PISMA KLINTONU, SIRAKU I BLERU
Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar je 6.aprila 1999. godine uputio
pisma sledece sadrzine Predsednicima Klintonu i Siraku i Premijeru Bleru.
Duboko zabrinut hitno apelujem da se odmah obustave vazdusni napadi
NATO pakta na Srbiju i Crnu Goru. Znam da ste rekli da je cilj
vazdusnih napada da se spreci humanitarna katastrofa na Kosovu ali, kao
sto znate, humanitarna kriza u tom regionu se uveliko pogorsala od kada
su napadi poceli. Postoji stvarna opasnost da dodje do opste konflagracije
na Balkanu i u Evropi.
Akcija NATO pakta protiv Jugoslavije je ilegalna jer se vrsi bez ovlascenja
Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a ishod joj je jos uvek neizvestan.
S druge strane, sasvim je izvesno da su vazdusni napadi NATO pakta pretvorili
zivote obicnih jugoslovenskih gradjana, ljudi koji nisu ni za sta
krivi, u pravi kosmar. Zrtve medju civilima se postepeno povecavaju,
a nekoliko sledecih generacija ce morati da trpi posledice.
Jako sam zabrinut takodje zbog strahovite humanitarne katastrofe i etnickog
ciscenja na Kosovu. Isto tako zelim da naglasim svoju zabrinutost
za narod u Srbiji i Crnoj Gori koji zivi pod sankcijama vec mnogo godina
a bez nade da ce stvari da se poprave. U bivsoj Jugoslaviji vec je
bilo nekoliko humanitarnih katastrofa ali one nisu izazvale ovako snaznu
reakciju Zapada. Zeleo bih da Vas podsetim da 1995. godine niko nije
digao ni prst da pomogne Srbima koji su bili etnicki ocisceni iz Hrvatske
i zapadne Bosne. Ovo grubo etnicko ciscenje nije cak
ni bilo propisno osudjeno od strane medjunarodne zajednice.
Zaboravlja se takodje da u Srbiji i Crnoj Gori zivi preko 600.000
izbeglica u teskim uslovima a mnoge hiljade Srba, isteranih iz Hrvatske
i Bosne, nasli su utocista u zemljama zapadne Evrope i severne Amerike.
Najostrije osudjujem svako etnicko ciscenje ma ko da ga vrsi.
Moje jako suprotstavljanje politici koju vode gospodin Milosevic i njegov
rezim je dobro poznato i dokumentovano, kao sto se verovatno secate
iz razgovora koji smo imali u Amanu u Jordanu u februaru.
Moj stav se nije promenio niti ce se promeniti ali bacanje bombi
i raketa na Beograd i druge jugoslovenske gradove nece popraviti stvari.
Cak sta vise, pozicija Milosevicevog rezima je ojacana. Bombardovanje Jugoslavije
je ugusilo glas demokratske opozicije i nezavisnih medija. Tragicno
je takodje sto je okrenulo Srbe protiv Zapada i zapadnih demokratskih vrednosti.
Meni sve ovo sluti na zlo: stvar demokratije u mojoj zemlji i na Balkanu
je uveliko unazadjena. Bombardovanje Jugoslavije i razaranje ekonomske
infrastrukture ce samo stvoriti nestabilnost na tom podrucju sa poraznim
rezultatima za mir i demokratiju.
Pisem Vam ovo pismo 6. aprila, na 58. godisnjicu bombardovanja Beograda
od strane Luftwafe 1941. godine kada su na hiljade ljudi poginuli
a ogromni delovi grada pretvoreni u rusevine. Tragicno
je i pomisliti da NATO bombarduje Srbiju i Crnu Goru na tu godisnjicu!
Vredno je podsetiti se na tradicionalno prijateljstvo izmedju nasa dva
naroda. U aprilu 1941. godine jedna grupa srpskih oficira Kraljevske
jugoslovenske vojske izvrsila je puc protiv vlade i tako uvela Jugoslaviju
u rat na strani Velike Britanije koja je tada bila sasvim sama u ratu protiv
nacisticke Nemacke i njenih saveznika. Sjedinjene Americke
Drzave jos nisu bile usle u rat a Sovjetski Savez je jos uvek bio vezan
sa Nemackom paktom o nenapadanju. Saveznici Velike Britanije
u Evropi bili su porazeni od nacisticke ratne masine, ali uprkos toga Srbi
su imali hrabrosti da upute Hitleru izazov. Vinston Cercil
je pozdravio vest o beogradskom pucu pred narodnim poslanicima, rekavsi:
“Jugoslavija je nasla svoju dusu”. A Srbi su platili strahovitu cenu
za taj cin odanosti prema saveznicima posto je Jugoslavija
podlegla pod brutalnim napadom sila Osovine, a Srbija
bila okupirana.
Francuska, Ujedinjeno jevstvo i Sjedinjene Americke Drzave su uvek bile
tradicionalni saveznici Srbije na Zapadu. Za vreme vladavine
mog oca, Kralja Petra II, i mog dede, Kralja Aleksandra I, Srbi su
se borili u dva svetska rata na strani zapadnih demokratskih zemalja i
Rusije. Pitam se da li su vazdusni napadi bili jedini odgovor koji
je Zapad mogao dati posle neuspeha pregovora o Kosovu u Rambujeu?
U Rambujeu se nije toliko radilo o pregovorima koliko o diktatu nad narodom
Srbije i Crne Gore. A moj narod je oduvek bio alergican na diktate
kao sto su dogadjaji u 1914. i 1941. godini pokazali.
Ne sme da se zaboravi da je Kosovo srpski Jerusalim i kolevka srpske
drzave. Na Kosovu su najvece svetinje, deo srpske bastine.
Kosovo je neotudjivi deo Jugoslavije i Srbije i Srbi imaju pravo da brane
svoju suverenu teritoriju. Rekao sam vec jednom ranijom prilikom
da na Kosovu ima dosta zemlje i hleba i za Srbe i za Albance. Uvek
sam odlucno insistirao na postovanju ljudskih prava svih gradjana bez obzira
na njihovo etnicko poreklo ili veroispovest. Resenje se moglo
naci i mora se hitno naci i demokratija mora konacno biti uspostavljena
sirom Jugoslavije
Moja supruga i ja mnogo zalimo zbog patnji svih nevinih izbeglica
bilo da su Albanci ili Srbi i molimo se da se ova tragedija sto pre privede
kraju. Moja je velika zelja da Jugoslavija bude moderna evropska
drzava sa jakim vezama sa svim delovima sveta, ali bombe nece do
toga dovesti. Pravedno resenje moze da se nadje samo mirnim putem,
pregovorima i diplomatijom. Bombe ne mogu zameniti diplomatiju.
Nadam se da jos nije kasno da se spreci najgora katastrofa u kojoj bi
se sukob rasplamsao po celom Balkanu. Apelujem jos jednom da
naredite obustavu bombardovanja i povedete pregovore sa svim jugoslovrenskim
faktorima da se kriza resi. Uveren sam da delite moje strahovanje
i moje brige i da cete uraditi sve sto mozete da se ova tragedija zaustavi
i svim ljudima pomogne.
Aleksandar
U Londonu, 6. april 1999. godine
1997 Nj.K.V. Princ Aleksandar II
Sva prava zakonom zasticena
