Аутор: Њ.К.В. Принц Наследник Филип Карађорђевић, поводом 80. рођендана Његовог Краљевског Височанства Александра II, титуларног Краља Србије
Сада, када мој отац, Престолонаследник Александар, пуни осамдесет година, осећам дубоку дужност да одам признање човеку чији је живот уједно сведочанство историје, моралне постојаности и тихе жртве у име части, отаџбине и предака.
Мало је људи чији је први дах био симболичан као његов. Рођен 17. јула 1945. године у Лондону, у хотелу Клериџис, у апартману који је, на лични захтев премијера Винстона Черчила, проглашен за југословенску територију, он је на свет дошао као легитимни наследник престола у тренутку када му је отаџбина већ била у рукама оних који су краљевску породицу прогласили за државне непријатеље. Његово крштење у Вестминстерској опатији, уз кумство Краља Џорџа VI и будуће младе Краљице Елизабете II, било је чин дубоке симболике. Достојанство и легитимитет не могу бити изгнани.
Мој деда, Његово Величанство Краљ Петар II, никада није абдицирао. Насилно је лишен права на повратак, а 1947. године комунистичка власт му је одузела држављанство и конфисковала породичну имовину. Мој отац је одрастао у сенци неправде, али и у светлости одговорности.
Васпитаван у духу дужности и служења, школовао се у Швајцарској, Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији, где је завршио Краљевску војну академију у Сандхерсту. Као официр британске војске служио је у 16/5 пуку Краљевских Копљаника, на Блиском Истоку, у Немачкој, Италији и Северној Ирској. Као капетан, понео је титулу шампиона британске војске у скијању и оставио утисак човека дисциплине, части и храбрости.
Иако је смрћу мога деде постао титуларни Краљ Србије и Југославије, мој отац се свесно одрекао јавног коришћења те титуле. Не из страха. Не из слабости. Већ из скромности. Као човек мира и националног јединства, није желео да унесрећеној и подељеној нацији дода још једну поделу. Његово ћутање било је вапај за јединство.
Хуманитарно, Престолонаследник Александар је унео више милиона евра помоћи у Србију, уз подршку српске дијаспоре и пријатеља из читавог света, подржао је болнице, школе, домове, породице и појединце. Због тога је 2015. године одликован највишим француским орденом, Орденом Легије части у рангу командира, орденом који је носио и његов прадеда, славни ослободилац, Краљ Петар Први. Та симболика није случајна. Она сведочи о трајању једне лозе која, чак и када је далеко од престола, остаје близу народу.
Посебно вредан је податак да је Престолонаследник Александар први у историји Краљевског дома Карађорђевића који је дочекао рођење унука, Принца Стефана и Принцезе Марије. Захваљујући њему, по први пут у историји, у Србији данас живе три генерације потомака Вожда Карађорђа. То није само породична радост. То је нада и сведочанство о обнови.
Поред тога што је са Његовим Величанством Краљем Чарлсом Трећим кум, они су били и школски другови у Шкотској, у Гордонустану. Мој отац негује дубоке пријатељске везе са бројним европским краљевским домовима. Управо захваљујући његовом угледу и достојанству, Србију су у претходним деценијама посетили чланови многих краљевских и племићких породица. Он је тај који је обновио међународно поштовање Србије кроз личне односе, доследност и част.
Године 1989. започео је свој активни допринос демократским променама у Југославији. Организовао је сусрете опозиције у Будимпешти, Бањалуци, Атини и на Универзитету Харвард. Ти скупови утицали су на изградњу поверења међу демократским актерима и на кључну победу 2000. године.
Од 17. јула 2001. године живи у Краљевском двору у Београду, дому који су од личних средстава саградили његов деда Краљ Александар I и бака Краљица Мaрија. Ушао је у двор не као тријумфатор, већ као домаћин. Не као господар, већ као слуга народа. Није се вратио због титуле, већ због обавезе.
Његовим залагањем достојно су рехабилитовани и сахрањени његов отац, мајка, бака и стриц на Опленцу. Из егзила су враћени посмртни остаци Краља Петра Другог, Краљице Александре, Краљице Марије и Краљевића Андреја и положени у крипту Задужбине Светог Ђорђа. Тиме је остварио завет свог прадеде, Краља Петра Првог, да сви Карађорђевићи почивају заједно у његовој задужбини на Опленцу. То није био само чин породичне оданости, већ чин историјског достојанства и националног помирења.
Мој отац није само чувар породичне историје. Он је мост између прошлости и будућности. Он је симбол вредности које надживљују режиме: части, стрпљења, мира, служења и наде. У времену када су многи тражили шта ће добити од Србије, он је безусловно давао себе Србији. И наставља да даје.
Данас, када гледам свог оца, гледам у огледало постојаности. У пример како се држава воли без мржње. Како се служење људима мери ћутањем, радом, непрекидним инсистирањем на култури сећања и поштовању. Као деда мојој деци, Стефану и Марији, он је благ и одан. Као човек, доследан.
Његов живот није био лак, али је био исправан. Његова биографија није исписана у сјају двора, већ у тишини оданости и дугом ходу ка повратку. Он није само чувар круне. Он је чувар вредности.
На његов осамдесети рођендан, као син, поносан сам. Као грађанин, захвалан. А као човек, дубоко дирнут што је у једном времену када се идеали руше, он био стена која није попустила.
Срећан рођендан, оче!
