Проф. Др. Милорад Павић (Београд, 15. октобар 1929 — Београд, 30. новембар 2009) био је српски прозни писац, историчар српске књижевности 17−19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, некадашњи декан Филозофског факултета у Новом Саду, професор универзитета, академик и члан Крунског савета.
Милорад Павић, докторат из књижевности, професор Универзитета у Новом Саду и Београду у пензији. Члан Европског удружења културе и Међународног савета московског месечника “Иностранаја Литература”. Добитник је многих награда, међу којима и: Награда Меша Селимовић, Седмојулска награда, НИН-ова награда за књигу године, Награда АВНОЈ-а. Просветина награда, Награда Универзитетске библиотеке, Велики златни прстен Београда, …
Аутор многих књига са више од 60 превода у свету. Песме: Палимпсести (1965), Месечев камен (1967); приповетке: Гвоздена завеса (1963), Руски хрт (1979), Коњи Св. Марка (1973), Душе се купају последњи пут (1982), Изврнута рукавица (1989); Романи: Мали ноћни роман (1981), Хазарски речник (1984), Предео сликан чајем (1988), Унутрашња страна ветра (1991), Последња љубав у Цариграду (1994), Шешир од рибље коже (1995); књижевна историја: Историја српске књижевности класицизма и преромантизма (1979), Рађање нове српске књижевности (1983); поетски преводи Пушкина у стиху: Цигани, Мала кућа у Коломни и Евгениј Оњегин, итд.