Говор Њ.К.В. Принца Престолонаследника Александра поводом оснивања
Задужбине “Благо”
Даме и господо,
Велико је задовољство бити са вама вечерас у Сан Франциску, на овој
првој добротворној приредби за недавно основану задужбину “Благо”. Сматрам
да је за све нас веома важно да подржимо српску културну баштину, а нарочито
да подржимо младе српске таленте. Српски талент треба да цвета.
Част ми је што сам заштитник Задужбине “Благо”, скупа са Његовим Преосвестенством
Владиком Епархије западноамеричке господином Јованом. Династија Карађорђевића
и Српска православна црква морају да делају заједнички, скупа са свим осталим
људима српског рода, и заједно са пријатељима са свих страна, како би потпомогли
вредне подухвате, какав је Задужбина “Благо”, да очувају и промовишу српску
културну баштину. Важно је подвући да су у временима величине и напретка
током дуге историје српског народа, Круна, Црква и народ увек деловали
заједнички и за добро српства. У овим посебно тешким, благо речено “лудим”
данима, када у нашој домовини влада раздор, наша значајна српска баштина
бледи под атаком негативно усмереног национализма и злоупотребе религије,
што све изазива забуну и у крајњој линији штети нашој великој цивилизацији.
Морамо заједнички да оживимо нашу веру и културу, како у домовини тако
и у расејању. Треба хитно обновити наше културне корене, да би се обновили
стубови српске националности, у које спадају и права демократија, људска
права, слобода вероисповести, једнака права за све грађане, култура и образовање.
Не смемо заборавити нашу богату историју, како ону из времена Немањића,
тако ни ону нама временски близу – обнову државе почетком 19. века. Доба
Немањића значајно је не само по рађању и утврђивању српске средњовековне
државе, већ – у још већој мери – и због процвата српске културе и просвете.
Задивљујући српски манастири из тог времена доказ су огромне културне креативности
и извор нашег великог поноса. Неки од најлепших манастира налазе се на
Косову, и нераздвојиви су део српке културне баштине.
Не бих да се овде упуштам у разматрање политичког аспекта стања на Косову.
У једној недавној изјави нагласио сам да “свет треба да схвати нешто што
је свето свим Србима, а то је да су српска култура и српски духовни живот
– који су толико дали како европској, тако и светској баштини – рођени
на Косову, да су процветали на Косову, и да се не сме дозволити да нестану
са Косова”.
Надајмо се да ће свет једног дана прихватити наше добре људе, нашу историју
и наша осећања. Влада не представља прави српски народ, већ само себе саму,
па зато морамо имати добре везе са светом и пренети им на цивилизован начин
наше ставове. Како да се то учини када влада злоупотребљава осећања наших
грађана у себичном циљу сопствене промоције и преживљавања. Чињеница је
да су наши несрећни грађани изложени сталном манипулисању и застрашивању
лукавом пропагандом преко електронских медија и штампе. Како да и грађани,
а не само култура, преживе под таквом владом.
Налазимо се у незавидној ситуацији. Београдска власт и политичари мисле
само на себе, уместо на народ. Ми желимо да помогнемо својој отаџбини,
али како када београдска власт не жели свом народу добро, нити заступа
његов интерес?
Људи су највеће богатство земље, и морају да имају вође који су образовани,
способни, који брину и који имају визију. Срби су део Европе и не припадају
некој другој галаксији.
Колико још можемо да се смањимо? Данас власт за преживљавање користи
Косово. Хоће ли у ту сврху ускоро служити Војводина? Или Црна Гора? Хоће
ли се то ускоро десити и изван данашњих граница – у Македонији? То се назива
“куповином времена”, а завршава се у сопственом дворишту, болно, без поноса
и са муком.
Као значајном баштином морамо се поносити добом Немањића и, посебно,
оснивањем српског манастира Хиландара на Атонској гори, у Грчкој. Ове године
Хиландар слави осамстоту годишњицу, и право је да се и ова прилика искористи
да се подсетимо изузетне улоге коју је он имао у српској историји. Двојица
људи владарског соја, Свети Сава I и његов отац – Свети Симеон – основали
су Хиландар 1198. године. Убрзо је Хиландар постао најзначајнији центар
српског духовног и световног живота. Оба оснивача били су изузетне личности
раног доба српске средњовековне монархије. Свети Сава је постао први Архиепископ
нове, независне Српске цркве 1219. године. Био је не само високи црквени
достојанственик, већ и способан државник, дипломата, научник и писац, а
пре свега просветитељ и покретач много чега у српској култури. Његов утицај
кроз векове био је толико велики, да се Српска црква и данас дичи називом
Светосавске цркве.
После ослобођења од отоманске владавине у 19. веку, вођи обновљене српске
државе, од Карађорђа надаље, трудили су се да Србима омогуће да надокнаде
изгубљено време и да сустигну европску цивилизацију. Градећи на темељима
које је поставио Свети Сава, Круна, Црква и народ поново су прегли заједно
да очувају крхку нову државу, и да потпомогну обнављање културе, образовања
и грађанских врлина. Под мојим прадедом, Краљем Петром I, Србија је закорачила
у златно доба демократије, културе и просветног напретка. Заслужила је
велико поштовање и углед у читавој Европи. Слично Краљу Петру I, и мој
деда, Краљ Александар I, полагао је велику пажњу ширењу и утврђивању просветног
система и културних активности у новој југословенској држави. Трагична
смрт Краља Александра I 1934. године, праћена масакром југославије од стране
сила Осовине 1941. године, а потом и грађанским ратом и комунистичком диктатуром
уведеном 1945, означили су крај ове ере.
Ово није прилика да се упуштамо у разматрање судбине српске културе
под комунистичким режимом. Нити је ово место за анализирање запањујуће
трагедије, бола и црног доба које је снашло Србе, њихове суседе и добар
део Југоисточне Европе ових година. Само ћу поновити оно што сам навео
у својој Ускршњој поруци прошлог месеца: “Узроци наше трагедије су вишеструки,
али је најзначајнија чињеница да смо изгубили свој духовни идентитет, своје
националне основе. Изгубили смо осећање заједничке судбине и духовног јединства
у којима народ и његова држава делују у складу са Божјим и људским законима,
за добро свих грађана. То је узрок нашег назатка, пораза и губитка смера.”
Народна култура је срж народног идентитета. Свака држава би била изгубљена,
безизражајна и потпуно безначајна без културе.
Свим срцем се слажем са циљем Задужбине “Благо” да се очувају и промовишу
српска блага на начин који повезује прошлост, садашњост и будућност. Људи
српског порекла широм света дужни су да помогну да се наша култура очува.
Добродошли су и савети и помоћ од пријатеља широм света. Можда Срби у расејању
имају и већу обавезу, пошто не страдају од економских невоља, агресивне
пропаганде и осталих ограничења које трпе наши људи под садашњом влашћу.
Култура нас чини нацијом. Велики српски песник Јован Дучић, који је своје
потоње године проживео овде у Америци, дао је своју дефиницију домовине
или отаџбине. Рекао је да “Отаџбина није ни земља, ни раса, ни језик, него
заједнички дух народа”. Ја велим да се тај “заједнички дух народа” испољава
на много начина, али у првом реду кроз културну креативност народа. То
је разлог зашто морамо потпомоћи Задужбину “Благо”.
1997 Њ.К.В. Принц Александар
II
Сва права законом заштићена
