SAOPŠTENJE KANCELARIJE
NJ.K.V. PRESTOLONASLEDNIKA
A L E K S A N D R A II
PROPOVED KENTERBERIJSKOG NADBISKUPA POVODOM OSAMDESETOG
ROĐENDANA NjENOG VELIČANSTVA KRALjICE ELIZABETE DRUGE
London 15. jun 2006 – Nj.K.V.
Prestolonaslednik Aleksandar je danas prisustvovao Službi u
Katedrali Svetog Pavla u znak zahvalnosti povodom
osamdesetog rođendana Njenog Veličanstva Kraljice Elizabete
II. Ljubaznošću Nadbiskupa prenosimo njegovo obraćanje u
celini:
Nadbiskup od Kenterberija
Propoved povodom Službe zahvalnosti za osamdeseti
rođendan Njenog Kraljevskog Veličanstva u Katedrali Sv.
Pavla
Prokletstvo našeg vremena leži u
nehumanosti apsolutističke ideologije, u mitovima o rasnoj
nadmoći, velikim lažima koje su gurnule naš kontinent i naš
svet u mrak i klanicu mnogo puta od dvadesetih godina
prošlog veka. I u novom veku i novom milenijumu, ono od čega
treba da se plašimo je otrovna mešavina religije koja je
postala neljudska, ekonomska sila izdržavana na račun
masivnih ljudskih žrtava i tehnologija za razaranje koje
mogu koristiti armije i teroristi za ubijanje.
Holokaust i staljinizam, etničko
čišćenje, fanatizam i teror, masovna razaranja – sve su to
oblici moći bez ljudskog lica, oblici koji zahtevaju slepu
odanost i nepoštovanje različitosti ljudskog života, i svi
rade na lažnom jedinstvu i solidarnosti. Ali, te velike laži
nas podsećaju na teško pitanje koje postavljamo tako često
ovih dana: šta je to što daje slogu društvu?
Da li je to rasni identitet i
solidarnost? Jednobojna kultura? Vladajuća ideologija ili
filozofija? U našoj zemlji ne radi se ni o jednoj od tih
stvari; radi se o nekoliko pojava koje nam daju takvu slogu,
a jedna od njih je naša zajednička odanost monarhu. Možete
povremeno da čujete primedbe kako u Britaniji patimo od toga
što smo više podanici nego građani i da to proizvodi kulturu
različitosti i pasivnosti. Ali, šta ako je naša zajednička
vezanost za monarha zapravo bila ono što nam je pomoglo da
budemo zreli građani?
Identitet Ujedinjenog Kraljevstva imao je
veze sa razvojem kritične demokratije u okviru simbola i
tradicije. U najboljem trenutku, našli smo solidarnost u
mreži odnosa i prakse koji su teško odredivi, ali su na
različite načine povezani sa ličnim shvatanjem monarha. A
Britanski monarh nije apsolutni vladar koji zahteva
nerazumnu odanost, već onaj koji garantuje prostor svakom
pripadniku društva da se raspravlja, pregovara i menja
društvo, kao što to moraju zreli građani koji „brane naše
zakone“, kako kaže naša himna.
Naše iskustvo u Ujedinjenom Kraljevstvu,
bez lakog progresa, dobijeno teškom mukom, pokazalo nam je
nešto od onoga kako bi društvo moglo da izgleda kada odbija
da vidi jedinstvo i sklad apstraktno govoreći, u pojmovima
ideologije ili rase ili čak nekog velikog projekta imperije.
Uostalom, u poslednjih pola veka prošli smo transformaciju
iz Carstva u Komonvelt, tranziciju za čiji uspeh niko nije
mogao da garantuje; ipak, ono što je ostalo netaknuto je
osećaj međunarodnog približavanja i ljubaznosti što bi bilo
znatno manje prisutno, gotovo nemoguće, bez stalnog
prisustva fokusa na jednoj ličnosti.
Drugim rečima, monarhija kao što je
razvijena ovde je način očuvanja ljudskog oblika moći. U
simboličnom centru našeg političkog života je jedna osoba.
Postoje, što se toga tiče, rizici: Vaše Veličanstvo ima više
razloga od ostalih da zna cenu kulture koja je fanatično
žedna za tračevima i trivijalnim stvarima i za
razotkrivanjem onih stvari koje bi trebalo da budu lične.
Ipak, istina je i da je u ovom okruženju postalo moguće ono
što je od nemerljive vrednosti. Videli smo kako je monarh
ranjiv kao i obični ljudi, što je samo po sebi bilo
dirljivo. Ali, još važnije je to što smo bili u prilici da
jasnije vidimo ličnu dubinu vere našeg monarha, koja je sve
očiglednija u stalnim prenosima i porukama, kao i što smo, u
najdubljem smislu, bili u prilici da pozajmimo neposredne i
zvučne reči molitvenika – „čiji je ona sluga“, kome je ona
odgovorna.
A sve to znači da u centru našeg
političkog života stoji ne samo osoba sa čijom se ranjivošću
možemo identifikovati, već i osoba koja jasno, skrušeno i sa
nadom stoji pred Bogom i njegovim sudom. Monarhija je za nas
građane bila znak humanosti u srcu moći, znak da se možemo
održati zajedno ne kroz besomučna rivalstva ili teorije
etničke isključivosti, već kroz usvajanje zajedničke dubine
naše humanosti njenom stvoritelju i iskupitelju. Logika
ovakve monarhije je logika hrišćanskog priznavanja Hrista
kao Kralja – monarha čija se uverenja mogu naći u njegovoj
ljudskoj ranjivosti i njegovoj potpunoj zavisnosti od Boga
Oca.
Rođendan je jedan od najjasnijih
podsetnika da možemo imati zajedničku humanost, i da možemo
zajedno putovati kroz vreme, ruku pod ruku. Danas, Vaše
Veličanstvo, zahvalni smo na darovima života i iskustva i za
početak nove godine izazova; želimo Vama i Princu Filipu –
koji je tako predano podržavao vas i vaša uverenja – još
mnogo srećnih godina. Ali vam se takođe zahvaljujemo na tome
što se dali ljudskost našem sistemu i procesima, što ste
dali ljudskost koja nas drži zajedno. Neka naša zahvalnost
osnaži našu odlučnost da se odupremo velikoj javnoj
neljudskosti koja nas sve još uvek ugrožava. Kad pokušamo da
budemo nešto više nego ljudi, postajemo manje od ljudi –
toliko bi trebalo da smo naučili u proteklom veku. Zato,
neka nas Bog sada sačuva u ljudskom društvu dok učimo kako
možemo u milosti dosegnuti večitu zajednicu sa njim.
1998 NJ.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II
Sva prava zadržana
