INTERVJU PRESTOLONASLEDNIKA ALEKSANDRA ZA NEDELJNIK „LIBERTATEA“

Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar je sa velikim zadovoljstvom dao intervju nedeljniku „Libertatea“, centralnom listu rumunske nacionalne manjine u Srbiji. Prestolonaslednik je ovom prilikom dao iscrpne odgovore na pitanja o humanitarnom radu Nj.K.V. Princeze Katarine, podršci Kraljevske porodice obrazovanju dece u Srbiji, pitanju obnove monarhije, doprinosu Kraljevske porodice pozitivnom imidžu Srbije, kao i prijateljstvu između građana Srbije i Rumunije. U intervjuu možete takođe pročitati i brojna lična sećanja Njegovog Kraljevskog Visočanstva na svoje pretke – oca, Kralja Petra II, dedu, Kralja Aleksandra I i baku, Kraljicu Mariju, i ostale članove dinastije Karađorđević, koja nisu dovoljno poznata široj javnosti.

Ceo intervju, koji je originalno objavljen na rumusnkom jeziku u izdanju nedeljnika od 5. marta 2022. godine, prenosimo u nastavku teksta.

1. Dugi niz godina Vaše Kraljevstvo Visočanstvo, Vaša supruga i porodica ste istaknuti u humanitarnom radu. Možete li nam podobnije opisati ovu vrstu aktivnosti Fondacije Njenog Kraljevskog Visočanstva Princeze Katarine?

Humanitarne aktivnosti oduvek su bile veoma važne za Kraljevsku porodicu Karađorđević. Inspirisana mojim precima koji su to isto činili u prošlosti, moja supruga Princeza Katarina je svoj život posvetila pomaganju drugima i pružanju podrške narodu Srbije i Republike Srpske, pružanju pomoći svima kojima je potrebna, bez obzira na njihov pol, veru, rasu, godine ili etničku pripadnost.

Rad Fondacije moje supruge u Srbiji počeo je 2001. godine, gotovo odmah po našem povratku u otadžbinu, posle decenija života u neželjenom izgnanstvu, što je bila posledica odluke nedemokratskog režima koji je vladao Jugoslavijom posle Drugog svetskog rata, a koji je lišio moju porodicu državljanstva i privatne imovine. Međutim, to nije bio početak njene posvećenosti pomoći našem narodu, jer je i dok smo bili u inostranstvu ona našla način da šalje neophodnu pomoć našem narodu tokom 1990-ih godina. Velike količine humanitarne pomoći stizale su direktno hiljadama ljudi, a posebno siročadi koja su bila veoma pogođena strašnim ratom.

Jedan od naših prvih zajedničkih projekata bila je donacija izolovane sterilne sobe za hematološke pacijente Univerzitetskoj dečjoj bolnici u Tiršovoj, pre 30 godina. To je u sebi nosilo mnogo simbolike, jer je bolnicu u Tiršovoj izgradila moja baka, Nj.V. Kraljica Marija.

Moja supruga je otvorila kancelarije Humanitarne organizacije Lajflajn u Čikagu, Njujorku, Torontu, Londonu i Atini, koje sve rade pod njenim pokroviteljstvom. Predani trud svih tih divnih ljudi, koji već više od 25 godina podržavaju i pomažu kancelarije Lajflajna, imao je ogroman pozitivan uticaj na građane Srbije i Republike Srpske i promenio je mnoge živote na bolje. A po našem dolasku u Srbiju, te kancelarije u inostranstvu udružile su se sa Fondacijom u Beogradu, na dobrobit svih.

Glavni fokus humanitarnog rada je podrška zdravstvu, socijalnoj zaštiti i obrazovanju u Srbiji i Republici Srpskoj. Nikada ne zaboravljamo i naše sunarodnike koji u nezamislivim uslovima žive, bore se i trude se da opstanu na našoj svetoj zemlji, Kosovu i Metohiji. Njihova dobrobit je uvek u našim mislima, a oni su stalno u našim molitvama. Svake godine našim ljudima se šalju paketi pomoći, a na Kosovu su realizovani brojni projekti Fondacije moje supruge, sa ciljem da se poboljšaju životni uslovi.

Kao što načelo moje porodice kaže – Iz naroda, za narod – uvek se trudimo da damo sve od sebe da pomognemo svima kojima je pomoć potrebna. I time, kao što je već rečeno, idemo stopama mojih predaka, koji su ostavili mnoge zadužbine, koje i danas služe dobrobiti naše zemlje. Pomagali su siromašnima, siročadi, moja baka je bila pokrovitelj Crvenog krsta i Kola srpskih sestara… Dobro je poznata činjenica da je ona za vreme Drugog svetskog rata slala humanitarnu pomoć našim vojnicima, ratnim zarobljenicima u nemačkim koncentracionim logorima. Koristila je pseudonim Marija K. Đorđević, što pokazuje da kad ima volje, nađe se i način. Dakle, naš rad je nastavak njihovog nasleđa i očuvanje tradicije koju su oni postavili.

2. Jedna lepa tradicija koju ste uspostavili je poseta najuspešnijih maturanata Belom dvoru. Fondacija je takođe radila na obezbeđivanju stipendija za učenike i studente. Koliko je za modernu i savremenu Srbiju važno imati fakultetski obrazovane ljude?

Pre bih rekao da sam tu tradiciju obnovio kada smo se 2001. godine vratili u Srbiju. Jer, kao i kada je humanitarni rad u pitanju, moji preci su snažno podržavali obrazovanje i učenike – dobro znajući da bez obrazovanih ljudi naša država nema budućnost. Kvalitetno obrazovanje je temelj svake države na svetu. Moji deda i baka, Kralj Aleksandar I i Kraljica Marija, ubrzo nakon njihovog venčanja 1922. godine, osnovali su „Kraljev fond“ – dobrotvornu organizaciju koja je pomagala siromašnim đacima. Svi kraljevi iz moje porodice plaćali su iz sopstvenih sredstava stipendije darovitim studentima, to je radio moj pradeda, Kralj Petar I, a nastavio moj deda, Kralj Aleksandar I, kao i otac, Kralj Petar II. Međutim, ne treba zaboraviti ni da je osnivač Kraljevske dinastije, Vrhovni Vožd Karađorđe, vratio u Srbiju najobrazovanijeg Srbina tog vremena Dositeja Obradovića, da bi ga postavio za ministra prosvete, koji je takođe, na samom početku 19. veka, osnovao Veliku školu u Beogradu. Karađorđev sin, Knez Aleksandar, osnovao je mnoge prosvetne ustanove i doneo zakone koji su regulisali rad škola. Dakle, kao što se vidi, to je dugogodišnja tradicija, i rekao bih, moja obaveza je bila i jeste da idem putem kojim su išli moji preci.

Svaka vrsta podrške mladima je uvek dobrodošla i preko potrebna. Zato sam po povratku u Srbiju osnovao Fondaciju za obrazovanje i kulturu, da bih očuvao tradiciju mojih predaka i ostvario ličnu viziju – da obezbedim kvalitetno obrazovanje mladima Srbije, kako bi ostvarili lični razvoj, uspešne karijere i lično ispunjenje. Fondacija povezuje srpske obrazovne institucije sa renomiranim međunarodnim institucijama, u cilju formiranja visokoobrazovanih, dobro obučenih mladih stručnjaka, povezujući srpsku omladinu sa poslovnom zajednicom i svetom. Međutim, naš cilj je i da mladima pružimo što bolje obrazovanje, kako bi se vratili u Srbiju i služili našoj zemlji i našem narodu na najbolji mogući način – svojim znanjem.

Jedan od naših glavnih događaja je svečani prijem za najbolje maturante iz Srbije i Republike Srpske, koji svake godine organizujemo u Belom Dvoru. 2021. godine bio je jubilarni – 20. put od početka ove manifestacije. Nažalost, zbog ove užasne pandemije, nismo uspeli da okupimo maturante u Dvoru, ali smo svečanost organizovali putem interneta, i poslali im poklone, kao i godinu dana ranije. Nadam se da će ove godine situacija sa pandemijom biti bolja i da ću ponovo moći lično da pozdravim sve te divne mlade ljude i uručim im poklone. Njihova posvećenost i entuzijazam su zaista inspiracija. I motiv da ih i dalje podržavam.

3. Šta konkretno Dvor i porodica Karađorđević čine za podizanje ugleda Srbije u svetu?

Naša zemlja i naš narod su toliko godina bili žrtve loše propagande, međunarodna javnost je na čitav naš narod gledala kao na nekakve „loše momke“, što me je činilo veoma nesrećnim. Zato sam koristio svaku moguću priliku da govorim u međunarodnim medijima, ali i mojim brojnim prijateljima u inostranstvu, da pronesem dobar glas o narodu Srbije i o našoj otadžbini. Zaista imamo mnogo dobrih i talentovanih ljudi, koji su toliko doprineli ne samo našoj zemlji već i celom svetu. Srbija je izuzetno lepa zemlja i to bi svi širom zemaljske kugle trebalo da znaju. Srećan sam što su, nakon što su razgovarali sa mojom suprugom i sa mnom, mnoge velike strane kompanije došle u Srbiju i investirale ovde. Jedan od primera je IKEA, koja je nedugo posle sastanka koji smo imali sa vlasnikom ove kompanije, počela da posluje u Srbiji.

Osim što sam iznosio istinu važnim ljudima širom sveta, mislim da je i činjenica da je jedna od mojih prvih odluka kada smo se vratili u Srbiju – da otvorim vrata Dvorskog kompleksa, moje porodične kuće, za javnost – doprinela promeni imidža i tome kako nas svet vidi. Nisam želeo da ovaj dragulj srpske istorije, koji je moj deda, Kralj Aleksandar I, svojim ličnim sredstvima podigao kao dom za svoju porodicu, ostane „zabranjeni grad“, što je bio za vreme komunističke vladavine.

U godinama koje su usledile hiljade i hiljade turista iz inostranstva dolazilo je ovde, posetilo ne samo Dvorski kompleks, već i Beograd i druge delove naše zemlje. Mogli su da se iz prve ruke uvere da ono što su čuli o nama nije istina. Kada su se vraćali u svoje zemlje, u svojim porodicama i među prijateljima pronosili su glas o Srbiji. Uvek je veoma važno da ljudi ne samo čuju istinu, već i da sami vide kakvo je stvarno stanje. U današnje vreme, marketing „od usta do usta“ je takođe veoma važan.

Mnogo je urađeno na poboljšanju ugleda naše zemlje u svetu, ali ne smemo stati, jer dugujemo Srbiji da svet zna koliko su naši ljudi i naša država zaista veliki.

4. Da li mislite da je realno da Srbija jednog dana ponovo osvane kao parlamentarna monarhija?

Rekao sam to mnogo puta, a i dalje mislim isto – spreman sam da zauzmem položaj koji mi pripada po tradiciji naše zemlje, ali i po zaostavštini moje porodice, kao starešini Kraljevskog doma, ali samo ako je to želja naroda Srbije.

Zbog višedecenijske negativne propagande protiv moje porodice i svega što je imalo i najmanju vezu sa monarhijom, to je tema koja zahteva ozbiljne i temeljne razgovore, jer narod Srbije zaslužuje da čuje sve činjenice o prednostima ustavne parlamentarne monarhije i da sasluša argumentovane stavove obe strane, onih koji su za i onih koji su protiv obnove monarhije. Tek tada se može dati tačan odgovor.

Međutim, želim da istaknem da se taj oblik vladavine pokazao kao veoma dobar i efikasan u mnogim zemljama – pogledajte samo moderne monarhije, Kraljevine Norvešku, Švedsku, Veliku Britaniju, Japan, Kanadu i mnoge druge. Sve su to zemlje sa visokim nivoom demokratije, ljudskih prava i sloboda, socijalne pravde… I mislim da bi to moglo biti od koristi i za Srbiju.

U ustavnoj parlamentarnoj monarhiji monarh je garant demokratije, kontinuiteta, stabilnosti i jedinstva. On je tu za svakog građanina, bez obzira na njegovu političku, versku ili bilo koju drugu pripadnost. Njegova pozicija nepartijske i nadpartijske ličnosti je veoma važna za državu.

Da zaključim, ljudi se često pitaju „Kako monarh može da bude predstavnik svih građana kada u zemlji postoje i republikanci?“. Daću vam samo jedan primer, iz naše istorije, anegdotu o mom pradedi Kralju Petru I, koja daje odgovor na to pitanje. Priča se da su, kada je on postao Kralj, protivnici monarhije u Kraljevini Srbiji organizovali demonstracije i okupili se ispred Dvora, vičući protiv Kralja. Iako je ađutant savetovao mom pradedi da ne izlazi na balkon, on ga nije poslušao, izašao je pred demonstrante i rekao im: „Ako, deco moja, samo vi vičite! Ja sam i došao ovde da biste vi imali pravo da vičete šta god hoćete!“

5. Šta bi mlade generacije trebalo da znaju o porodici Karađorđević, a ne piše u udžbenicima iz istorije?

Trebalo bi da znaju da smo mi narodna dinastija, jedna od retkih kraljevskih porodica koja je potekla iz naroda, i da nikada ne možemo i nećemo izgubiti tu posebnu vezu koju imamo sa našom zemljom i nacijom. Diktatura posle Drugog svetskog rata pokušala je da prekine te veze, ali u tome nikako nisu uspeli. Jer, iako smo bili prinuđeni da živimo u inostranstvu, nikada nismo prestali da mislimo o našoj otadžbini. Na osnovu priča koje sam čuo od bake i oca, maštao sam da dođem ovde i da vidim zemlju svojih predaka. I kada se taj dugogodišnji san konačno ostvario, iako nikada ranije nisam bio u Srbiji, znao sam da sam kod kuće. Ima nečeg u našim genima što nas čvrsto vezuje za Topolu, Šumadiju, celu Srbiju, kao magnet. Niko ne može da nas odvoji od naše zemlje.

I mladi treba da budu otvorenog uma, da ne veruju svemu što je pisano u udžbenicima istorije štampanim u vreme komunističke vladavine, već da čitaju i istražuju koliko god mogu da bi videli pravu istinu. Veo laži je konačno počeo da se povlači, a istinu ništa ne može da potisne. Danas, u 21. veku, sa svim savremenim tehnologijama, znanje je na samo nekoliko klikova od nas. Daću vam samo jedan primer – toliko decenija posle 1945. godine moj deda Kralj Aleksandar I predstavljan je kao najgora osoba koja je ikada postojala u Jugoslaviji. Zvali su ga diktatorom, ali moram da pitam – koji diktator ponovo uspostavlja parlament? Da bi se donosili zaključci, mora da se sagleda istorijski kontekst – u vreme kada se dogodilo ubistvo u parlamentu bilo je neophodno da se uvede neka vrsta vanrednog stanja u zemlji. Međutim, čim su okolnosti to dozvolile, parlamentarizam je ponovo uspostavljen. A to je samo jedan primer, od mnogih. Napadi na njega nisu počeli tek nakon 1945. godine, on je još za života bio žrtva kleveta, jer su ga pripadnici ekstremističke ideologije videli kao snažnu barijeru svojim ciljevima. Međutim, u današnje vreme nije teško naći, na primer, šta su dva najveća genija našeg naroda – Nikola Tesla i Mihailo Pupin – rekli o Kralju Aleksandru I, braneći ga od laži. Kada ljudi poput njih kažu nešto tako lepo i dirljivo o njemu, tada sve priče koje je druga strana izmislila postaju veoma upitne, da ne kažem nešto gore. U pismu koje je Tesla poslao uredniku Njujork Tajmsa, od 19. oktobra 1934. godine, između ostalog, naš veliki naučnik je napisao: „…Aleksandar će dugo živeti u sećanju svog naroda, kao herojska figura impozantne veličine, kao i Vašington i Linkoln Jugoslavije: poput Vašingtona sposoban i neustrašiv general koji je oslobodio svoju zemlju od ugnjetavanja; poput Linkolna, mudri i patriotski vođa koji je postradao mučenički.“ A u telegramu saučešća, koji je uputio Ministarstvu spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije, Tesla je Kralja Aleksandra I nazvao „genijalnim, junačkim i rodoljubivim vladarom“.

6. Šta vam je otac, kralj Petar II, pričao o dedi, kralju Aleksandru? Čega se sećate iz tih porodičnih priča?

Moj otac, Kralj Petar II, uvek je bio veoma sentimentalan kada smo pričali o njegovom ocu… imao je samo 11 godina kada je došao taj strašni, tragični dan 9. oktobra 1934. godine i kada je moj deda pao kao žrtva ekstremnih ideologija nacizma i fašizma, koje su nekoliko godina nakon toga donele rat, stradanje i patnju celom svetu.

Izuzetno je teško za mladog dečaka da izgubi oca u tim godinama, kada mu je preko potreban. Moj otac je ni punih mesec dana pre ubistva otišao u Englesku, da tamo nastavi školovanje. Na odlasku, moj deda mu je rekao: „Sada, Petre, moraš da shvatiš da od sada ne treba da se ponašaš kao princ, već kao svaki drugi dečak. Želim da vredno radiš i da stekneš neke dobre prijatelje: otkrićeš da će kasnije biti dobro da ih imaš. Uvek zapamti da ćeš biti predstavnik naše zemlje i da će ljudi suditi o nama po tvom ponašanju”. Bio je to poslednji put da ga je video…

I ubrzo nakon toga, kada se dogodio atentat u Marseju, mom ocu je stigla tragična vest. Zamislite samo ovog mladog dečaka, kome je takva vest saopštena rečima: „Desilo se nešto strašno. Vi ste naša jedina nada! Ubili su našeg Kralja! Živelo Vaše Veličanstvo!“ To je nešto što bi i starijem čoveku palo veoma teško, a zamislite kako je bilo jednom mladiću… Međutim, to je sudbina svakog monarha na svetu – lična osećanja morate ostaviti po strani jer ste potrebni vašoj zemlji. A interesi i dobrobit naroda i države su uvek na prvom mestu. Zato je moj otac uvek govorio o mom dedi sa mnogo ljubavi i predanosti, ali i tuge… Mnogo mu je nedostajao.

7. Šta je Aleksandra razlikovalo od ostalih vladara iz dinastije?

Svaki vladar iz moje porodice dao je veliki doprinos dobrobiti naše zemlje, ali kada je reč o Kralju Aleksandru I, on je bio čovek sa toliko različitih interesovanja i talenata da je to neverovatno. Bio je veliki vizionar, izuzetan komandant vojske i vešt vladar.

Najpoznatiji je po svojim vojnim veštinama i dostignućima, ali ja ću ih samo ukratko pomenuti, jer je to nešto što treba reći, ali on je bio mnogo više od toga. Prošao je albansku golgotu u Prvom svetskom ratu zajedno sa svojim trupama i ocem, Kraljem Petrom I. Posle svih mučenja, a i medicinske intervencije koju je imao na terenu, nije imao vremena za odmor, video je opasnost u planovima saveznika da pošalju pripadnike srpske vojske na zapadne frontove. Znao je da je jedina nada za pobedu i oslobođenje otadžbine održati vojsku na okupu na frontu blizu Srbije. Zato je posetio Italiju, Francusku i Englesku, gde je primljen ne samo na najvišem nivou već i sa najvećom srdačnošću. Prvi korak u okončanju rata napravio je tako što je uspeo da ubedi saveznike u neophodnost opremanja srpske vojske i održavanja Solunskog fronta. A svi dobro znamo da je proboj tog fronta, koji su izveli naši junaci, doneo slobodu celom svetu.

Treba napomenuti da moj deda nikada nije izgubio vezu sa svojim ratnim drugovima. Uvek se veoma divio i voleo vojnike sa kojima je delio dobro i zlo u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, i činio sve što je mogao da ih podrži posle rata, iako su laži, o kojima smo već govorili, govorile drugačije. Međutim, istina je da je davao finansijsku podršku ratnim vojnim invalidima, davao zemlju veteranima, a uvek je imao vremena da razgovara sa njima i čuje njihove probleme.

Iako upamćen prvenstveno kao veliki ratnik i vojskovođa, njegova životna misija je bila da obezbedi trajni mir, stabilnost i prosperitet, ne samo za narode Kraljevine Jugoslavije već i za Evropu i svet. Bio je veoma vešt diplomata. Bio je među prvima na svetu koji su uvideli opasnost od uspona ekstremnih ideologija – nacizma, fašizma i komunizma – zbog čega je sklapao saveze sa drugim evropskim državama, sa ciljem da ih ujedini protiv opasnosti koje su pretile. Pomenuću samo Malu Antantu i Balkanski pakt. A uspeo je i da sklopi savez sa zemljama koje su tradicionalno smatrane neprijateljskim, poput Turske.

Radio je na stvaranju novih i jačanju postojećih veza među narodima. Zalagao se za prava balkanskih naroda, želeći da ih vidi nezavisne od bilo koje velike sile, da bi mogli da sami odlučuju o svojoj sudbini. Kraljevina Jugoslavija, zemlja Južnih Slovena, bila je ideja 19. veka koju je on ostvario, sanjajući o stvaranju velike države na Balkanu koja neće zavisiti ni od kakve tuđe volje.

Bio je i veoma dobar preduzetnik, biznismen u modernom smislu te reči. Ulagao je svoja lična sredstva u akcije i obveznice, kupovao zemljište i zgrade, ulagao u rudnike zlata i uglja, koji su uvećavali njegova sredstva. Međutim, veliki deo ovih sredstava koristio je za izgradnju zadužbina i za podršku siromašnima i onima kojima je pomoć potrebna.

Povrh svega, bio je i veliki poštovalac umetnosti i pokrovitelj domaćih umetnika, ali i veoma zainteresovan za čitanje. On je bio taj koji je započeo i kreirao umetničku zbirku i biblioteku Kraljevske porodice.

Nije lako navesti sva njegova dostignuća, jer je on definitivno bio veoma kompleksna i interesantna ličnost, koja zaslužuje svaku počast, koja mu je neopravdano oduzeta i osporavana.

8. Čitali smo mnogo toga lepog i pozitivnog o Vašoj baki Kraljici Mariji. Kakva je ona zaista bila?

Bila je topla žena puna ljubavi i imam veoma lepa sećanja na nju. Ali, iako sam ja bio njen prvi unuk, ona je bila i veoma stroga u pogledu discipline, nije bila kao bake i deke koji su puštali unuke da rade šta im je volja (smeh). Uvek sam voleo kada bismo seli, uzimali stare porodične foto albume, a onda bi mi ona pričala priče iza tih fotografija…

Međutim, kao i u mom ocu, i u njoj je postojala velika tuga kad god bi spomenula mog dedu. Nikad se nije u potpunosti oporavila od tragedije njegove smrti. Gajila je veliku ljubav i poštovanje prema njemu i njih dvoje kao da su se u svemu dopunjavali. On je bio snažan stub u njenom životu, a ona je davala meku, nežniju stranu jednom vojniku, koji je veliki deo svoje mladosti proveo u rovovima, a veći deo života u uniformi. Iako je skoro svaki kraljevski brak stvar državne politike, brak mog dede i bake je zaista bio ispunjen ljubavlju i poštovanjem.

Od Kralja Aleksandra je moja baka Kraljica Marija dobila ljubav prema našoj zemlji i njenom narodu, koja je zaista bila obostrana. Svoj život je posvetila pomaganju narodu Jugoslavije, a i nakon njene smrti sreo sam mnoge ljude koji su o njoj govorili pohvalno i čuvali lepo sećanje na veliku ženu, kakva je bila.

9. Da li se brak Vašeg dede Kralja Aleksandra i Kraljice Marije može smatrati najvažnijim “mostom” prijateljstva između Srbije i Rumunije u poslednjih 100 godina?

Možda bi bilo previše reći da je najvažniji, ali je svakako bio jedan od najjačih mostova između naših naroda i država. Primera radi, taj brak je omogućio da se prevaziđe veoma teška i potencijalno opasna situacija posle Prvog svetskog rata, kada su naše zemlje imale spor oko Banata. Međutim, postignuto je mirno rešenje, za koje je venčanje Kralja Aleksandra i Kraljice Marije bilo suštinski faktor.

Njihov brak svakako jeste simbol iskrenog prijateljstva između Rumunije i Srbije, i naših naroda. Ti bratski odnosi su opstali tokom cele naše novije istorije, a podjednako su jaki i danas. Za svaki narod je važno da ima pravog i poštenog prijatelja u međunarodnoj zajednici, a retkost je u istoriji sveta da dve zemlje imaju tako dobre, rekao bih, bratske veze.

Veze između Srba i Rumuna su već dugo vremena veoma jake i prijateljske i svi zajedno treba da radimo da te veze u budućnosti budu još čvršće. To dugujemo našim precima, ali i budućim generacijama.