Милован Данојлић (Ивановци, 3. јул 1937 – 23. новембар 2022.) је српски писац који је од 1984. године живео и радио у Француској. Велику матуру положио је 1957. у Београду, где је 1973. на Филолошком факултету дипломирао Одсек за романистику. Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. У два наврата је радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу, а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.
Члан је САНУ од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан и од 8. новембра 2018. године као редовни члан. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989.
Објавио је више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Пише поезију, прозу, есејистику и књижевну критику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу; превео је и препевао дела познатих писаца (В. Шекспир, Ш. Бодлер, Ј. Бродски, Е. Сиоран, Л. Арагон, Е. Паунд, В. Б. Јејтс, Е. Јонеско, П. Клодел), писана на француском и енглеском језику. Најпознатије Данојлићеве књиге су „Нека врста циркуса“, „Личне ствари – огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“.
Добитник је више књижевних награда од којих су најпознатије:
• НИН-ова награда за дело „Ослободиоци и издајници“ 1997.
• Октобарска награда Београда, Змајева награда, Награда Бранко Ћопић, Награда Исидора Секулић, Награда Десанка Максимовић, Младост, Младо покољење, Невен, Виталова награда „Златни сунцокрет“, Жичка хрисовуља, Награда Милош Ђурић за преводилаштво, Награда Печат времена за књижевност.