоко брине. Као и сваки други оружани сукоб у свету, и овај доноси само уништење, бол и патњу невиним људима. Превише живота је већ изгубљено…Дубоко сам забринут за будућност читавог друштва, последице по цео свет су тешке, већ видимо какве ефекте то има на светску економију и све друге аспекте, а биће још горе како се рат наставља. Забрињава ме и када видим да неке земље доливају уље на ватру, јер нас је историја добро научила да се овакви сукоби лако могу развити у много веће, што би било катастрофално. Једино решење је у разговорима, преговорима и инсистирању на миру.
*Шта сматрате највећим доприносом Краљевског дома и Вас лично државним, политичким, економским интересима Србије у протекле непуне 22 године од Вашег повратка у отаџбину?
– Није лако говорити о себи, а не прећи границу доброг укуса. Напори који су учињени на обнови демократије у Србији пре нашег повратка, али и на њеном каснијем унапређењу било би оно што се истиче, али и бројни контакти који су омогућили да се многи угледни људи из света заинтересују за нашу земљу, након што су разговарали са нама, и који су довели своје пословање у Србију. Такође, промовисање Србије кад год је то могуће, како би се лоша слика о нашој земљи из деведесетих коначно променила.
*Да ли сте разочарали већину монархиста због тога што је за ово време питање обнове монархије у Србији потпуно нестало са политичке сцене?
– Не бих се сложио да је нестало. Неколико актуелних политичких актера залаже се за обнову монархије, али то је и питање које је изнад нивоа политике. У садашњем парламенту имате и посланике који су монархисти, али су истовремено чланови странака које су по свом програму за републику. Монархиста има и у власти и у опозицији, као и међу људима који нису заинтересовани за политику. Исто важи и за оне људе који су републиканци. Због вишедеценијске негативне пропаганде против моје породице и свега што је имало и најмању везу са монархијом, то је тема која захтева озбиљне и темељне расправе, јер народ Србије заслужује да чује све чињенице о предностима уставне парламентарне монархије и да саслуша аргументоване ставове обе стране, оних који су за, али и оних који су против обнове монархије. Тај вид јавне дискусије је нешто што заиста недостаје.
*Можете ли да направите поређење у односима које сте имали са властима у Србији од Слободана Милошевића, преко ДОС-а – појокног Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића до Александра Вучића и колико је тачан утисак да сте од доласка СНС на власт мање присутни у јавности него до 2012?
– Било је успона и падова са сваком од власти која се мењала у Србији у периоду од нашег повратка, неспоразума, али и њиховог решавања и проналажења заједничког језика. Овде сам да помогнем народу Србије колико могу, а да бих ту дужност обављао, мора постојати однос са сваком владом, као и разумевање. Нисам се у прошлости јавно изјашњавао о овим односима, нити их претварао у јавну дебату, и још увек поштујем тај принцип.
Ми нисмо учесници на политичкој сцени, тако да мислим да наше медијско и јавно присуство није повезано са тим ко је на власти у Србији. Више је питање да ли је нешто у одређеном тренутку медијима интересантно да покрију, и тако је свуда, не само код нас. Ми своје активности суштински обављамо на истом нивоу као и када смо се вратили у Србију, али у целом овом периоду од 2001. године било је тренутака када сте могли више да читате о нама, као и оних када нисте. На пример, 2013. смо били веома медијски заступљени због државне сахране чланова моје породице, јер је то била нова и актуелна тема у то време. Слично се понављало и пре тога, а и касније, прошле године, када је умрла краљица Елизабета Друга, могли сте да видите да су краљевске породице постале занимљива тема за новинаре, и тада је објављено мноштво текстова, прилога …
Дошло је до промене у нашем уобичајеном присуству у јавности у време пандемије Ковида 19, када није било могуће да физички будемо ту на испорукама хуманитарне помоћи, нисмо могли да присуствујемо догађајима у обиму у ком смо то чинили раније, али смо успели да наставимо са активности чак и у том периоду, али на једини могући начин, поштујући мере предострожности. У сваком случају, све што радимо, не радимо због пажње јавности, већ зато што је то наша дужност.
*Чиме објашњавате да је баш коалиција СНС-СПС 2013. омогућила пренос и сахрану посмртних остатака Вашег оца, мајке, бабе и стрица или су се тек тада стекли услови за краљевске сахране на Опленцу?
– Ја сам званичну иницијативу да се то деси поднео много пре 2013., тадашњој Влади Србије, и формирана је Комисија задужена да расправља о тој теми. И тако је остало више година. Те 2013. велики напори, који нису укључивали само вољу, већ и конкретне кораке које треба предузети, довели су до тога да се то веома важно питање, како за моју породицу, тако и за Србију, реши и да се државна сахрана заиста и догоди. Није се радило само о преношењу земних остатака некога ко је преминуо у иностранству, већ о премештању чланова породице који су предуго времена били неправедно означени као „народни непријатељи“. Зашто су те конкретне радње изостале пре 2013. и све је остало само на формирању Комисије, не знам и не могу да одговорим.
Несугласице решевамо унутар породице
*Колико се као старешина придржавате Протокола владања чланова Краљевског дома који је саставио још краљ Петар Ослободилац и да ли су разјашњене несугласице не само око промене неследног реда међу Вашим синовима, већ и оне за које се јавно прозива грчки део породице?
– Породични правилник морам да поштујем и веома га се придржавам. Првобитно га је написао краљ Петар Први, потом га је унапредио мој деда краљ Александар Први, а коначне измене сам извршио ја 1997. године, како би правилник био више у складу са садашњим временом. Било би потребно превише времена да се уђе у детаље о његовом садржају, ко је заинтересован може их све лако пронаћи на нашој интернет презентацији. Овај правилник је важан део наше традиције, једноставно речено, кодекс части који морамо да поштујемо. Прошле године сам дао изјаву о промени у наследном реду и не бих да се понављам. Никада није било неспоразума у наследној линији, јер је врло јасно да када се мој најстарији син Петар одрекао својих права, мој други син Филип је као следећи у реду постао Принц Наследник. Али имао сам проблем са процедуром по којој је овај важан чин извршен и одступањем од породичних норми. Све остало представља односе унутар породице, а ја желим да тако и остане,- не разговарам о приватним стварима у јавности. Све несугласице које смо имали, или бисмо могли имати сада, решавали смо и решаваћемо унутар породице. То је за мене једини могући и прихватљив начин.
*Какви су Вам односи са синовима и другим потомцима краља Александра Ујединитеља?
– Добри су, уобичајени породични односи.
Нисмо неактивни и неми
*Да ли актуелна власт заиста „воли“ само неактивне и „неме“ Карађорђевиће?
– То није питање вољења, јер је то осећање резервисано за односе између породице, пријатеља… Између краљевске породице и свих влада које су се промениле од нашег повратка, укључујући и садашњу, можемо говорити о различитим нивоима међусобног поштовања и сарадње. Не видим како смо то неактивни или неми. То што нисмо укључени у свакодневну политику и што ја не коментаришем политичка питања не значи да ћутимо. Више пута сам дизао глас у вези са питањима која ме муче, што није увек било пријатно за све у власти да чују. На пример, о актуелном питању реституције приватне имовине моје породице, које још увек није решено, и траје предуго. Кад говорим о нечему не водим се тиме да ли ће било коме бити пријатно или не да то чује, већ да ли мислим да је право време и место да се нешто каже, да ли је то нешто што треба да каже члан Краљевске породице и најважније, да ли је то истина или не.
Деликатно питање
*Иако је Србија европски шампион законски нерешеног статуса Краљевске породице, недавно се у Грчкој видело, приликом сахране Вашег кума и рођака, грчког краља Констатина, да чак и свргунте монархије остају деликатно и осетљиво друштвено питање. Због чега је то тако?
– Жалосна је чињеница да наша држава није правно решила статус Карађорђевића, посебно ако се има у виду колико је времена прошло од враћања држављанства. Небитно да ли је неко монархиста по опредељењу или не, у свакој земљи која је некада имала монархију, Краљевска породица је важан и недељив део историје и традиције. У већини ових земаља, монархије су свргнуте силом, а не вољом народа. Зато су то и данас, како сте рекли, деликатна друштвена питања. Зато што у тим земљама и даље има много људи који поштују монархистичку традицију и своје краљевске породице, а такође ту су и многе важне међународне везе које те породице имају, посебно са земљама које су још увек монархије, не само у Европи већ и у свету. То се могло веома добро видети баш у Грчкој на сахрани краља Константина Другог – иако то није била државна сахрана, значајан број крунисаних шефова држава дошао је да му ода почаст. То је јасна порука. Мислим да нам је у Србији потребан закон о статусу Краљевске породице. Било је неких предлога и идеја током година, али без правог помака. Међутим, са или без утврђеног званичног статуса, ми настављамо да подржавамо наш народ и нашу земљу и да чинимо све што можемо.
На Сретење у САД
Александар Карађорђевић ће због обавеза Дан државности првести изван Србије, у САД. Он и Принцеза тренутно путују, баш на само Сретење неће бити у месту у ком постоји представништво Србије па неће присуствовати званичној свечаности, Дан Државности ће провести са пријатељима из српске дијаспоре у САД. У престолонследниково име, венац ће на Опленцу положити чланови Крунског савета, Предраг Марковић и Зоран Живановић.
Јелена Тасић
