ИЗЈАВА
Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА
А Л Е К С А Н Д Р А
о разговорима о Косову
Информације о разговорима о Косову у Рамбујеу јасно указују да се трагедија
Србије и српског народа наставља и продубљује. На теразијама
судбине се не налазе само Косово и Метохија већ можда и сам опстанак српске
државе. Рамбује није узрок српске несреће већ је последица
и резултат педесетогодишње владавине југословенских комуниста и њихове
антисрпске политике чији је непосредни наследник садашњи режим у Београду.
То наслеђе нас је коштало крвавог распада Југославије и губитка вековних
српских огњишта и земаља, а сада отвара дефинитиван процес разарања
онога што је остало од Србије. Проблем српско-албанских односа на
Косову старији је од овог режима али садашња власт је одговорна што
у периоду после пада комунизма у Источној Европи није баш ништа предузела
да се ти односи санирају и што је дозволила и чак омогућила интернационализацију
косовског питања.
Биланс укупне политике најодговорније и најауторитативније личности
режима недвосмислено показује да је једина мотивација и интерес те политике
жеља да се одржи на власти. Власти над било чим, под условом да је
апсолутна. Од 1987. године до данас Косово и његово централно
место у српској свести коришћени су само са циљем да се освоји и одржи
контрола над свим полугама власти. Косовски Срби су изманипулисани
за освајање власти и потпуну доминацију политичком сценом у Србији.
Срби у Хрватској и Босни послужили су за консолидовање позиције и учвршћење
личне владавине. Начин на који су ти Срби жртвовани је најбољи доказ
да садашња власт не поштује ни Божје ни људске законе.
Прошле године, када је постало очито да ће доћи до интернационализације
косовског питања, режим аранжира референдум против страног мешања не због
своје бриге за судбину Косова већ искључиво због пропагандне користи од
таквог потеза. Упркос резултата референдума, режим ускоро затим
не само прихвата већ и омогућује тешку повреду државног суверенитета
у виду споразума Холбрук – Милошевић који означава први корак у одвајању
Косова од Србије. Томе следи прихватање посредовања америчког
амбасадора Кристофера Хила, да би процес кулминирао у одржавању међународне
конференције у Рамбујеу.
Та конференција је одржана у крајње понижавајућим условима за српски
народ, у сенци претњи ваздушним нападима НАТО сила. Једина могућа
жртва тих напада био би народ, никако режим. На конференцији
Србију представља једна крајње нерепрезентативна делегација у којој нема
представника ни Српске Цркве ни косовских Срба. Конференција није
испунила очекивања својих организатора не због вештине или мудрости државне
делегације Србије, већ због неслагања међу албанским делегатима и
њиховог екстремизма.
Рамбује није успео из више разлога од којих је можда најважнији да су
организатори потценили озбиљност и сложеност проблема. Хтели су да
за свега две недеље реше проблем чији су корени стари неколико векова!
Хтели су да га реше не истинским преговорима већ силом, диктатом
о успостављању НАТО протектората над Косовом који би неминовно довео до
стварања државе у држави и коначно до пуног губљења суверенитета
Србије над Косовом.
Нарочито су за жаљење биле претње Србији и срамна кампања оцрњивања
Срба у целом свету. Запад мора бити свестан да се српски
народ не може и не сме поистовећавати са режимом у Београду.
Срби, који су у два светска рата били одани савезници демократског света,
и то страховито платили огромним људским жртвама и разарањем своје
краљевине, данас су изложени претњама бомбардовањем од стране тих
истих савезника ојачаних заједничким непријатељима из оба рата!
То је морално и политички неприхватљиво.
Српски народ мора да се тргне и да види да га овај режим води
у тоталну пропаст и вечиту изолацију. Цена коју је већ платио
због катастрофалне политике режима је стравична.
Крајине су остале без Срба. У Босни и Херцеговини у току је
процес тихог елиминисања Републике Српске. Односи између Србије
и Црне Горе нису никада били гори а режим свесно подстиче раздор па чак
и непријатељство. Створено је мафијашко друштво и “нова класа”,
друштво у коме су живот и рад за поштене људе постали готово немогући.
На стотине хиљада младих и стручних људи напушта земљу тражећи другде
бољи живот и сигурност, не желећи да буду манипулисани и искоришћени
од режима.
Захваљујући својој пуној контроли над медијима и закулисним политичким
нагодбама, режим је омогућио стварање једне псеудо-опозиције користећи
њене водеће људе за своје сврхе. Бринући се само о свом
опстанку, власт систематски уништава економију и финансије, чиновништво
и судство, право и науку, војску и грађанство, радништво и интелигенцију,
село и град, младост и старост. Та власт цвета у условима изолације
и уместо да тражи пријатеље у иностранству, подстиче непријатељско расположење
према странцима. Будућност Косова и мир у том региону зависе од наше
способности да се ујединимо и тог чудовишног режима ослободимо.
Данас је тешко рећи какви су изгледи за решење косовског проблема.
Албански сепаратисти ће се тешко одрећи терора који се до сада показао
тако успешним у реализацији сна о Великој Албанији. Режим у
Београду мора схватити да се проблем не може решити применом претеране
силе. Насиље према цивилима, са обе стране, немогуће
је било чим правдати. Решење се може наћи једино путем истинских
преговора између демократских Срба и демократских Албанаца.
На Косову има довољно земље и хлеба и за Србе и за Албанце,
боље је да живе као добри суседи него као непријатељи. Од географије
не можемо побећи, а дужност нам је да нађемо праведна решења и обезбедимо
пристојан живот и људска права за све грађане Србије и Југославије.
Косово је само део проблема на Балкану. Одвајање Косова од Србије
неће створити никакву зону мира на Балкану већ ће постати извор нових и
трајних националних и етничких сукоба. Из тих сукоба нићи ће нови
митови, а из нових митова процветаће нове мржње и непријатељства.
Ако дође до нове конфлаграције, страдаће сви балкански народи, а нарочито
Срби. Доста је било ратова у нашем региону, они су унесрећили
народе а ојачали властодршце по целом Балкану. Једино мир,
сарадња и мудро решавање тешких проблема омогућиће бољу будућност
за све.
Чврсто смо уверени да Срби не желе да заснивају своју срећу на несрећи
других народа. То би било противно хришћанској етици, а историја
нас учи да политика која гази етичка начела не доноси нимало добре плодове.
Демократска Србија ће бити гарант и услов слободног развитка и напретка
не само Срба, већ свих грађана без обзира на етничко порекло, вероисповест
или политичко определење.
Српски народ мора бити свестан свих ових момената сада пред наставак
разговора о Косову и Метохији. У тим разговорима, апсолутан
приоритет треба дати одбрани интереса српског народа и државног суверенитета,
као и заштити српског живља и српских светиња на том подручју.
Оне су део хришћанске културе и баштине не само Срба већ целога света.
АЛЕКСАНДАР
У Лондону, 9. марта 1999.
1997 Њ.К.В. Принц Александар II
Сва права законом заштићена
