Navršava se dvadeset godina od kako je jedan narod pred očima čitavog sveta prognan sa svojih ognjišta!  Prognani su surovo, bezdušno, protivno svakom ljudskom, istorijskom, etičkom i pravnom osnovu, proterani su zato što su Srbi! To je bio i ostao jedini argument i jedino obrazloženje. Svet je gledao, neki ćuteći, neki odobravajući, neki učestvujući! Gledali su misleći i verujući da se to njima neće desiti, da će se to zaboraviti, da to nije ni važno i ni vredno njihove pažnje, da je to fenomen vezan za „brdoviti Balkan“, gde je normalno da „umre četa đaka u jednom danu“, gde ljudski život ni pojedinačno ni masovno nema vrednost, gde su i život i smrt kolateralna šteta. Kakva greška, kakva zabluda! Nisu to samo proterani i pobijeni Srbi, proterani su i ubijeni i demokratija, i evropsko civilizacijsko nasleđe; uništeni su nada i vera, iskorenjen moral, poništeno poverenje u mogućnost mirnog života među susedima i, iznad svega, proglašeno i na velika zvona oglašeno da je laž jedina dopuštena istina i da je saučesništvo u zločinu jedina trajna i održiva tradicija evropske istorije!

Dve decenije se opiremo razumu i nastojimo da sami sebe ubedimo da to nije sasvim tako, da se možda negde i u nečemu nismo shvatili, da vreme donosi otrežnjenje i pokrov zaborava. Opet greška! Tamo gde se zločin slavi opštim veseljem, gde se ubistvo i progon proslavljaju vojnom paradom i gde je mržnja besmrtna, nema mesta nadi ni temelja za pomirenje. Samo suva i bezvodna realnost pomrčine bez svitanja. Ne očekujemo da se ovlaže oči onih koji nisu trepnuli dok je pogrom bio u akciji, ali nemamo prava ni da verujemo bilo kome ko nam je na delu pokazao da to nije zaslužio.

Ne pozivam na mržnju, ne sanjam o osveti, ne želim nikome zlo, ali ga ne želim ni mome narodu, ni onima koji su slučajno preživeli, ni onima koji – takođe slučajno – nisu preživeli. Želim mir svuda i svima, ali mira nema ako je izgrađen na zaboravu, na nepostojanju pokajanja, na mržnji i na oglušenju o sve što životu daje ikakav smisao.

Vreme je tugovanja, vreme je mudrosti, vreme je da sami sebi priznamo da više nemamo ni prava ni vremena da ne znamo, da zaboravljamo i da budućnost kojoj težimo gradimo na obmani i samoobmani. Vreme je da se poklonimo žrtvama i da im obećamo da kh nikada nećemo zaboraviti, da ih umolimo da nam oproste. Oproštaj za one koji su ih ubijali i proterivali, oni sami moraju da zatraže.