Њ.К.В. Престолонаследник Александар је са великим задовољством дао исцрпан интервју за дневни лист „Данас“, у ком је говорио о стогодишњици рођења свог оца и о сећањима на Њ.В. Краља Петра Другог.
Текст који је објављен у штампаном издању у броју од 6. септембра 2023. године преносимо у целости. Захваљујемо се новинарки, г-ђи Јелени Тасић на великом професионализму и реализацији интервјуа.
Поводом 100-годишњице рођења краља Петра Другог за Данас говори принц Александар Карађорђевић
ВЕЛИКЕ СИЛЕ ОДРЕДИЛЕ СУ СУДБИНУ МОГ ОЦА
БЕОГРАД – На Опленцу поменом, а у Краљевском двору на Дедињу изложбом данас ће бити обележена 100. годишњица од рођења последњег југословенског краља Петра II Карађорђевића, чији су посмртни остаци пре једне деценије пренети у отаџбину и сахрањени у Задужбини његовог деде краља Петра Првог Ослободиоца. Да ли један век од његовог рођења и 53 године после смрти историја и јавност имају јасну и објективну слику о његовом месту и улози у југословенској и српској историји? О томе за Данас говори престолонаследник Александар Карађорђевић.
Нажалост, још не у потпуности, али, да будем искрен, слика је много објективнија него што је била раније. Када је реч о историји као науци, ту нема много места за одступање, документа, историјске чињенице, они нам показују објективну слику где је све кристално јасно. Међутим, проблем је што су „званичну” историју у периоду после Другог светског рата писали историчари који су слушали диктате политичара. Наука је била у служби комунистичке пропаганде.
У последње време, много је урађено да се скине љага са имена мог оца. После скоро шест деценија оркестрираних лажи, није било лако открити истину. Како каже изрека која је била водиља још једне екстремне идеологије – „понови лаж хиљаду пута и она ће постати истина“. Пропаганда комуниста је поновљена не хиљаду него милион пута, због чега ова борба за истину није и не може ни бити лака.
Да би истина изашла на видело, борили смо се само и искључиво истином. А резултати се виде, јер све више људи зна ко је заиста био мој отац.
Краљ Петар Други био је трећи и последњи југословенски краљ. Због чега се тако често поставља питање његове наводне абдикације, коју је Двор више пута негирао?
То и јесте чињеница – мој отац никада није абдицирао. Абдикација је формални акт и мора бити у писаној форми, оверен и са потписима сведока, а он не постоји. Али чак и да је икада абдицирао, његов наследник, а то сам био ја, би одмах постао краљ.
Не могу са сигурношћу да тврдим, али могу да претпоставим да се питање абдикације толико понављало као још један део већ поменуте комунистичке пропаганде. Ја лично сматрам да су тиме желели да дају печат легитимитета свом нелегитимном чину. Подсетимо се какве су биле околности за изборе на којима је монархија укинута – убиства политичких противника, „ћораве” кутије и само једна партија за „бирање”, опозиција хапшена и потиснута, људи брисани са изборних листа… И поред тог огромног притиска, у Србији је скоро 23 одсто грађана бојкотовало изборе, а преко 11 одсто гласало је за празну листу, то јест „ћораву” кутију. Да ли се ове околности могу назвати условима за фер и демократске изборе? И у складу са тим, како резултате таквих избора можемо да сматрамо легалним и легитимним.
Зато су инсистирали на овој наводној абдикацији – да се створи фарса као да се мој отац сам одрекао престола, па је било у реду да поступе као што су урадили. Па, најблаже речено, није било у реду.
У Мемоарима које је написао кад је имао 31 годину, краљ Петар објаснио је већину догађаја који му се и данас озбиљно стављају на терет – одлазак у емиграцију после априлског слома 1941, женидбу усред рата што нису одбравали ни Влада у емиграцији ни краљица Марија, издају генерала Драгољуба Михаиловића под притиском Британаца и Винстона Черчила, позив поданицима да се прикључе партизанском покрету… Да ли су и колико околности и историја били (не)праведни према њему?
Превише тога је пало на плећа испрва једног младог дечака, потом младића, у тим смутним временима. Нажалост, он није много могао да утиче на сопствену судбину, него је воља великих сила Европе и света била та која је одредила смер живота младог краља. Да, он је дао објашњења за све те, да кажемо, „контроверзне“ догађаје, и управо када читамо његове мемоаре, видимо да није све црно-бело као што би неки желели да прикажу. Околности светске политике, интересне сфере у тренутку светског рата толико су сложене, да се мора сагледати шира слика да би се разумела.
Поменули сте генерала Драгољуба Михаиловића, овај херој је изговорио веома јаке речи на монтираном судском процесу против њега: „Судбина је била немилосрдна према мени када ме је бацила у најтеже вихоре. Много сам хтео, много започео, али вихор, светски вихор, однео је мене и мој рад.“ Може се рећи да се ове речи највернијег краљевог војника односе и на самог краља.
Како са данашње дистанце и историјског искуства треба разумети Черчилово одбијање захтева краља Петра Другог да се током рата врати у отаџбину и прикључи Равногорском покрету генерала Михаиловића?
За Черчила је било важно само да подржи ратне напоре Велике Британије, где би он учинио све да их оствари. Био је спреман да гази и по мртвима, како би што пре победио Немце. Али по коју цену? Није много марио за то што су у Србији нацисти започели најстрашније репресије убијања 100 Срба за 1 страдалог Немца. Дражи Михаиловићу је с друге стране јако било стало да сачува народ, те је прекинуо директне борбе у Србији, активности против Немаца заменио саботажама, а директне борбе пребацио у друге делове Југославије. Черчилу то није било довољно, па је са подршке легитимној Југословенској војсци у Отаџбини прешао на партизане. Наравно, уз то је и инфилтрирање комунистичких шпијуна у британску команду за Извршавање специјалних операција (Special Operations Executive – SOE) у Каиру имало разарајуће ефекте по снаге Драгољуба Михаиловића. Џејмс Клугман је на пример две и по године радио у главном штабу СОЕ-а задуженом за Југославију. Био је један од најактивнијих британских комуниста своје генерације, и искористио је то место да манипулише операцијама и политиком у интересу комунистичког циља.
У тренутку када је своју подршку са Драже пребацио на Броза, Черчилу никако не би одговарало да је мој отац дошао у Југославију и придружио се својим трупама. Овакав развој догађаја свакако би довео до додатног јачања Југословенске војске у отаџбини, подизања борбеног морала трупа, што би резултирало немогућношћу реализације његових планова. У таквим околностима, партизани не би имали шансе да успеју у Србији. Комунистички покрет је у Србију успео да продре тек када је дошла Црвена армија, уз њихову подршку. Да је у том тренутку краљ Петар II био међу равногорским трупама, како би ико могао да објасни да је совјетска војска напала војну формацију коју је предводио њен крунисани врховни командант, који је био симбол савезничког отпора, а уз то и рођак и кумче краља Уједињеног Краљевства. (И то командант са којим је и сам Стаљин размењивао писма.) То би било немогуће објаснити, зато је учинио све да то спречи, укључујући и хапшење официра који су били у окружењу мог оца.
Како памтите Вашег оца, какав је био Ваш однос и како би сте описали његову судбину јер и сами имате искуство владара без трона, на коме је он додуше кратко био?
Сећам га се као човека оданог служењу народу и обавезама које је наследио од оца, деде… То је нешто што је од најранијег узраста учио, па другачије није ни могао да чини, са престолом, или без њега. Веома је напорно радио да донесе јединство у изузетно подељеној емиграцији. Већина емигрантских група признавала је легитимитет краља Петра и веровала је да, ако комунизам падне у Југославији, треба обновити монархију на челу са мојим оцем. Тако је постао једини симбол око којег су се разне емигрантске организације могле окупљати. Али, односи су били толико лоши да је мисија коју је преузео на себе била немогућ задатак да уједини све те сукобљене тежње.
Наши односи су били испуњени љубављу и великим поштовањем, као што је и свака веза оца и сина. Моја мајка и он били су одлучни да добијем најбоље могуће образовање и зато сам доста времена проводио у интернатима, али кад год су то обавезе дозвољавале трудили смо се да што више времена проводимо заједно.
Његова судбина није била лака. У тренуцима предаха много је размишљао о свом завичају, са великим осећајем сете и туге. Толико је сањао да се врати кући, то му је била највећа жеља. Умро је са том чежњом у срцу. Као његов завет мени, једна од последњих ствари које ми је рекао била је „И ако сам мртав, врати ме у нашу Србију“. Захвалан сам Богу што сам успео да испуним ово завештање 2013. године. Моје срце је мирније од када су његови земни остаци пренети на Опленац, у маузолеј Краљевске породице, где сада коначно може да почива у миру, у својој вољеној Србији.
Антрфиле на првој страни
Време је да се окончају поделе
Пре 10 година чланови Краљевског дома који су преминули у прогонству сахрањени су на Опленцу. Да ли би у националном интересу Србије било да се коначно достојно сахрани и генерал Михаиловић и да ли би се тиме ставила тачка на грађански рат у Србији?
Да, сасвим сигурно би било у нашем националном интересу да се овај велики човек на прави, достојан начин сахрани, јер је то и заслужио. Својом борбом против окупатора, сврстао се у ред највећих бораца за слободу нашег народа.
Иако тешко оклеветан од тоталитарног режима после Другог светског рата у Југославији, добио је многа одликовања за допринос савезничкој победи у рату, укључујући Легију заслуга САД, коју му је доделио председник Труман постхумно 1948. године, и француски ратни крст oд генерала Шарл де Гола 1943. године. Цео свет је свестан чињенице да је oн био борац против нацизма. Време је да цела Србија то прихвати као чињеницу и исправи неправде према генералу Михаиловићу и његовом лику и делу.
Али такође, време је да се коначно окончају поделе које се протежу од времена Другог светског рата. Оставимо историју историчарима, да они самостално и објективно доносе судове о дешавањима из тог периода. Оба покрета, и ројалистички и партизански, треба да нађу своје место на страницама наше националне историје, а преминули борци обе војске да коначно нађу свој вечни мир. Потомци да памте и поштују своје претке, али без настављања рата започетог пре седам деценија.
Антрфиле на другој страни
Карика између прошлости и садашњости
Стота годишњица рођења краља Петра Другог је значајан јубилеј, не само за мене као сина краља Петра II или за Карађорђевиће, већ и за нашу земљу. Прошлост и судбина Петра II, као монарха Југославије, а тим и Србије, снажно су испреплетени са њеном судбином и прошлошћу.
Као што сте поменули, 6. септембра увече ће бити пријем у Двору, али он је само пратња главног догађаја, а то је изложба посвећена мом оцу под називом „Век од рођења краља Петра II – Карика између прошлости и садашњости”. Истовремено, у Двору ће бити одржана и промоција ексклузивног издања „Владари Србије“, јубиларне едиције пригодних поштанских марака посвећених 100. годишњици рођења краља Петра II и 200. годишњици рођења кнеза Михаила Обреновића. Пошта Србије је била љубазна да припреми ово издање, имао сам прилике да видим дизајн и апсолутно је прелеп, а то ће имати прилике да се увере и сви који буду у Двору.
Пре отварања изложбе, у маузолеју Краљевске породице, цркви Светог Ђорђа на Опленцу Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Јован служиће помен покојном Краљу.
Наредних дана моја Фондација за образовање и културу ће Народној библиотеци Србије уручити примерке мемоара мог оца, како би његове речи, његова заоставштина, били доступнији народу Србије. Подсећања ради, то је књига која је ове, као и претходних година, уручена најбољим матурантима. Такође, организоваћемо обиласке Краљевског комплекса и изложбе за најбоље ученике 7. и 8. разреда београдских основних школа који носе имена чланова династије Карађорђевић – „Карађорђе“, „Краљ Петар I“, „Краљица Марија“ и „Краљ Петар II“. Наравно, да нико не мисли да правимо изузетке, Двор је, као и увек, отворен за све школе, ово је само симболичан гест у знак сећања на мог оца. А биће и неких даљих активности – каже престолонаследник Александар.
Антрфиле на другој страни:
Изгнаник
Краљ Петар Други, прворођени син краља Александра Ујединитеља и краљице Марије, рођен је у Београду 6. септембра 1923. године. Био је малолетан кад је краљ Александар убијен у Марсеју, па је краљевска власт била пренета на намесништво. После војног пуча против кнеза Павла и владе Цветкови}-Мачек због приступу Краљевине Југославије Тројном пакту, краљ Петар Други проглашен је пунолетним. У отаџбини је владао само 19 дана, 14. априла отишао је у избеглиштво. У складу са споразумом Шубашић-Тито из марта 1945. своја овлашћења пренео је на трочлано намесништво, а комунистичке послератне власти су 1945. укинуле монархију, члановима Краљевског дома забраниле повратак, одузеле им сва грађанска права и имовину. Краљ Петар Други преминуо је у изгнанству 3. новембра 1970. у Денверу и до 2013. почивао је на гробљу манастира Светог Саве у Либертвилу.
