Њ.К.В. Престолонаследник Александар, као и много пута до сада, приредио је традиционални ручак у Белом двору у част редовног пролећног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве. Ово окупљање је традиција коју је Његово Краљевско Височанство започео по повратку Краљевске породице у Србију, поштујући и славећи снажне везе и јединство Цркве и Круне, које у нашој земљи постоје и опстају кроз векове.

Ручку су присуствовали Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије са Њиховим Преосвештенствима бројним Епископима Српске православне цркве, Престолонаследникови синови Њ.К.В. Принц Наследник Филип и Њ.К.В. Принц Александар, као и Њ.Е. Ивица Дачић, Министар унутрашњих послова Србије, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Србије, као и чланови саветодавних тела Круне.

„Знам да је гнев грех, али морам да признам – љут сам. Љут сам и повређен јер Вашој Светости и Епископима није дозвољен улазак у нашу Свету земљу, на наше Косово и Метохију. Али, после сваког страдања долази спасење, после Голготе долази Васкрс. Зато сам сигуран да ће ова неправда бити исправљена, и да ћете Ви, Ваша Светости заједно са свим Владикама, поново бити са нашим народом на Косову, да му донесете утеху и наду. И да ће основна права Срба коначно бити испоштована. Наш народ заслужује и мора да живи!

Црква и Круна су увек биле блиске и заједно радиле за добробит наше Отаџбине. То ћемо наставити и у будућности. То су две институције на које ће народ Србије увек моћи да се ослони. Знам да ће наша Црква на челу са Патријархом Порфиријем наставити да води наш народ на путу јединства и слоге. Следећи нашу свету цркву, и ми сви ћемо остати на путу нашег Господа. Хвала вам на подршци коју пружате нашем народу, нашој земљи и мојој породици. Нека Господ благослови ваш труд и услиши ваше молитве“, поручио је Њ.КВ Престолонаследник Александар.

Његова Светост Патријарх српски Порфирије захвалио је Његовом Краљевском Височанство на гостопримству и пожелео срећу и благостање Краљевској породици, истакавши да „треба да заблагодаримо Богу и пожелимо оно што нам је свима најпотребније, да нам свима пре свега да јединства, јер искушења долазе и пролазе, а у зависности како се ми према њима постављамо, зависиће и наша будућност. Да би разумели тешкоће и суочили се са њима, неопходно је да једни друге разумемо, да знамо да смо једни другима потребни, и да смо једни другима браћа и сестре.“