Борислав В. Пекић (Подгорица, 4. фебруар 1930 — Лондон, 2. јул 1992) био је један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац, филмски сценариста, академик и члан Крунског савета.
Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања: Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву.
Као припадник Савеза демократске омладине Југославије, након Другог светског рата је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је после пет година 1953. године. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима. Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности.
Признања: НИН-ова награда (1970); Награда Стеријиног позорја (1972); Награда Удружења издавача (1977); Награда Радио Загреба (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића (1991); Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву