ISKUSTVO ŠPANIJE OD DIKTATURE DO DEMOKRATIJE

SAOPŠTENJE
KANCELARIJE
NJ.K.V. PRESTOLONASLEDNIKA
A L E K S A N D R A II

ISKUSTVO ŠPANIJE OD DIKTATURE DO
DEMOKRATIJE
Demokratizacija koju su u Španiji tokom trogodišnjeg perioda posle
Frankove diktature mirnim putem i na legalan način sproveli Kralj Huan
Karlos i njegovi saradnici, bila je bez presedana. Nikad pre toga jedan
diktatorski režim nije bio transformisan u pluralističku, parlamentarnu
demokratiju bez građanskog rata, revolucionarnog prevrata, ili poraza od
strane sile.
Nakon što je Princ Huan Karlos položio zakletvu kao Kralj Španije 22.
novembra 1975., brza demokratizacija koja je usledila posle naimenovanja
Suaresa za Predsednika Vlade bila je veoma impresivna, a saradnja između
Kralja i njegovog Premijera bila je od ključnog značaja za umirivanje
opozicije, kako iz redova pristalica starog režima, tako i onih koji su
propagirali radikalniji raskid sa prošlošću. Dok su politička veština i
pragmatični pristup omogućili Premijeru Suaresu da utiče na birokratsku
mašineriju, sposbnost Kralja Huana Karlosa da održi savez sa oružanim
snagama omogućila je mirnu tranziciju ka demokratiji tokom tih neizvesnih
meseci.
Jula 1976., vlada je proglasila delimičnu amnestiju kojom je oslobođeno
oko 400 političkih zatvorenika. Predsednik Vlade Suares je 10. septembra
1976. najavio program političkih reformi, pozivajući na donošenje zakona
zasnovanog na opštem pravu glasa. U novembru 1976., Premijer Suares je,
ohrabren od Kralja Huana Karlosa, veštim manevrom uspeo da ubedi članove
Kortesa (parlamenta) da usvoje zakon, čime su sami izglasali ukidanje
sopstvene institucije. Ove reforme su zatim bile iznete na nacionalni
referendum, decembra 1976. Narod Španije glasao je ogromnom većinom za
reforme: 94 odsto glasača koji su izašli na referendum (78 odsto od ukupnog
broja glasača) dali su svoj pristanak. Ishod referenduma učvrstio je položaj
Suaresove vlade i Kralja i predstavljao trijumf onih koji su podržavali
reforme a ne revoluciju.
U prvih šest meseci 1977., nizale su se značajne reforme. Dodatna
pomilovanja političkih zatvorenika u martu 1977.; uspostavljanje nezavisnih
sindikata umesto državnih; vraćanje prava na štrajk. U aprilu 1977.,
raspušten je Nacionalni Pokret.
Premijer Suares i Kralj počeli su da pripremaju španski narod za prve
slobodne izbore od Španskog građanskog rata (1936-1939) – koji su održani
15. juna 1977. Legalizacija političkih stranaka započela je u februaru
1977., a izborni zakon stupio je na snagu marta 1977., posle pregovora sa
opozicijom. Vlada je usvojila Dontov sistem proporcionalne zastupljenosti,
koji favorizuje stvaranje velikih stranaka ili koalicija.
Predstojali su veliki problemi vezani za legalizovanje Komunističke
partije Španije (Partido Comunista de Espana – PCE). Političke stranke
levice zahtevale su ovu legalizaciju uz pretnju da inače neće učestvovati na
izborima. Premijer Suares plašio se oštre reakcije od strane visokih vojnih
krugova ukoliko bi preduzeo takav korak. Pripadnici oružanih snaga bili su
još od vremena Španskog građanskog rata posvećeni gušenju marksizma.
Hrabrim i vrlo neophodnim potezom, Suares je legalizovao Komunističku
partiju Španije aprila 1977. Izvesni visoki oficiri bili su uznemireni
ovakvom odlukom i javno su izrazili svoje nezadovoljstvo tim povodom, ali su
je ipak, nevoljno, prihvatili iz patriotskih razloga. Bliski odnosi Kralja
Huana Karlosa sa vojnim vrhom bili su značajan faktor smirivanja ove
potencijalno eksplozivne situacije. Kraljevi prethodni napori da zameni
ultrakonzervativne komandante oružanih snaga sa liberalnijim, takođe su mu
bili od koristi kada se odlučio za ovaj kontrovezni korak. Isto tako, i
popuštanje koje su ispoljili komunisti priznavši Monarhiju uprkos svom
proklamovanom republikanizmu doprinelo je normalizaciji političke situacije.

Dok se Španija spremala za izbore, stvarao se veliki broj različitih
stranaka. Samo nekoliko od njih ušlo je u parlament posle izbora od 15. juna
1977., a ni jedna nije osvojila apsolutnu većinu. Unija demokratskog centra
(Union de Centro Democratico – UCD), koalicija nekoliko grupacija političkog
centra koja je uključivala Frankističke reformiste i umerene opozicione
demokrate predvođene Premijerom Suaresom, izašla je iz izbora kao najjača
stranka, osvojivši 34,6 odsto glasova.
Vodeća opoziciona stranka postala je Socijalistička radnička partija
Španije (Partido Socialista Obrero Espanol – PSOE) koja je osvojila 29,3
odsto glasova. PSOE je najstarija španska politička stranka, koja postoji od
1879. godine. Grupa dinamičnih mladih aktivista, predvođena seviljskim
advokatom Felipe Gozalesom Markesom, preuzela je, iz izgnanstva, kontrolu
nad strankom 1972. godine, a njihov revolucionarni idealizam, kombinovan sa
pragmatičnom politikom, omogućio je PSOE da privuče širok spektar glasača. I
neo-frankistička desnica, otelotvorena u Narodnom Savezu (Alianza Popular –
AP), i KPŠ bili su razoračani izbornim rezultatima po kojima su dobili po
manje od 10 odsto glasova građana. Katalonske i baskijske regionalne stranke
dobile su većinu ostalih glasova.
Izborni rezultati predstavljali su pobedu kako umerenosti tako i želja za
promenom. Dominacija dve relativno umerene političke grupacije španskom
stranačkom scenom označila je kraj polarizacije koja je harala zemljom još
od vremena Druge republike. Politička veština Premijera Suaresa, hrabrost i
odlučnost Kralja Huana Karlosa, i spremnost vođa opozicije da podrede svoja
očekivanja radikalnijih društvenih promena neposrednijem cilju osiguravanja
demokratije, pomogli su da se polarizacija okonča. Odlaganje društvenih
promena dovelo je konačno do razočaranja u Suaresovu vladu, ali 1977. godine
ona je bila ključni faktor u mirnoj tranziciji ka demokratiji.
Suaresova nova vlada suočila se sa zastrašujućom gomilom problema, koji
su uključivali ekonomsku krizu, baskijski terorizam i pretnju vojne
opstrukcije. Dugoročna rešenja nisu mogla biti primenjena dok se ne donese
nov ustav, a u međuvremenu trebalo je suočiti se sa socijalnim i ekonomskim
problemima. Bilo je očigledno da se moraju preduzeti oštre mere, i Suares je
znao da mora dobiti podršku za program oporavka nacionalne ekonomije. To je
postignuto u oktobru 1977., potpisivanjem Monkloa pakta, nazvanom po
zvaničnoj rezidenciji Predsednika Vlade u kojoj su se sastale vođe svih
značajnih političkih stranaka Španije i složile da podele odgovornost za
ekonomske reforme. Strankama levice obećano je da će se povećati nadoknade
za nezaposlene, otvoriti nova radna mesta i druge reforme; za uzvrat, one su
pristale na dodatno povećanje poreza, ograničenja kredita, smanjenje javnih
rashoda, i maksimum od 20 posto za povećanje plata. Nova vlada odgovorila je
na zahteve za regionalnu autonomiju predlogom privremenog rešenja.
Privremeni dekreti o autonomiji objavljeni su za Kataloniju u septembru
1977., a za tri baskijske provincije u decembru 1977. Značaj ovih dekreta
bio je prevashodno simboličan, ali oni su pomogli da se izbegne potencijalni
konflikt u prvo vreme, priznavanjem političkih specifičnosti ovih regiona i
obećanjem autonomije kada ustav bude usvojen. Ipak, pitanje regiona
nastavilo je da bude najsloženiji problem za vladu, koji se dodatno
komplikovao kada su se zahtevi za autonomijom proširili čitavom zemljom.
Tokom prvih meseci Suaresove vlade bilo je uznemiravajućih pokazatelja da je
tolerancija vojske prema političkom pluralizmu ograničena. Previranja u
vojsci predstavljala su pretnju budućoj stabilnosti režima.
Glavni zadatak sa kojim se Vlada suočila tokom ovog perioda tranzicije
bio je nacrt novog Ustava. Pošto prethodni ustavi Španije nisu bili uspešni,
jer su obično bili nametani od strane jedne grupe i nisu bili izraz narodne
volje, bilo je imperativno da novi Ustav bude zasnovan na konsenzusu. U tom
cilju ustavni Komitet Kortesa je avgusta 1977. izabrao parlamentarnu
komisiju od predstavnika svih značajnijih političkih stranaka, i što je još
važnije, predstavnika regionalnih stranaka. Ova komisija započela je svoj
rad u atmosferi kompromisa i saradnje. Iako se njeni članovi nisu slagali
oko pitanja obrazovanja, prava na abortus, otkaznih uslova i regionalizma,
ostvaren je postojan napredak. Kortes je usvojio dokument koji je Komisija
izradila – sa amandmanima – u oktobru 1978.
Novi Ustav iz 1978. godine je bio veoma detaljan, zbog potrebe da bude
opšte prihvaćen. On je proglasio Španiju za Ustavnu Parlamentarnu Monarhiju
i garantovao jednakost građana pred zakonom i punu slobodu pojedinca,
uključujući slobodu veroispovesti. Priznajući autonomiju regiona, ipak je
naglasio nedeljivost španske države. Ustav je stavljen na referendum 6.
decembra 1978., kada ga je odobrilo 87,8 odsto od 67,7 odsto građana koji su
izašli na glasanje.
Pošto je Kralj potpisao novi Ustav, Premijer Suares raspustio je Kortes i
raspisao nove opšte izbore za mart 1979. Po najširim predviđanjima očekivao
se pad podrške Suaresu i UDC (koja je počela da se rasparčava) i porast
uticaja PSOE. I socijalisti su prolazili kroz sopstvenu unutrašnju krizu.
Činjenica da je stranka samu sebe definisala kao marksističku, ugrožavala je
Gonzalesove napore da stvori sopstveni imidž umerenog državnika. U isto
vreme radikalniji članovi stranke sve više su se suprotstavljali
Gonzalesovoj ideološkoj umenrenosti. Suprotno očekivanjima, PSOE nije
popravila svoj položaj kada su Španci izašli na izbore 1. marta 1979.
godine. Izborni rezultati nisu bili značajno različiti od onih iz 1977., i
bili su ocenjeni kao reafirmacija i konsolidacija osnovnog odnosa snaga.
VAŽNI DATUMI
1975: General Franko umire, a Kralj Huan Karlos postaje šef države u
Španiji.
1976: Premijer Adolfo Suares započinje proces temeljnih reformi.
1977: Vlada odbacuje član Zakona o udruživanju koji joj daje ovlašćenje
da može da odbije legalizaciju bilo koje političke stranke. Španija i
Sovjetski Savez uspostavljaju pune diplomatske odnose. Deset stranaka je
zakonski registrovano, uključujući Socijalističku Partiju Španije (PSOE),
Narodnu Socijalističku Stranku i Hrišćansku Demokratsku Stranku. Kraljevskim
dekretom praktično je raspušten Nacionalni Pokret. Vlada priznaje
Komunističku Partiju Španije (KPŠ). Unija Demokratskog Centra (UDC) dobija
većinu na opštim izborima u junu. Tri dekreta koje je potpisao Kralj
obnavljaju delimičnu samoupravu Katalonije. Vlada odobrava privremenu
autonomiju Baskije.
1978: Naroda Španije većinom od 88% odobrava novi Ustav, koji definiše
Španiju kao Ustavnu Parlamentarnu monarhiju.
1980: Baskija i Katalonija zakonski su proglašeni za autonomne regione.

1981: Suares podnosi ostavku na položaj Predsednika Vlade, a na njegovo
mesto dolazi Leopoldo Kalvo Sotelo. Pad uticaja UDC i promena Premijera
poklapaju se sa samrtnim hropcem autoritarnog režima u pokušaju da se
odbrani od demokratije. Grupa oficira Civilne Garde upada u Parlament i drži
poslanike kao taoce, a Komandant jedne od vojnih oblasti Španije podržava
puč i izdaje naredbu svojim trupama da okupiraju Valensiju. Odlučna
intervencija Kralja prekida ovaj pokušaj državnog udara i spasava
demokratski poredak.
1982: 28. oktobra održavaju se novi opšti izbori. PSOE dobija apsolutnu
većinu. Felipe Gonzales postaje Predsednik Vlade. Ovaj događaj smatra se
vrhuncem perioda tranzicije i predstavlja dokaz konačne konsolidacije
zemlje.
1986: Španija se pridružuje Evropskoj Zajednici, kao njen 12 član.
1989: Španija prihvata jedinstveni Evropski monetarni sistem.
1992: Svetska izložba u Sevilji i Olimpijada u Barseloni. Madrid je
evropska prestonica kulture.
2002: Španija se priključuje EVRO zoni, zajedno sa Belgijom, Nemačkom,
Grčkom, Francuskom, Irskom, Italijom, Luksemburgom, Holandijom, Austrijom,
Portugalijom i Finskom.