SAOPŠTENJE
KANCELARIJE
NJ.K.V. PRESTOLONASLEDNIKA
A L E K S A N D R A II
DOPRINOS AKADEMIKA MATIJE BEĆKOVIĆA
ČLANA KRUNSKOG SAVETA VELIKOM DELU KRALJA ALEKSANDRA I
Pre 70. godina ubijen je Kralj
Aleksandar I Karađorđević, sin Kralja, unuk Kneza, praunuk Vožda,
najznačajnij Spski vladar ne samo u
XX
veku.
Rođen u Cetinju, ostao bez majke s
nepune 2 godine, školovao se kod Ruskog cara, u Paževskom korpusu u
Petrovradu, vodio tri rata, pregazio Albaniju, i za svoga života jedva da
je nekad skinuo uniformu.
Postao je Vrhovni komandant Srpske
vojske tek što je prošao dvadesetu godinu i izvojevao njene najslavnije
pobede: na Kumanovu, na Bregalnici, na Ceru i Kolubari, na Kajmakčalanu i
Solunskom
frontu. Istoriju je doživljavao kao poeziju i, kao što je napisala Rebeka
Vest: ”imao poetsku ideju koju su imali samo najveći ljudi u istoriji”.
I
sam je pisao i prevodio pesme, voleo muziku, razumeo se u slikarstvo. Bio
je neodsutpni vernik, nesebični dobrotvor, neumorni zadužbinar, obnovitelj
gotovo svih ustanova naše kulture.
Njegov otac, Kralj Petar I
Oslobodilac preveo je raspravu Džona Stujarta Mila ”O slobodi” . Bubući
Kralj Aleksandar je kao kadet preveo ”Pesmu o sokolu” Maksima Gorkog.
Tako su obojica iz izgnanstva najavljivali slobodu svom narodu. U mladosti
je pisao rodoljubive pesme u maniru Milana Rakića. Ostalo je zabeleženo da
mu je predlagano da uđe u Srpsku Kraljevsku Akademiju. Na tu ponudu je
odgovorio da bi veoma loše mislio o Akademiji koja bi ga u svoje članstvo
primila kao pesnika.
Godine stvaranje Jugoslavije su i
godine Oktobarske revolucije. Ubijen je Ruski car u koga su polagane nade
da će biti oslonac i zaštitnik države Južnih Slovena. Rusija je nestala a
nastao je Sovjetski Savez, država koju je priznao čitav svet ali Kralj
Aleksandar nije. U Beogradu je zadržao carskog ambasadora a srce i sva
vrata svoje zemlje otvorio za ruske izgnanike među kojima su bili i neki
najveći pravoslavni duhovnici i intelektualci. Prvi zagranični kongres
izgnanih pisaca Rusije (među kojima su bili i najslavniji, kao recimo Ivan
Bunjin) održan je u Beogradu pod pokroviteljstvom Kralja Aleksandra.
Prema memoarima prisutnog francuskog
ambasadora Novlensa, na prvom prijemu koji je vođa mlade sovjetske
republike priredio za strane diplomate, kraljevski ambasador Miroslav
Spalajković kazao je Lenjinu: ”Vi ste ubica i izrod slovenske rase. Ja
Vam pljujem u lice!”. Ta dotad nečuvena reč svedoči o mnogo čemu i
sigurno nije produžila život ni Kralju ni njegovoj Kraljevini.
Zbog najodlučnije otpora fašizmu i
komunizmu u vreme kad im se malo ko opirao, lako su ga uočili i Lenjin i
Staljin i Hitler i Musolini i brzo složili nišanske sprave na njegovim
prsima. I pre atentata su mu pretili ubistvom, ali ”odsustvo straha od
smrti” učinilo je da uprkos mnogim upozorenjima i predskazanjima nije
odustao ni od svog poslednjeg puta, niti je pristao da obuče pancir, niti
prihvatio predlog da se sa broda ne iskrca, iako je znao da su ubice pre
njega stigle u Marsejsku luku. Fašizam koji se približavao presreo ga je
ne putu mira i ubio zajedno sa francuskim ministrom inostranih poslova
Lujom Bartutom pred očima milion Francuza koji su došli da pozdrave Kralja
vojskovođu i ratnog saveznika. Hitac koji mu je uzeo život pogodio je i
državu koju je stvorio. Da je tu i ona ubijena znali su mnogi, iako je
posle toga na mukama izdisala do naših dana.
Sahranjen je na Oplencu, uz Karađorđa
i Kralja Petra čije snove je ostvario, nego u kripti pored svoje majke
koje se najviše uželeo. Imao je 45 godina i 49 kilograma telesne težine.
U času kad je vlada njegovog sina
Kralja Petra II
prva u Evropi bacila rukavicu u lice
Hitleru, Fancuzi su, kako je zapamćeno, sa cvećem i svećama krenuli ka
mestu na kojem je ubijen.
O dvestagodišnjici Prvog srpskog
ustanka i sedamdesetogodišnjici njegove smrti, destine srpskih
intelektualaca obratilo se Svetom Arhijerejskom Sinodu SPC s predlogom da
se blaženopočivši Kralj Aleksandar
I
Karađorđević upiše u Diptih svetih
srpskih mučenika.
Zbog viteškog i
hrišćanskog držanja pred smrću Ruska pravoslavna crkva proglasila je
poslednjeg ruskog cara i carsku porodicu svetim carskim mučenicima na 80
godišnjicu njihovog smaknuća. Kralj Aleksandar I je deo te porodice. Ruski
car ga je krstio i školovao, bio mu saveznik i sapatnik, s njim je podelio
isti mučenički podvig ni za odluku Svetog Arhijerejskog Sabora da Kralja
Aleksandra I Karađorđevića upiše u sveti Srpski mučenikoslov nema bolje i
tačnijeg obrazloženja od onog koje je dala Ruska crkva za Ruskog cara i
Carsku porodicu.
Kralj Aleksandar
I
nazvan je mučenikom bezbroj puta,
zvanično i nezvanično, pismeno i usmeno, kod nas i u svetu, od časa kada
se udostojio mučeničkog venca pa do današnjeg dana. Učinila su to i dva
svetitelja: Nikoja Lelićki besedom o Kralju mučeniku na četrdesetodnevni
pomen i Jovan Šangajski koji je govoreći u ruskom hramu Svete Trojice već
treći dan po ubistvu rekao da se Kralj Aleksandar svojim mučeničkim
podvigom pridružio Caru Lazaru i Caru Nikolaju
II.
Kao što glavi Vožda Karađorđa ”bi
suđeno za venac se svoj prodati”, Kralju Aleksandru bilo je suđeno da
glavu da za mučenički venac koji će, nadati se, uskoro osveštati njegova
crkva pribrajujući ga saboru svetih srpskih mučenika.
Kralj Aleksandar
I
podelio je golgotske muke sa svojom
vojskom, doneo slobodu i vaskrs raspetoj otadžbini, zapalio zavetnu sveću
Carice Milice i svojim ukazom ishodio ujedinjenje Srpske Pravoslavne
Crkve.
Kao Karađorđev praunuk dovršio je
mauzolej na Oplencu, kao bogoljubac i pomiritelj obnovio drvenu crkvu u
Takovu, kao Njegošev potomak obnovio kapelu na Lovćenu, kao vitez poditao
spomenike Neznanom junaku na Avali, Pobedniku i Zahvalnosti Francuskoj na
Kelemegdanu, kao vernik ukrasio Kalenić i pomogao izgradnju stotina
hramova, kao ratni drug postavio belege i uredno vojničkoga groblja i
kosturnice širom sveta i svoje zemlje, kao vladar otkupio rukopis
”Gorskog vijenca” pronađen u dvorskoj bibilioteci u Beču, a većinu o
trošku svoje civilne liste.
Svestan da ga zlo neće poštedeti i da
su ga odavno uočili progonitelji Boga i vere Hristove, kao pomazanik
Božiji gledao je smrti u oči prihvatajući je onako kako smrt prihvataju
mučenici.
Gologlavi narod klečao je pored
puteva kojima je prolazio njegov kovčeg, seljaci su nosili izvrnute
gunjeve, čobani lišćem zatiskivali zvona a uplakana vojska polagala vence
od crnog trnja na njegov odar.
Ruka koja ga je ubila uskoro je počela
bez spiska da baca u jame i kolje nejgov narod, da mu srknavi dom, rastura
porodicu i državu, pali gasne komore Aušvica i Jasenovca i zavija u crno
čitav svet.
Deveti oktobar je najtragičniji datum
novije srpske istorije i uz Karađorđevu pogibiju najcrnji dan u
dvovekovnoj povesnici Dinastije Karađorđević.
Veliki datumi koje obeležavamo ove
godine vezani su za ovaj dan i za ovo mesto i za ovaj hram. Oplenac je
Petropavlovsk Srbije u kojem počivaju prometeji srpske slobode i jedine
revolucije koja se zvala srpska.
Ako je išta mogao pomisliti u smrtnome
trenu, bilo je da Srbi nikad neće zaboraviti kako je završio svoj život.
Zašto je, gde je i od koga je ubijen.
Ali s golgotskog puta kojim je išao za svog zemaljskog života nije sišao
ni posle smrti.
Pamti se da je raspustio Parlament i
zabranio političke stranke, a to mu nikada nisu mogli oprostiti ljuti
zatočnici diktature proleterijata i neostupne pristalice jednopartijskog
sistema. Zamera mu se što je stvarao Jugoslaviju iaoko je u njoj prvi
okupio i oslobodio svoj narod.
Mada je pao kao prva žrtva fašizma
šest godina pre početka Drugog svetskog rata, njegovo stradanje
nastavljeno je i posle pobede nad fašizmom. Pola veka njegovo ime i ime
kraljevske porodice bilo je prokaženo. Jedini spomenik Kralju Aleksandru i
Kralju Petru koga se nije mogla domoći rušilačka ruka bio je onaj u Parizu
na Jelisejskim poljima, na skveru Kralja Aleksandra. Kapela na Lovćenu
koju je obnovio svom pretku. Njegovov ime na spomeniku Neznanom junaku na
Avali bilo je prekriveno granitnom lajsnom. Ta lajsna je uklonjena
nedavno, ali granitna gromada iz koje je ta lajsna isklesana još pritiska
njegovo ime i delo. Uklanjanje te gromade njegov narod i njegova crkva ne
duguju samo njemu nego pravdi, istini i sebi.
Još je u tuđini grob njegovog sina,
Kralja Petra II
i njegove slavne udovice
Kraljice
Marije. I da
srpski narod nema drugih grehova ni
dugova osim onih prem svom kralju mučeniku i njegovoj porodici, bio bi
pregrešan i prezadužen.
Sveća koju je zapalio u Dečanima tinja
gotovo pretuljena. Iz ruševina države koju je stvorio Srbija se još nije
iskobeljala a kamoli vratila sebi.
I posle kosmičke sramote koju su
diživele njegove ubice i skrnavitelji njegovog doma, koji su pucali i u
čelo Hrista Spasitelja u dvorskoj crkvi na Dedinju, ovih dana čujemo da će
u sred slobodnog Beograda 2004. godine biti pozvan onaj ko je odobrio da
gardijska jedinica oda počast kralju Petru
I
povodom stogodišnjice njegovog
krunisanja. Da je to istina vidimo danas kada greška nije ponovljena i kad
toj jedinici nije dozvoljeno da na Oplencu oda počast najslavnijem vojniku
i vojskovođi, vrhovnom komadantu srpske vojske Kralju Aleksandru
Karađorđeviću. Ako je ta odluka doneta po pravilima vojske Srbije i Crne
Gore, to bi značilo da su u našoj vojsci na snazi pravila i ukazi onog
kaplara koga su regent Aleksandar i njegova vojska krvave glave oterali sa
Suvobora ili Njegovih sledbenika neprijatelja Srbije i Crne Gore.
Slava viteškom kralju mučeniku
Aleksandru Karađorđeviću!
Matija Bećković
(9. oktobra 2004.godine, na
sedamdesetu godišnjicu ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića)
1998 NJ.K.V. Prestolonaslednik
Aleksandar II
Sva prava zadržana
