Богољуб Шијаковић

Бојан Суђић

Душан Ковачевић

Дарко Спасић

Емир Кустурица

Зоран Живановић

Коста Чавошки

Матија Бећковић

Марко Бајић

Марко Бумбаширевић

Милан Париводић

Милосав Тешић

Милован Данојлић

Никола Моравчевић

Предраг Марковић

Слободан Г. Марковић

Владан Вукосављевић

Владан Живуловић

Чедомир Антић

Преминули чланови Крунског савета

Проф. Иван Антић

Prof. dr Dušan Bataković

Проф. др Душан Батаковић

Проф. др Живојин Бумбаширевић

Светлана Велмар-Јанковић

Проф. др Слободан Витановић

Проф. др Драгомир Виторовић

Проф. др Мирослав Гашић

Проф. др Алекс Драгнић

Степан Драгојловић

Ђорђе Ђуришић

Милорад Илић

Проф. др Драгољуб Кавран

Борислав Михајловић-Михиз

Проф. др Павле Николић

Проф. др Милорад Павић

Проф. др Предраг Палавестра

Борислав Пекић

Проф. др Слободан Перовић

Проф. Бранко Пешић

Проф. др Бранко Поповић

Миодраг-Мића Поповић

Милорад Савићевић

Младен Србиновић

Проф. др Ђорђе-Вид Томашевић

 

Pekic

Борислав В. Пекић (Подгорица, 4. фебруар 1930 — Лондон, 2. јул 1992) био је један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац, филмски сценариста, академик и члан Крунског савета.

Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања: Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву.

Као припадник Савеза демократске омладине Југославије, након Другог светског рата је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је после пет година 1953. године. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима. Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности.

 Признања: НИН-ова награда (1970); Награда Стеријиног позорја (1972); Награда Удружења издавача (1977); Награда Радио Загреба (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића (1991); Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву