Богољуб Шијаковић

Бојан Суђић

Душан Ковачевић

Дарко Спасић

Емир Кустурица

Зоран Живановић

Коста Чавошки

Матија Бећковић

Марко Бумбаширевић

Милан Париводић

Милосав Тешић

Милован Данојлић

Никола Моравчевић

Предраг Марковић

Слободан Г. Марковић

Владан Вукосављевић

Владан Живуловић

Чедомир Антић

Преминули чланови Крунског савета

Проф. Иван Антић

Prof. dr Dušan Bataković

Проф. др Душан Батаковић

Проф. др Живојин Бумбаширевић

Светлана Велмар-Јанковић

Проф. др Слободан Витановић

Проф. др Драгомир Виторовић

Проф. др Мирослав Гашић

Проф. др Алекс Драгнић

Степан Драгојловић

Ђорђе Ђуришић

Милорад Илић

Проф. др Драгољуб Кавран

Борислав Михајловић-Михиз

Проф. др Павле Николић

Проф. др Милорад Павић

Проф. др Предраг Палавестра

Борислав Пекић

Проф. др Слободан Перовић

Проф. Бранко Пешић

Проф. др Бранко Поповић

Миодраг-Мића Поповић

Милорад Савићевић

Младен Србиновић

Проф. др Ђорђе-Вид Томашевић

 

Коста Чавошки је рођен 26. октобра 1941. године у Банатском Новом Селу, срез Панчево, од оца Саве, лекара у том селу, и мајке Вере, рођене Илић. Четворогодишњу основну школу уписао је у Новом Саду, а завршио у Ковину, док је нижу гимназију уписао у Ковину, а завршио у Вршцу. Вишу гимназију такође је 1960. године завршио у Вршцу.

Године 1960. уписао је Правни факултет у Београду на којем је дипломирао 29. јуна 1964. године са просечном оценом 9,85. Звање магистра стекао је на истом Факултету 1969. године одбранивши тезу «Улога Врховног суда Сједињених Држава у развоју федералног система». Године 1973. докторирао је на истом факултету одбранивши тезу «Идеја слободе и демократије», која је касније објављена под својим правим насловом «Могућности слободе у демократији».

У раној младости као гимназијалац поверовао је да је комунизам будућност која обећава, па је 1959. године ушао у Савез комуниста Југославије и пет пута био на радним акцијама (1958 -1962), два пута као командант бригаде (1959 и 1960). На крају сваке радне акције проглашаван је ударником. За време студија у Београду био је партијски и студентски званичник, а по дипломирању три године је био професионални званичник у Савезу студената Југославије и Савезу омладине Југославије. Скоро две године (1965 – 1967) био је међународни потпредседник Савеза студената Југославије и у том својству учествовао је на већем броју међународних скупова, укључујући и конгрес Међународне конференције студената 1966. у Најробију и Међународне уније студената 1967. у Уланбатору. Почетком 1967. поднео је оставку на положај међународног потпредсеника, а после великих студентских демонстрација јуна 1968. јавно је престао да верује у комунизам.

Своју академску каријеру започео је почетком 1970. као асистент Правног факултета у Београду. Та каријера била је насилно прекинута када је почетком 1973. најпре осуђен због наводног ширења лажних вести (повод за осуду био је чланак у «Гледиштима» бр. 5-6/1972. под насловом «Које вредности штити наше право?») на пет месеци затвора, условно на две године, а потом 31. децембра 1975. избачен са Факултета због тзв. морално-политичке подобности, утврђене извештајем који су потписали професори др Јован Ђорђевић, др Радомир Лукић и др Павле Димитријевић. Затим је две године био без икаквог посла, да би 1. априла 1978. био примљен у Институт за упоредно право у којем је остао десет година. Крајем 1988. прелази у Институт за филозофију и друштвени теорију. Почев од 1. јануара 1990. године, после 15 година одсуствовања, изнова ради на Правном факултету у Београду у звању редовног професора.

Почев од 1968. постаје оштар критичар режима, а потом и тзв. дисидент који је годинама био изложен шикани, а у два маха и кратком лишењу слободе (привођењу). Још за Титова живота током 1976-79. написао је књигу под насловом «Тито технологија власти». После суђења «београдској шесторици» 1984. постаје члан «Одбора за одбрану мисли и изражавања», а 1989. био је оснивач Демократске странке.

Поред наставе на правном факултету у Београду, предаје и на Правном факултету у Српском Сарајеву, најпре на Илиџи а потом и на Палама, од самог његовог оснивања крајем 1994. године. Почетком 1996. председник Републике Српске именовао га је за сенатора. Председник је Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу од његовог оснивања. Од 30. октобра 2003. дописни је члан Српске академије наука и уметности.

Богољуб Шијаковић

Бојан Суђић

Душан Ковачевић

Дарко Спасић

Емир Кустурица

Зоран Живановић

Коста Чавошки

Матија Бећковић

Марко Бумбаширевић

Милан Париводић

Милосав Тешић

Милован Данојлић

Никола Моравчевић

Предраг Марковић

Слободан Г. Марковић

Владан Вукосављевић

Владан Живуловић

Чедомир Антић

Преминули чланови Крунског савета

Проф. Иван Антић

Prof. dr Dušan Bataković

Проф. др Душан Батаковић

Проф. др Живојин Бумбаширевић

Светлана Велмар-Јанковић

Проф. др Слободан Витановић

Проф. др Драгомир Виторовић

Проф. др Мирослав Гашић

Проф. др Алекс Драгнић

Степан Драгојловић

Ђорђе Ђуришић

Милорад Илић

Проф. др Драгољуб Кавран

Борислав Михајловић-Михиз

Проф. др Павле Николић

Проф. др Милорад Павић

Проф. др Предраг Палавестра

Борислав Пекић

Проф. др Слободан Перовић

Проф. Бранко Пешић

Проф. др Бранко Поповић

Миодраг-Мића Поповић

Милорад Савићевић

Младен Србиновић

Проф. др Ђорђе-Вид Томашевић

 

Поделите овај чланак: