Њ.К.В. Престолонаследник Александар је са великим задовољством дао интервју недељнику „Либертатеа“, централном листу румунске националне мањине у Србији. Престолонаследник је овом приликом дао исцрпне одговоре на питања о хуманитарном раду Њ.К.В. Принцезе Катарине, подршци Краљевске породице образовању деце у Србији, питању обнове монархије, доприносу Краљевске породице позитивном имиџу Србије, као и пријатељству између грађана Србије и Румуније. У интервјуу можете такође прочитати и бројна лична сећања Његовог Краљевског Височанства на своје претке – оца, Краља Петра II, деду, Краља Александра I и баку, Краљицу Марију, и остале чланове династије Карађорђевић, која нису довољно позната широј јавности.
Цео интервју, који је оригинално објављен на румуснком језику у издању недељника од 5. марта 2022. године, преносимо у наставку текста.
1. Дуги низ година Ваше Краљевство Височанство, Ваша супруга и породица сте истакнути у хуманитарном раду. Можете ли нам подобније описати ову врсту активности Фондације Њеног Краљевског Височанства Принцезе Катарине?
Хуманитарне активности одувек су биле веома важне за Краљевску породицу Карађорђевић. Инспирисана мојим прецима који су то исто чинили у прошлости, моја супруга Принцеза Катарина је свој живот посветила помагању другима и пружању подршке народу Србије и Републике Српске, пружању помоћи свима којима је потребна, без обзира на њихов пол, веру, расу, године или етничку припадност.
Рад Фондације моје супруге у Србији почео је 2001. године, готово одмах по нашем повратку у отаџбину, после деценија живота у нежељеном изгнанству, што је била последица одлуке недемократског режима који је владао Југославијом после Другог светског рата, а који је лишио моју породицу држављанства и приватне имовине. Међутим, то није био почетак њене посвећености помоћи нашем народу, јер је и док смо били у иностранству она нашла начин да шаље неопходну помоћ нашем народу током 1990-их година. Велике количине хуманитарне помоћи стизале су директно хиљадама људи, а посебно сирочади која су била веома погођена страшним ратом.
Један од наших првих заједничких пројеката била је донација изоловане стерилне собе за хематолошке пацијенте Универзитетској дечјој болници у Тиршовој, пре 30 година. То је у себи носило много симболике, јер је болницу у Тиршовој изградила моја бака, Њ.В. Краљица Марија.
Моја супруга је отворила канцеларије Хуманитарне организације Лајфлајн у Чикагу, Њујорку, Торонту, Лондону и Атини, које све раде под њеним покровитељством. Предани труд свих тих дивних људи, који већ више од 25 година подржавају и помажу канцеларије Лајфлајна, имао је огроман позитиван утицај на грађане Србије и Републике Српске и променио је многе животе на боље. А по нашем доласку у Србију, те канцеларије у иностранству удружиле су се са Фондацијом у Београду, на добробит свих.
Главни фокус хуманитарног рада је подршка здравству, социјалној заштити и образовању у Србији и Републици Српској. Никада не заборављамо и наше сународнике који у незамисливим условима живе, боре се и труде се да опстану на нашој светој земљи, Косову и Метохији. Њихова добробит је увек у нашим мислима, а они су стално у нашим молитвама. Сваке године нашим људима се шаљу пакети помоћи, а на Косову су реализовани бројни пројекти Фондације моје супруге, са циљем да се побољшају животни услови.
Као што начело моје породице каже – Из народа, за народ – увек се трудимо да дамо све од себе да помогнемо свима којима је помоћ потребна. И тиме, као што је већ речено, идемо стопама мојих предака, који су оставили многе задужбине, које и данас служе добробити наше земље. Помагали су сиромашнима, сирочади, моја бака је била покровитељ Црвеног крста и Кола српских сестара… Добро је позната чињеница да је она за време Другог светског рата слала хуманитарну помоћ нашим војницима, ратним заробљеницима у немачким концентрационим логорима. Користила је псеудоним Марија К. Ђорђевић, што показује да кад има воље, нађе се и начин. Дакле, наш рад је наставак њиховог наслеђа и очување традиције коју су они поставили.
2. Једна лепа традиција коју сте успоставили је посета најуспешнијих матураната Белом двору. Фондација је такође радила на обезбеђивању стипендија за ученике и студенте. Колико је за модерну и савремену Србију важно имати факултетски образоване људе?
Пре бих рекао да сам ту традицију обновио када смо се 2001. године вратили у Србију. Јер, као и када је хуманитарни рад у питању, моји преци су снажно подржавали образовање и ученике – добро знајући да без образованих људи наша држава нема будућност. Квалитетно образовање је темељ сваке државе на свету. Моји деда и бака, Краљ Александар I и Краљица Марија, убрзо након њиховог венчања 1922. године, основали су „Краљев фонд“ – добротворну организацију која је помагала сиромашним ђацима. Сви краљеви из моје породице плаћали су из сопствених средстава стипендије даровитим студентима, то је радио мој прадеда, Краљ Петар I, а наставио мој деда, Краљ Александар I, као и отац, Краљ Петар II. Међутим, не треба заборавити ни да је оснивач Краљевске династије, Врховни Вожд Карађорђе, вратио у Србију најобразованијег Србина тог времена Доситеја Обрадовића, да би га поставио за министра просвете, који је такође, на самом почетку 19. века, основао Велику школу у Београду. Карађорђев син, Кнез Александар, основао је многе просветне установе и донео законе који су регулисали рад школа. Дакле, као што се види, то је дугогодишња традиција, и рекао бих, моја обавеза је била и јесте да идем путем којим су ишли моји преци.
Свака врста подршке младима је увек добродошла и преко потребна. Зато сам по повратку у Србију основао Фондацију за образовање и културу, да бих очувао традицију мојих предака и остварио личну визију – да обезбедим квалитетно образовање младима Србије, како би остварили лични развој, успешне каријере и лично испуњење. Фондација повезује српске образовне институције са реномираним међународним институцијама, у циљу формирања високообразованих, добро обучених младих стручњака, повезујући српску омладину са пословном заједницом и светом. Међутим, наш циљ је и да младима пружимо што боље образовање, како би се вратили у Србију и служили нашој земљи и нашем народу на најбољи могући начин – својим знањем.
Један од наших главних догађаја је свечани пријем за најбоље матуранте из Србије и Републике Српске, који сваке године организујемо у Белом Двору. 2021. године био је јубиларни – 20. пут од почетка ове манифестације. Нажалост, због ове ужасне пандемије, нисмо успели да окупимо матуранте у Двору, али смо свечаност организовали путем интернета, и послали им поклоне, као и годину дана раније. Надам се да ће ове године ситуација са пандемијом бити боља и да ћу поново моћи лично да поздравим све те дивне младе људе и уручим им поклоне. Њихова посвећеност и ентузијазам су заиста инспирација. И мотив да их и даље подржавам.
3. Шта конкретно Двор и породица Карађорђевић чине за подизање угледа Србије у свету?
Наша земља и наш народ су толико година били жртве лоше пропаганде, међународна јавност је на читав наш народ гледала као на некакве „лоше момке“, што ме је чинило веома несрећним. Зато сам користио сваку могућу прилику да говорим у међународним медијима, али и мојим бројним пријатељима у иностранству, да пронесем добар глас о народу Србије и о нашој отаџбини. Заиста имамо много добрих и талентованих људи, који су толико допринели не само нашој земљи већ и целом свету. Србија је изузетно лепа земља и то би сви широм земаљске кугле требало да знају. Срећан сам што су, након што су разговарали са мојом супругом и са мном, многе велике стране компаније дошле у Србију и инвестирале овде. Један од примера је ИКЕА, која је недуго после састанка који смо имали са власником ове компаније, почела да послује у Србији.
Осим што сам износио истину важним људима широм света, мислим да је и чињеница да је једна од мојих првих одлука када смо се вратили у Србију – да отворим врата Дворског комплекса, моје породичне куће, за јавност – допринела промени имиџа и томе како нас свет види. Нисам желео да овај драгуљ српске историје, који је мој деда, Краљ Александар I, својим личним средствима подигао као дом за своју породицу, остане „забрањени град“, што је био за време комунистичке владавине.
У годинама које су уследиле хиљаде и хиљаде туриста из иностранства долазило је овде, посетило не само Дворски комплекс, већ и Београд и друге делове наше земље. Могли су да се из прве руке увере да оно што су чули о нама није истина. Када су се враћали у своје земље, у својим породицама и међу пријатељима проносили су глас о Србији. Увек је веома важно да људи не само чују истину, већ и да сами виде какво је стварно стање. У данашње време, маркетинг „од уста до уста“ је такође веома важан.
Много је урађено на побољшању угледа наше земље у свету, али не смемо стати, јер дугујемо Србији да свет зна колико су наши људи и наша држава заиста велики.
4. Да ли мислите да је реално да Србија једног дана поново осване као парламентарна монархија?
Рекао сам то много пута, а и даље мислим исто – спреман сам да заузмем положај који ми припада по традицији наше земље, али и по заоставштини моје породице, као старешини Краљевског дома, али само ако је то жеља народа Србије.
Због вишедеценијске негативне пропаганде против моје породице и свега што је имало и најмању везу са монархијом, то је тема која захтева озбиљне и темељне разговоре, јер народ Србије заслужује да чује све чињенице о предностима уставне парламентарне монархије и да саслуша аргументоване ставове обе стране, оних који су за и оних који су против обнове монархије. Тек тада се може дати тачан одговор.
Међутим, желим да истакнем да се тај облик владавине показао као веома добар и ефикасан у многим земљама – погледајте само модерне монархије, Краљевине Норвешку, Шведску, Велику Британију, Јапан, Канаду и многе друге. Све су то земље са високим нивоом демократије, људских права и слобода, социјалне правде… И мислим да би то могло бити од користи и за Србију.
У уставној парламентарној монархији монарх је гарант демократије, континуитета, стабилности и јединства. Он је ту за сваког грађанина, без обзира на његову политичку, верску или било коју другу припадност. Његова позиција непартијске и надпартијске личности је веома важна за државу.
Да закључим, људи се често питају „Како монарх може да буде представник свих грађана када у земљи постоје и републиканци?“. Даћу вам само један пример, из наше историје, анегдоту о мом прадеди Краљу Петру I, која даје одговор на то питање. Прича се да су, када је он постао Краљ, противници монархије у Краљевини Србији организовали демонстрације и окупили се испред Двора, вичући против Краља. Иако је ађутант саветовао мом прадеди да не излази на балкон, он га није послушао, изашао је пред демонстранте и рекао им: „Ако, децо моја, само ви вичите! Ја сам и дошао овде да бисте ви имали право да вичете шта год хоћете!“
5. Шта би младе генерације требало да знају о породици Карађорђевић, а не пише у уџбеницима из историје?
Требало би да знају да смо ми народна династија, једна од ретких краљевских породица која је потекла из народа, и да никада не можемо и нећемо изгубити ту посебну везу коју имамо са нашом земљом и нацијом. Диктатура после Другог светског рата покушала је да прекине те везе, али у томе никако нису успели. Јер, иако смо били принуђени да живимо у иностранству, никада нисмо престали да мислимо о нашој отаџбини. На основу прича које сам чуо од баке и оца, маштао сам да дођем овде и да видим земљу својих предака. И када се тај дугогодишњи сан коначно остварио, иако никада раније нисам био у Србији, знао сам да сам код куће. Има нечег у нашим генима што нас чврсто везује за Тополу, Шумадију, целу Србију, као магнет. Нико не може да нас одвоји од наше земље.
И млади треба да буду отвореног ума, да не верују свему што је писано у уџбеницима историје штампаним у време комунистичке владавине, већ да читају и истражују колико год могу да би видели праву истину. Вео лажи је коначно почео да се повлачи, а истину ништа не може да потисне. Данас, у 21. веку, са свим савременим технологијама, знање је на само неколико кликова од нас. Даћу вам само један пример – толико деценија после 1945. године мој деда Краљ Александар I представљан је као најгора особа која је икада постојала у Југославији. Звали су га диктатором, али морам да питам – који диктатор поново успоставља парламент? Да би се доносили закључци, мора да се сагледа историјски контекст – у време када се догодило убиство у парламенту било је неопходно да се уведе нека врста ванредног стања у земљи. Међутим, чим су околности то дозволиле, парламентаризам је поново успостављен. А то је само један пример, од многих. Напади на њега нису почели тек након 1945. године, он је још за живота био жртва клевета, јер су га припадници екстремистичке идеологије видели као снажну баријеру својим циљевима. Међутим, у данашње време није тешко наћи, на пример, шта су два највећа генија нашег народа – Никола Тесла и Михаило Пупин – рекли о Краљу Александру I, бранећи га од лажи. Када људи попут њих кажу нешто тако лепо и дирљиво о њему, тада све приче које је друга страна измислила постају веома упитне, да не кажем нешто горе. У писму које је Тесла послао уреднику Њујорк Тајмса, од 19. октобра 1934. године, између осталог, наш велики научник је написао: „…Александар ће дуго живети у сећању свог народа, као херојска фигура импозантне величине, као и Вашингтон и Линколн Југославије: попут Вашингтона способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; попут Линколна, мудри и патриотски вођа који је пострадао мученички.“ А у телеграму саучешћа, који је упутио Министарству спољних послова Краљевине Југославије, Тесла је Краља Александра I назвао „генијалним, јуначким и родољубивим владаром“.
6. Шта вам је отац, краљ Петар II, причао о деди, краљу Александру? Чега се сећате из тих породичних прича?
Мој отац, Краљ Петар II, увек је био веома сентименталан када смо причали о његовом оцу… имао је само 11 година када је дошао тај страшни, трагични дан 9. октобра 1934. године и када је мој деда пао као жртва екстремних идеологија нацизма и фашизма, које су неколико година након тога донеле рат, страдање и патњу целом свету.
Изузетно је тешко за младог дечака да изгуби оца у тим годинама, када му је преко потребан. Мој отац је ни пуних месец дана пре убиства отишао у Енглеску, да тамо настави школовање. На одласку, мој деда му је рекао: „Сада, Петре, мораш да схватиш да од сада не треба да се понашаш као принц, већ као сваки други дечак. Желим да вредно радиш и да стекнеш неке добре пријатеље: открићеш да ће касније бити добро да их имаш. Увек запамти да ћеш бити представник наше земље и да ће људи судити о нама по твом понашању”. Био је то последњи пут да га је видео…
И убрзо након тога, када се догодио атентат у Марсеју, мом оцу је стигла трагична вест. Замислите само овог младог дечака, коме је таква вест саопштена речима: „Десило се нешто страшно. Ви сте наша једина нада! Убили су нашег Краља! Живело Ваше Величанство!“ То је нешто што би и старијем човеку пало веома тешко, а замислите како је било једном младићу… Међутим, то је судбина сваког монарха на свету – лична осећања морате оставити по страни јер сте потребни вашој земљи. А интереси и добробит народа и државе су увек на првом месту.
Зато је мој отац увек говорио о мом деди са много љубави и преданости, али и туге… Много му је недостајао.
7. Шта је Александра разликовало од осталих владара из династије?
Сваки владар из моје породице дао је велики допринос добробити наше земље, али када је реч о Краљу Александру I, он је био човек са толико различитих интересовања и талената да је то невероватно. Био је велики визионар, изузетан командант војске и вешт владар.
Најпознатији је по својим војним вештинама и достигнућима, али ја ћу их само укратко поменути, јер је то нешто што треба рећи, али он је био много више од тога. Прошао је албанску голготу у Првом светском рату заједно са својим трупама и оцем, Краљем Петром I. После свих мучења, а и медицинске интервенције коју је имао на терену, није имао времена за одмор, видео је опасност у плановима савезника да пошаљу припаднике српске војске на западне фронтове. Знао је да је једина нада за победу и ослобођење отаџбине одржати војску на окупу на фронту близу Србије. Зато је посетио Италију, Француску и Енглеску, где је примљен не само на највишем нивоу већ и са највећом срдачношћу. Први корак у окончању рата направио је тако што је успео да убеди савезнике у неопходност опремања српске војске и одржавања Солунског фронта. А сви добро знамо да је пробој тог фронта, који су извели наши јунаци, донео слободу целом свету.
Треба напоменути да мој деда никада није изгубио везу са својим ратним друговима. Увек се веома дивио и волео војнике са којима је делио добро и зло у балканским ратовима и Првом светском рату, и чинио све што је могао да их подржи после рата, иако су лажи, о којима смо већ говорили, говориле другачије. Међутим, истина је да је давао финансијску подршку ратним војним инвалидима, давао земљу ветеранима, а увек је имао времена да разговара са њима и чује њихове проблеме.
Иако упамћен првенствено као велики ратник и војсковођа, његова животна мисија је била да обезбеди трајни мир, стабилност и просперитет, не само за народе Краљевине Југославије већ и за Европу и свет. Био је веома вешт дипломата. Био је међу првима на свету који су увидели опасност од успона екстремних идеологија – нацизма, фашизма и комунизма – због чега је склапао савезе са другим европским државама, са циљем да их уједини против опасности које су претиле. Поменућу само Малу Антанту и Балкански пакт. А успео је и да склопи савез са земљама које су традиционално сматране непријатељским, попут Турске.
Радио је на стварању нових и јачању постојећих веза међу народима. Залагао се за права балканских народа, желећи да их види независне од било које велике силе, да би могли да сами одлучују о својој судбини. Краљевина Југославија, земља Јужних Словена, била је идеја 19. века коју је он остварио, сањајући о стварању велике државе на Балкану која неће зависити ни од какве туђе воље.
Био је и веома добар предузетник, бизнисмен у модерном смислу те речи. Улагао је своја лична средства у акције и обвезнице, куповао земљиште и зграде, улагао у руднике злата и угља, који су увећавали његова средства. Међутим, велики део ових средстава користио је за изградњу задужбина и за подршку сиромашнима и онима којима је помоћ потребна.
Поврх свега, био је и велики поштовалац уметности и покровитељ домаћих уметника, али и веома заинтересован за читање. Он је био тај који је започео и креирао уметничку збирку и библиотеку Краљевске породице.
Није лако навести сва његова достигнућа, јер је он дефинитивно био веома комплексна и интересантна личност, која заслужује сваку почаст, која му је неоправдано одузета и оспоравана.
8. Читали смо много тога лепог и позитивног о Вашој баки Краљици Марији. Каква је она заиста била?
Била је топла жена пуна љубави и имам веома лепа сећања на њу. Али, иако сам ја био њен први унук, она је била и веома строга у погледу дисциплине, није била као баке и деке који су пуштали унуке да раде шта им је воља (смех). Увек сам волео када бисмо сели, узимали старе породичне фото албуме, а онда би ми она причала приче иза тих фотографија…
Међутим, као и у мом оцу, и у њој је постојала велика туга кад год би споменула мог деду. Никад се није у потпуности опоравила од трагедије његове смрти. Гајила је велику љубав и поштовање према њему и њих двоје као да су се у свему допуњавали. Он је био снажан стуб у њеном животу, а она је давала меку, нежнију страну једном војнику, који је велики део своје младости провео у рововима, а већи део живота у униформи. Иако је скоро сваки краљевски брак ствар државне политике, брак мог деде и баке је заиста био испуњен љубављу и поштовањем.
Од Краља Александра је моја бака Краљица Марија добила љубав према нашој земљи и њеном народу, која је заиста била обострана. Свој живот је посветила помагању народу Југославије, а и након њене смрти срео сам многе људе који су о њој говорили похвално и чували лепо сећање на велику жену, каква је била.
9. Да ли се брак Вашег деде Краља Александра и Краљице Марије може сматрати најважнијим “мостом” пријатељства између Србије и Румуније у последњих 100 година?
Можда би било превише рећи да је најважнији, али је свакако био један од најјачих мостова између наших народа и држава. Примера ради, тај брак је омогућио да се превазиђе веома тешка и потенцијално опасна ситуација после Првог светског рата, када су наше земље имале спор око Баната. Међутим, постигнуто је мирно решење, за које је венчање Краља Александра и Краљице Марије било суштински фактор.
Њихов брак свакако јесте симбол искреног пријатељства између Румуније и Србије, и наших народа. Ти братски односи су опстали током целе наше новије историје, а подједнако су јаки и данас. За сваки народ је важно да има правог и поштеног пријатеља у међународној заједници, а реткост је у историји света да две земље имају тако добре, рекао бих, братске везе.
Везе између Срба и Румуна су већ дуго времена веома јаке и пријатељске и сви заједно треба да радимо да те везе у будућности буду још чвршће. То дугујемо нашим прецима, али и будућим генерацијама.
