Autor: Nj.K.V. Princ Naslednik Filip Karađorđević, povodom 80. rođendana Njegovog Kraljevskog Visočanstva Aleksandra II, titularnog Kralja Srbije
Sada, kada moj otac, Prestolonaslednik Aleksandar, puni osamdeset godina, osećam duboku dužnost da odam priznanje čoveku čiji je život ujedno svedočanstvo istorije, moralne postojanosti i tihe žrtve u ime časti, otadžbine i predaka.
Malo je ljudi čiji je prvi dah bio simboličan kao njegov. Rođen 17. jula 1945. godine u Londonu, u hotelu Kleridžis, u apartmanu koji je, na lični zahtev premijera Vinstona Čerčila, proglašen za jugoslovensku teritoriju, on je na svet došao kao legitimni naslednik prestola u trenutku kada mu je otadžbina već bila u rukama onih koji su kraljevsku porodicu proglasili za državne neprijatelje. Njegovo krštenje u Vestminsterskoj opatiji, uz kumstvo Kralja Džordža VI i buduće mlade Kraljice Elizabete II, bilo je čin duboke simbolike. Dostojanstvo i legitimitet ne mogu biti izgnani.
Moj deda, Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II, nikada nije abdicirao. Nasilno je lišen prava na povratak, a 1947. godine komunistička vlast mu je oduzela državljanstvo i konfiskovala porodičnu imovinu. Moj otac je odrastao u senci nepravde, ali i u svetlosti odgovornosti.
Vaspitavan u duhu dužnosti i služenja, školovao se u Švajcarskoj, Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji, gde je završio Kraljevsku vojnu akademiju u Sandherstu. Kao oficir britanske vojske služio je u 16/5 puku Kraljevskih Kopljanika, na Bliskom Istoku, u Nemačkoj, Italiji i Severnoj Irskoj. Kao kapetan, poneo je titulu šampiona britanske vojske u skijanju i ostavio utisak čoveka discipline, časti i hrabrosti.
Iako je smrću moga dede postao titularni Kralj Srbije i Jugoslavije, moj otac se svesno odrekao javnog korišćenja te titule. Ne iz straha. Ne iz slabosti. Već iz skromnosti. Kao čovek mira i nacionalnog jedinstva, nije želeo da unesrećenoj i podeljenoj naciji doda još jednu podelu. Njegovo ćutanje bilo je vapaj za jedinstvo.
Humanitarno, Prestolonaslednik Aleksandar je uneo više miliona evra pomoći u Srbiju, uz podršku srpske dijaspore i prijatelja iz čitavog sveta, podržao je bolnice, škole, domove, porodice i pojedince. Zbog toga je 2015. godine odlikovan najvišim francuskim ordenom, Ordenom Legije časti u rangu komandira, ordenom koji je nosio i njegov pradeda, slavni oslobodilac, Kralj Petar Prvi. Ta simbolika nije slučajna. Ona svedoči o trajanju jedne loze koja, čak i kada je daleko od prestola, ostaje blizu narodu.
Posebno vredan je podatak da je Prestolonaslednik Aleksandar prvi u istoriji Kraljevskog doma Karađorđevića koji je dočekao rođenje unuka, Princa Stefana i Princeze Marije. Zahvaljujući njemu, po prvi put u istoriji, u Srbiji danas žive tri generacije potomaka Vožda Karađorđa. To nije samo porodična radost. To je nada i svedočanstvo o obnovi.
Pored toga što je sa Njegovim Veličanstvom Kraljem Čarlsom Trećim kum, oni su bili i školski drugovi u Škotskoj, u Gordonustanu. Moj otac neguje duboke prijateljske veze sa brojnim evropskim kraljevskim domovima. Upravo zahvaljujući njegovom ugledu i dostojanstvu, Srbiju su u prethodnim decenijama posetili članovi mnogih kraljevskih i plemićkih porodica. On je taj koji je obnovio međunarodno poštovanje Srbije kroz lične odnose, doslednost i čast.
Godine 1989. započeo je svoj aktivni doprinos demokratskim promenama u Jugoslaviji. Organizovao je susrete opozicije u Budimpešti, Banjaluci, Atini i na Univerzitetu Harvard. Ti skupovi uticali su na izgradnju poverenja među demokratskim akterima i na ključnu pobedu 2000. godine.
Od 17. jula 2001. godine živi u Kraljevskom dvoru u Beogradu, domu koji su od ličnih sredstava sagradili njegov deda Kralj Aleksandar I i baka Kraljica Marija. Ušao je u dvor ne kao trijumfator, već kao domaćin. Ne kao gospodar, već kao sluga naroda. Nije se vratio zbog titule, već zbog obaveze.
Njegovim zalaganjem dostojno su rehabilitovani i sahranjeni njegov otac, majka, baka i stric na Oplencu. Iz egzila su vraćeni posmrtni ostaci Kralja Petra Drugog, Kraljice Aleksandre, Kraljice Marije i Kraljevića Andreja i položeni u kriptu Zadužbine Svetog Đorđa. Time je ostvario zavet svog pradede, Kralja Petra Prvog, da svi Karađorđevići počivaju zajedno u njegovoj zadužbini na Oplencu. To nije bio samo čin porodične odanosti, već čin istorijskog dostojanstva i nacionalnog pomirenja.
Moj otac nije samo čuvar porodične istorije. On je most između prošlosti i budućnosti. On je simbol vrednosti koje nadživljuju režime: časti, strpljenja, mira, služenja i nade. U vremenu kada su mnogi tražili šta će dobiti od Srbije, on je bezuslovno davao sebe Srbiji. I nastavlja da daje.
Danas, kada gledam svog oca, gledam u ogledalo postojanosti. U primer kako se država voli bez mržnje. Kako se služenje ljudima meri ćutanjem, radom, neprekidnim insistiranjem na kulturi sećanja i poštovanju. Kao deda mojoj deci, Stefanu i Mariji, on je blag i odan. Kao čovek, dosledan.
Njegov život nije bio lak, ali je bio ispravan. Njegova biografija nije ispisana u sjaju dvora, već u tišini odanosti i dugom hodu ka povratku. On nije samo čuvar krune. On je čuvar vrednosti.
Na njegov osamdeseti rođendan, kao sin, ponosan sam. Kao građanin, zahvalan. A kao čovek, duboko dirnut što je u jednom vremenu kada se ideali ruše, on bio stena koja nije popustila.
Srećan rođendan, oče!
