Попаљено село, Петар Лубарда (Љуботињ 1907 – Београд
Уље на платну
Димензије: 98 цм x 92 цм
Инв. бр. 167/01
1949. година
Бели двор
У Уметничкој колекцији Дворског комплекса на Дедињу међу делима значајних југословенских сликара, која су у колекцију почела да стижу од шездесетих година прошлог века, убраја се и слика Петра Лубарде под називом „Попаљено село“. Ово дело се у књигама инвентара може пратити од 1985. године. Петар Лубарда био је типичан представник уметника са ових простора, који је своје формативне године, између два светска рата, провео у Паризу. Инспирисан делима светских великана, по повратку у родне крајеве стечена искуства он сажима и надограђује стварајући лични стил. Лубардин опус обухвата различите тематике које се крећу од реализма преко апстракције до фантазије.
Слика „Попаљено село“ настала је 1949. године у време када је Лубарда живео у Црној Гори. У том периоду закључно са 1951. годином долази до значајног концептуалног преокрета у његовом сликарству. Форма даје примат колору и емоцији, односно реализам прелази у лирску апстракцију. Назнаке ове трансформације видљиве су и на слици из колекције Дворског комплекса.
Слика нам представља стеновит предео, обрастао растињем, где спаљене и разрушене куће видимо у даљини, исцртане на ведро плавој позадини неба. Стеновити предео који је у првом плану слике Лубарда приказује као ковитлац боја, где растиње, са акцентима јарко црвених тонова, алудира на ватру која је уништила село. Куће без кровова, боје камена, стапају се са оштрим и неправилним линијама које оцртавају стене. А бистро плаво небо поставља контраст и равнотежа читавој композицији. На слици колорит узима превагу над формом и у почетку отежава јасно читање насликаног предела, али једном када се предео препозна иста та техника појачава емотивни доживљај посматрача.
Петар Лубарда је рођен 1907. године у Љуботињу недалеко од Цетиња. Сликарство као занат открио је у Гимназији где је на завршној години, 1925. приредио своју прву изложбу. У Београду је провео неколико месеци у Уметничкој школи, да би већ 1926. године отишао у Париз где је на кратко похађао Ацадемие дес Беауx Артс. Због недостатка финансија морао је да напусти Академију. Међутим, није одустао од уметности, већ се самостално образовао обилазећи музеје и атељее уметника. Током овог раног периода на Лубарду су утицали класични сликари, Рембрант, Тицијан и Ел Греко, а од актуелних представника модернизма Пол Сезан. У Риму 1929. године Лубарда је отворио своју прву самосталну изложбу.
По повратку у Београд 1933. године Лубарда је приредио прву самосталну изложбу у Француско-српском клубу. До Другог светског рата излагао је на Пролећним и Јесењим изложбама у Уметничком павиљону Цвијета Зузорић, а на Светској изложби у Паризу 1937. године за дело изложено у Југословенском павиљону освојио је Гранд Приx. Ратне године провео је у заробљеништву, у логорима у Немачкој и Италији где је наставио да слика заробљенике, логорске амбијенте и слике из живота. После рата почиње да ради као професор на Ликовној академији у Београду и наставља своју излагачку активност.
Године 1946. Лубарда прелази у Цетиње где учествује у формирању Уметничке школе, чији је био професор и директор, и у оснивању Удружења ликовних уметника Црне Горе. Лубардин поновни сусрет са природом у Црној гори имао је пресудан утицај на његово сликарство. Тада настају нека од његових најзначанијих дела у којима он успоставља потпуно нову модернистичку концепцију слике. Самостална изложба коју је отворио 1. маја 1951. године у Београду у галерији УЛУС-а, где је изложио 51 дело, представљала је прекретницу у његовој каријери и на тадашњој уметничкој сцени, и донела му је и светску афирмацију. Петар Лубарда преминуо 1974. године. Он је једини југословенски сликар чије је дело репродуковано у „Историји модерног сликарства” Херберта Рида.
