Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar je sa velikim zadovoljstvom dao iscrpan intervju za dnevni list „Danas“, u kom je govorio o stogodišnjici rođenja svog oca i o sećanjima na Nj.V. Kralja Petra Drugog.
Tekst koji je objavljen u štampanom izdanju u broju od 6. septembra 2023. godine prenosimo u celosti. Zahvaljujemo se novinarki, g-đi Jeleni Tasić na velikom profesionalizmu i realizaciji intervjua.
Povodom 100-godišnjice rođenja kralja Petra Drugog za Danas govori princ Aleksandar Karađorđević
VELIKE SILE ODREDILE SU SUDBINU MOG OCA
BEOGRAD – Na Oplencu pomenom, a u Kraljevskom dvoru na Dedinju izložbom danas će biti obeležena 100. godišnjica od rođenja poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića, čiji su posmrtni ostaci pre jedne decenije preneti u otadžbinu i sahranjeni u Zadužbini njegovog dede kralja Petra Prvog Oslobodioca. Da li jedan vek od njegovog rođenja i 53 godine posle smrti istorija i javnost imaju jasnu i objektivnu sliku o njegovom mestu i ulozi u jugoslovenskoj i srpskoj istoriji? O tome za Danas govori prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.
Nažalost, još ne u potpunosti, ali, da budem iskren, slika je mnogo objektivnija nego što je bila ranije. Kada je reč o istoriji kao nauci, tu nema mnogo mesta za odstupanje, dokumenta, istorijske činjenice, oni nam pokazuju objektivnu sliku gde je sve kristalno jasno. Međutim, problem je što su „zvaničnu” istoriju u periodu posle Drugog svetskog rata pisali istoričari koji su slušali diktate političara. Nauka je bila u službi komunističke propagande.
U poslednje vreme, mnogo je urađeno da se skine ljaga sa imena mog oca. Posle skoro šest decenija orkestriranih laži, nije bilo lako otkriti istinu. Kako kaže izreka koja je bila vodilja još jedne ekstremne ideologije – „ponovi laž hiljadu puta i ona će postati istina“. Propaganda komunista je ponovljena ne hiljadu nego milion puta, zbog čega ova borba za istinu nije i ne može ni biti laka.
Da bi istina izašla na videlo, borili smo se samo i isključivo istinom. A rezultati se vide, jer sve više ljudi zna ko je zaista bio moj otac.
Kralj Petar Drugi bio je treći i poslednji jugoslovenski kralj. Zbog čega se tako često postavlja pitanje njegove navodne abdikacije, koju je Dvor više puta negirao?
To i jeste činjenica – moj otac nikada nije abdicirao. Abdikacija je formalni akt i mora biti u pisanoj formi, overen i sa potpisima svedoka, a on ne postoji. Ali čak i da je ikada abdicirao, njegov naslednik, a to sam bio ja, bi odmah postao kralj.
Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali mogu da pretpostavim da se pitanje abdikacije toliko ponavljalo kao još jedan deo već pomenute komunističke propagande. Ja lično smatram da su time želeli da daju pečat legitimiteta svom nelegitimnom činu. Podsetimo se kakve su bile okolnosti za izbore na kojima je monarhija ukinuta – ubistva političkih protivnika, „ćorave” kutije i samo jedna partija za „biranje”, opozicija hapšena i potisnuta, ljudi brisani sa izbornih lista… I pored tog ogromnog pritiska, u Srbiji je skoro 23 odsto građana bojkotovalo izbore, a preko 11 odsto glasalo je za praznu listu, to jest „ćoravu” kutiju. Da li se ove okolnosti mogu nazvati uslovima za fer i demokratske izbore? I u skladu sa tim, kako rezultate takvih izbora možemo da smatramo legalnim i legitimnim.
Zato su insistirali na ovoj navodnoj abdikaciji – da se stvori farsa kao da se moj otac sam odrekao prestola, pa je bilo u redu da postupe kao što su uradili. Pa, najblaže rečeno, nije bilo u redu.
U Memoarima koje je napisao kad je imao 31 godinu, kralj Petar objasnio je većinu događaja koji mu se i danas ozbiljno stavljaju na teret – odlazak u emigraciju posle aprilskog sloma 1941, ženidbu usred rata što nisu odbravali ni Vlada u emigraciji ni kraljica Marija, izdaju generala Dragoljuba Mihailovića pod pritiskom Britanaca i Vinstona Čerčila, poziv podanicima da se priključe partizanskom pokretu… Da li su i koliko okolnosti i istorija bili (ne)pravedni prema njemu?
Previše toga je palo na pleća isprva jednog mladog dečaka, potom mladića, u tim smutnim vremenima. Nažalost, on nije mnogo mogao da utiče na sopstvenu sudbinu, nego je volja velikih sila Evrope i sveta bila ta koja je odredila smer života mladog kralja. Da, on je dao objašnjenja za sve te, da kažemo, „kontroverzne“ događaje, i upravo kada čitamo njegove memoare, vidimo da nije sve crno-belo kao što bi neki želeli da prikažu. Okolnosti svetske politike, interesne sfere u trenutku svetskog rata toliko su složene, da se mora sagledati šira slika da bi se razumela.
Pomenuli ste generala Dragoljuba Mihailovića, ovaj heroj je izgovorio veoma jake reči na montiranom sudskom procesu protiv njega: „Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad.“ Može se reći da se ove reči najvernijeg kraljevog vojnika odnose i na samog kralja.
Kako sa današnje distance i istorijskog iskustva treba razumeti Čerčilovo odbijanje zahteva kralja Petra Drugog da se tokom rata vrati u otadžbinu i priključi Ravnogorskom pokretu generala Mihailovića?
Za Čerčila je bilo važno samo da podrži ratne napore Velike Britanije, gde bi on učinio sve da ih ostvari. Bio je spreman da gazi i po mrtvima, kako bi što pre pobedio Nemce. Ali po koju cenu? Nije mnogo mario za to što su u Srbiji nacisti započeli najstrašnije represije ubijanja 100 Srba za 1 stradalog Nemca. Draži Mihailoviću je s druge strane jako bilo stalo da sačuva narod, te je prekinuo direktne borbe u Srbiji, aktivnosti protiv Nemaca zamenio sabotažama, a direktne borbe prebacio u druge delove Jugoslavije. Čerčilu to nije bilo dovoljno, pa je sa podrške legitimnoj Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini prešao na partizane. Naravno, uz to je i infiltriranje komunističkih špijuna u britansku komandu za Izvršavanje specijalnih operacija (Special Operations Executive – SOE) u Kairu imalo razarajuće efekte po snage Dragoljuba Mihailovića. Džejms Klugman je na primer dve i po godine radio u glavnom štabu SOE-a zaduženom za Jugoslaviju. Bio je jedan od najaktivnijih britanskih komunista svoje generacije, i iskoristio je to mesto da manipuliše operacijama i politikom u interesu komunističkog cilja.
U trenutku kada je svoju podršku sa Draže prebacio na Broza, Čerčilu nikako ne bi odgovaralo da je moj otac došao u Jugoslaviju i pridružio se svojim trupama. Ovakav razvoj događaja svakako bi doveo do dodatnog jačanja Jugoslovenske vojske u otadžbini, podizanja borbenog morala trupa, što bi rezultiralo nemogućnošću realizacije njegovih planova. U takvim okolnostima, partizani ne bi imali šanse da uspeju u Srbiji. Komunistički pokret je u Srbiju uspeo da prodre tek kada je došla Crvena armija, uz njihovu podršku. Da je u tom trenutku kralj Petar II bio među ravnogorskim trupama, kako bi iko mogao da objasni da je sovjetska vojska napala vojnu formaciju koju je predvodio njen krunisani vrhovni komandant, koji je bio simbol savezničkog otpora, a uz to i rođak i kumče kralja Ujedinjenog Kraljevstva. (I to komandant sa kojim je i sam Staljin razmenjivao pisma.) To bi bilo nemoguće objasniti, zato je učinio sve da to spreči, uključujući i hapšenje oficira koji su bili u okruženju mog oca.
Kako pamtite Vašeg oca, kakav je bio Vaš odnos i kako bi ste opisali njegovu sudbinu jer i sami imate iskustvo vladara bez trona, na kome je on doduše kratko bio?
Sećam ga se kao čoveka odanog služenju narodu i obavezama koje je nasledio od oca, dede… To je nešto što je od najranijeg uzrasta učio, pa drugačije nije ni mogao da čini, sa prestolom, ili bez njega. Veoma je naporno radio da donese jedinstvo u izuzetno podeljenoj emigraciji. Većina emigrantskih grupa priznavala je legitimitet kralja Petra i verovala je da, ako komunizam padne u Jugoslaviji, treba obnoviti monarhiju na čelu sa mojim ocem. Tako je postao jedini simbol oko kojeg su se razne emigrantske organizacije mogle okupljati. Ali, odnosi su bili toliko loši da je misija koju je preuzeo na sebe bila nemoguć zadatak da ujedini sve te sukobljene težnje.
Naši odnosi su bili ispunjeni ljubavlju i velikim poštovanjem, kao što je i svaka veza oca i sina. Moja majka i on bili su odlučni da dobijem najbolje moguće obrazovanje i zato sam dosta vremena provodio u internatima, ali kad god su to obaveze dozvoljavale trudili smo se da što više vremena provodimo zajedno.
Njegova sudbina nije bila laka. U trenucima predaha mnogo je razmišljao o svom zavičaju, sa velikim osećajem sete i tuge. Toliko je sanjao da se vrati kući, to mu je bila najveća želja. Umro je sa tom čežnjom u srcu. Kao njegov zavet meni, jedna od poslednjih stvari koje mi je rekao bila je „I ako sam mrtav, vrati me u našu Srbiju“. Zahvalan sam Bogu što sam uspeo da ispunim ovo zaveštanje 2013. godine. Moje srce je mirnije od kada su njegovi zemni ostaci preneti na Oplenac, u mauzolej Kraljevske porodice, gde sada konačno može da počiva u miru, u svojoj voljenoj Srbiji.
Antrfile na prvoj strani
Vreme je da se okončaju podele
Pre 10 godina članovi Kraljevskog doma koji su preminuli u progonstvu sahranjeni su na Oplencu. Da li bi u nacionalnom interesu Srbije bilo da se konačno dostojno sahrani i general Mihailović i da li bi se time stavila tačka na građanski rat u Srbiji?
Da, sasvim sigurno bi bilo u našem nacionalnom interesu da se ovaj veliki čovek na pravi, dostojan način sahrani, jer je to i zaslužio. Svojom borbom protiv okupatora, svrstao se u red najvećih boraca za slobodu našeg naroda.
Iako teško oklevetan od totalitarnog režima posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, dobio je mnoga odlikovanja za doprinos savezničkoj pobedi u ratu, uključujući Legiju zasluga SAD, koju mu je dodelio predsednik Truman posthumno 1948. godine, i francuski ratni krst od generala Šarl de Gola 1943. godine. Ceo svet je svestan činjenice da je on bio borac protiv nacizma. Vreme je da cela Srbija to prihvati kao činjenicu i ispravi nepravde prema generalu Mihailoviću i njegovom liku i delu.
Ali takođe, vreme je da se konačno okončaju podele koje se protežu od vremena Drugog svetskog rata. Ostavimo istoriju istoričarima, da oni samostalno i objektivno donose sudove o dešavanjima iz tog perioda. Oba pokreta, i rojalistički i partizanski, treba da nađu svoje mesto na stranicama naše nacionalne istorije, a preminuli borci obe vojske da konačno nađu svoj večni mir. Potomci da pamte i poštuju svoje pretke, ali bez nastavljanja rata započetog pre sedam decenija.
Antrfile na drugoj strani
Karika između prošlosti i sadašnjosti
Stota godišnjica rođenja kralja Petra Drugog je značajan jubilej, ne samo za mene kao sina kralja Petra II ili za Karađorđeviće, već i za našu zemlju. Prošlost i sudbina Petra II, kao monarha Jugoslavije, a tim i Srbije, snažno su isprepleteni sa njenom sudbinom i prošlošću.
Kao što ste pomenuli, 6. septembra uveče će biti prijem u Dvoru, ali on je samo pratnja glavnog događaja, a to je izložba posvećena mom ocu pod nazivom „Vek od rođenja kralja Petra II – Karika između prošlosti i sadašnjosti”. Istovremeno, u Dvoru će biti održana i promocija ekskluzivnog izdanja „Vladari Srbije“, jubilarne edicije prigodnih poštanskih maraka posvećenih 100. godišnjici rođenja kralja Petra II i 200. godišnjici rođenja kneza Mihaila Obrenovića. Pošta Srbije je bila ljubazna da pripremi ovo izdanje, imao sam prilike da vidim dizajn i apsolutno je prelep, a to će imati prilike da se uvere i svi koji budu u Dvoru.
Pre otvaranja izložbe, u mauzoleju Kraljevske porodice, crkvi Svetog Đorđa na Oplencu Njegovo Preosveštenstvo Episkop šumadijski Jovan služiće pomen pokojnom Kralju.
Narednih dana moja Fondacija za obrazovanje i kulturu će Narodnoj biblioteci Srbije uručiti primerke memoara mog oca, kako bi njegove reči, njegova zaostavština, bili dostupniji narodu Srbije. Podsećanja radi, to je knjiga koja je ove, kao i prethodnih godina, uručena najboljim maturantima. Takođe, organizovaćemo obilaske Kraljevskog kompleksa i izložbe za najbolje učenike 7. i 8. razreda beogradskih osnovnih škola koji nose imena članova dinastije Karađorđević – „Karađorđe“, „Kralj Petar I“, „Kraljica Marija“ i „Kralj Petar II“. Naravno, da niko ne misli da pravimo izuzetke, Dvor je, kao i uvek, otvoren za sve škole, ovo je samo simboličan gest u znak sećanja na mog oca. A biće i nekih daljih aktivnosti – kaže prestolonaslednik Aleksandar.
Antrfile na drugoj strani:
Izgnanik
Kralj Petar Drugi, prvorođeni sin kralja Aleksandra Ujedinitelja i kraljice Marije, rođen je u Beogradu 6. septembra 1923. godine. Bio je maloletan kad je kralj Aleksandar ubijen u Marseju, pa je kraljevska vlast bila preneta na namesništvo. Posle vojnog puča protiv kneza Pavla i vlade Cvetkovi}-Maček zbog pristupu Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, kralj Petar Drugi proglašen je punoletnim. U otadžbini je vladao samo 19 dana, 14. aprila otišao je u izbeglištvo. U skladu sa sporazumom Šubašić-Tito iz marta 1945. svoja ovlašćenja preneo je na tročlano namesništvo, a komunističke posleratne vlasti su 1945. ukinule monarhiju, članovima Kraljevskog doma zabranile povratak, oduzele im sva građanska prava i imovinu. Kralj Petar Drugi preminuo je u izgnanstvu 3. novembra 1970. u Denveru i do 2013. počivao je na groblju manastira Svetog Save u Libertvilu.
