INTERVJU PRESTOLONASLEDNIKA ALEKSANDRA ZA ŠUMADIJSKI PORTAL „IKRAGUJEVAC“

Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar je sa velikim zadovoljstvom dao intervju šumadijskom medijskom portalu „Ikragujevac“. Govorio je o istoriji Кraljevske porodice, neraskidivoj vezi Karađorđevića sa narodom Srbije, našom zemljom i naravno Šumadijom kao kolevkom naše dinastije, kao i neke detalje koji do sada nisu bili toliko poznati široj javnosti, sećajući se života u nevoljnom izgnanstvu, kao i prvog dolaska u otadžbinu 1991. godine i konačnog povratka Kraljevske porodice u Srbiju 2001.

Ceo intervju koji je realizovao novinar g. Mario Badjuk, kome se i ovim putem zahvaljujemo, prenosimo u nastavku teksta.

1. Vaše Visočanstvo, koje uspomene iz detinjstva najradije pamtite?

– Iako je moje detinjstvo bilo obeleženo veoma teškim vremenima kroz koje je moja porodica prolazila, nisam imao ni dve godine kada nam je nedemokratski režim u Jugoslaviji 1947. godine oduzeo državljanstvo i konfiskovao celokupnu privatnu imovinu, moji roditelji, Kralj Petar II i Kraljica Aleksandra, i moja baka, Kraljica Marija, uložili su velike napore da mi obezbede stabilno i bezbedno okruženje, koliko je to bilo moguće u tako teškim uslovima. Imam mnogo lepih i dragih uspomena iz tog perioda mog života, teško je izdvojiti neke od njih.

Možda su to priče koje su mi pričali o mojim precima, o našoj zemlji, našoj istoriji. Svaki mališan na svetu voli da sluša priče i bajke o kraljevima i kraljicama, o velikim junacima, a ja sam imao priliku da iz prve ruke slušam priče o svim tim ličnostima koje su zaista i postojale, kao i o događajima koji su se zaista desili. Postoji jedna fotografija mene sa bakom koja mi je jako draga, sedimo zajedno, gledamo stare porodične albume, ta fotografija me uvek vrati u ta vremena.

2. Kada ste shvatili značaj svoje Kraljevske porodice u sudbonosnim danima Srbije?

– Deo odgovora na ovo već sam dao. Bilo je to u vrlo ranom dobu mog života. Priče koje sam naveo dale su mi i veoma dobru sliku o položaju moje porodice i pravcu u kom svi članovi porodice Karađorđević moraju ići – kako kaže naša porodična deviza „Iz naroda, za narod“ uvek moramo da budemo, bez obzira na sve, u službi svog naroda i naše otadžbine.

To je nešto što je sudbina svakog člana dinastije Karađorđević, ali i svakog kralja u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji – od detinjstva smo učeni i upućeni da uvek radimo za svoju zemlju i za dobrobit svog naroda. To je put kojim su išli svi moji preci, od Karađorđa do mog oca, i to je bio jedini put kojim sam mogao ići.

I dok smo živeli u inostranstvu, u neželjenom izgnanstvu, trudili smo se da damo svoj doprinos kad god je to bilo moguće da pomognemo i pružimo podršku našem narodu. Jedna od glavnih namera nelegitimne odluke iz 1947. godine bila je da se moja porodica odvoji od naših ljudi i naše zemlje, ali veze između Karađorđevića i Srbije su neraskidive. Diktatura koja je vladala nikada nije mogla da uspe u svojim namerama, naši koreni su duboko u našoj zemlji i ne mogu se pokidati. Kada su se uslovi u Srbiji promenili i kada smo 2001. godine, na moj 56. rođendan, konačno mogli da se vratimo u otadžbinu, mogli smo da pomognemo i damo svoj doprinos još i više.

Uvek volim da citiram reči mog oca, kralja Petra II, koje na najbolji mogući način opisuju ulogu naše porodice u istoriji Srbije „Nama Karađorđevićima Kruna je bila samo sredstvo kojim smo služili narodu, a ne i cilj lične dinastijske vladavine“.

3. Koliko se Vaš rad nastavlja na tradiciju i nasleđe Vaših predaka?

– Moji preci su napravili putokaz, koji sledim i uvek činim sve da ostanem na tom pravcu, da poštujem njihovu zaostavštinu. Ne govorim to samo kao njihov potomak, već i kao Srbin koji duboko neguje i poštuje našu tradiciju i naš nacionalni amanet – pripadnici dinastije Karađorđević dali su veliki doprinos narodu naše otadžbine.

Naravno, prvo što svima pada na pamet su borbe za slobodu, počev od Karađorđa i njegovih herojskih ustanika, koga je čak i veliki pesnik i Vladika Petar Petrović Njegoš nazvao „ocem Srbije“, do Kraljeva Petra I i Aleksandra I, koji su zajedno sa svojim trupama prošli albansku golgotu u Prvom svetskom ratu i vratili se da donesu slobodu Srbiji i celom svetu. Ali njihovu zaostavštinu čini mnogo više od vojnih dostignuća.

Moji deda i baka, Kralj Aleksandar I i Kraljica Marija, ubrzo nakon njihovog venčanja 1922. godine, osnovali su „Kraljev fond“ – dobrotvornu organizaciju koja je pomagala siromašnim đacima. Svi kraljevi iz moje porodice plaćali su iz sopstvenih sredstava stipendije darovitim studentima, ali i davali priloge siromašnom narodu, to je radio moj pradeda, Kralj Petar I, a nastavio moj deda, Kralj Aleksandar I, kao i otac, Kralj Petar II. Ostavili su mnoge zadužbine koje i danas služe na dobrobit naroda Srbije, uključujući bolnice, studentske domove i drugo, bili su pokrovitelji mnogih humanitarnih organizacija, kao što su Crveni krst, Kolo srpskih sestara itd.

Ne treba zaboraviti ni da je osnivač Kraljevske dinastije, Vrhovni Vožd Karađorđe, vratio u Srbiju najobrazovanijeg Srbina tog vremena Dositeja Obradovića, da bi ga postavio za ministra prosvete, koji je takođe, na samom početku 19. veka, osnovao Veliku školu u Beogradu. Dok je ustanak još trajao, Karađorđe je znao da su Srbiji potrebni obrazovani ljudi. A njegov sin, Knez Aleksandar, osnovao je prosvetne ustanove i doneo zakone koji su regulisali rad škola.

Kao što se vidi, to je dugogodišnja tradicija, a rekao bih, bila je i jeste moja obaveza da idem putem koji su krenuli moji preci.

4. Kako danas gledate na modernizaciju Srbije i njenu ulogu u svetu?

– U poslednje vreme mnogo je učinjeno na modernizaciji Srbije i za sve nas je veoma važno da stalno radimo i činimo sve da naša zemlja bude ravnopravna sa drugim visokorazvijenim zemljama Evrope i sveta. Tragedije koje su se desile tokom 1990-ih godina unazadile su Srbiju i otežale nam da držimo korak sa zapadnim državama. Vidim da je situacija sada mnogo bolja, međutim, ne smemo stati.

Za svaku državu na svetu od velikog je značaja da prati modernizaciju u svetu i nove trendove, koji se u današnjem digitalnom svetu odvijaju mnogo brže nego u prošlosti. To se odnosi na sve nivoe, od međunarodne diplomatije i spoljnih odnosa do privrede. Srbija treba da stalno prati trendove i održava svoju poziciju. Iskreno verujem da je konačno došlo vreme da narod Srbije ima veliku korist i pozitivan doprinos od više puta iznete činjenice da geografski položaj naše zemlje predstavlja „raskrsnicu i most između istoka i zapada“. Ta pozicija je u prošlosti donela mnoge teškoće našoj otadžbini, ali sada mislim da je to velika mogućnost za napredak.

5. Jedna lepa tradicija koju ste uspostavili je poseta najuspešnijih maturanata Belom Dvoru. Fondacija je takođe radila na obezbeđivanju stipendija za učenike i studente. Koliko je za modernu i savremenu Srbiju važno imati fakultetski obrazovane ljude?

– Pre bih rekao da sam tu tradiciju ponovo uspostavio kada smo se 2001. vratili u Srbiju – već sam u odgovoru na jedno od prethodnih pitanja govorio o podršci mojih predaka obrazovnom sistemu naše zemlje i đacima.

Svaka vrsta podrške mladima je uvek dobrodošla i preko potrebna. Zato sam po povratku u Srbiju osnovao Fondaciju za obrazovanje i kulturu, da bih očuvao tradiciju mojih predaka i ostvario ličnu viziju – da obezbedim kvalitetno obrazovanje mladima Srbije, kako bi ostvarili lični razvoj, uspešne karijere i lično ispunjenje. Fondacija povezuje srpske obrazovne institucije sa renomiranim međunarodnim institucijama, u cilju formiranja visokoobrazovanih, dobro obučenih mladih stručnjaka, povezujući srpsku omladinu sa poslovnom zajednicom i svetom. Međutim, naš cilj je i da mladima pružimo što bolje obrazovanje, kako bi se vratili u Srbiju i služili našoj zemlji i našem narodu na najbolji mogući način – svojim znanjem.

Kao što ste dobro pomenuli, jedan od naših glavnih događaja je svečani prijem za najbolje maturante iz Srbije i Republike Srpske, koji svake godine organizujemo u Belom Dvoru. 2021. godine bio je jubilarni – 20. put od početka ove manifestacije. Nažalost, zbog ove užasne pandemije, nismo uspeli da okupimo maturante u Dvoru, ali smo svečanost organizovali putem interneta, i poslali im poklone, kao i godinu dana ranije. Nadam se da će ove godine situacija sa pandemijom biti bolja i da ću ponovo moći lično da pozdravim sve te divne mlade ljude i uručim im poklone. Njihova posvećenost i entuzijazam su zaista inspiracija. I motiv da ih i dalje podržavam.

6. Šta mislite da mladi u Srbiji treba da znaju o Vama i Vašoj porodici, a ne može se naći u zvaničnim udžbenicima?

– Mnogo je već rečeno u odgovorima na prethodna pitanja. Mladi treba da budu otvorenog uma, da znaju da ne treba da veruju svemu što je pisano u udžbenicima istorije, pravljenim u vreme komunističke vladavine, već da čitaju i istražuju koliko god mogu da bi videli pravu istinu. Veo laži je konačno počeo da se povlači, a istinu ništa ne može da potisne. Danas, u 21. veku, sa svim savremenim tehnologijama, znanje je na samo nekoliko klikova od nas. Daću vam samo jedan primer – toliko decenija posle 1945. godine moj deda Kralj Aleksandar I predstavljan je kao najgora osoba koja je ikada postojala u Jugoslaviji. Zvali su ga diktatorom, ali moram da pitam – koji diktator ponovo uspostavlja parlament? Da bi se donosili zaključci, mora da se sagleda istorijski kontekst – u vreme kada se dogodilo ubistvo u parlamentu bilo je neophodno da se uvede neka vrsta vanrednog stanja u zemlji. Međutim, čim su okolnosti to dozvolile, parlamentarizam je ponovo uspostavljen. A to je samo jedan primer, od mnogih.

Napadi na njega nisu počeli tek nakon 1945. godine, on je još za života bio žrtva kleveta, jer su ga pripadnici ekstremističke ideologije videli kao snažnu barijeru svojim ciljevima. Međutim, u današnje vreme nije teško naći, na primer, šta su dva najveća genija našeg naroda – Nikola Tesla i Mihailo Pupin – rekli o Kralju Aleksandru I, braneći ga od laži. Kada ljudi poput njih kažu nešto tako lepo i dirljivo o njemu, tada sve priče koje je druga strana izmislila postaju veoma upitne, da ne kažem nešto gore. U pismu koje je Tesla poslao uredniku Njujork Tajmsa, od 19. oktobra 1934. godine, između ostalog, naš veliki naučnik je napisao: „…Aleksandar će dugo živeti u sećanju svog naroda, kao herojska figura impozantne veličine, kao i Vašington i Linkoln Jugoslavije: poput Vašingtona sposoban i neustrašiv general koji je oslobodio svoju zemlju od ugnjetavanja; poput Linkolna, mudri i patriotski vođa koji je postradao mučenički.“ A u telegramu saučešća, koji je uputio Ministarstvu spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije, Tesla je Kralja Aleksandra I nazvao „genijalnim, junačkim i rodoljubivim vladarom“.

Postoji i mnogo neistinitih priča o mom ocu – na primer, da je „pobegao“ iz zemlje u Englesku na početku Drugog svetskog rata, ali to nije tačno – uradio je isto što i većina drugih monarha u tadašnjoj Evropi. Kada su njihove zemlje potpale pod nacističku okupaciju, Kraljevske porodice su evakuisane u London, kao slobodnu i bezbednu teritoriju, da ne bi dospele u Hitlerove ruke i da bi mogle da nastave da podržavaju borbu za slobodu. Ljudi ne znaju da je u bombardovanju 6. aprila 1941, jedan od Hitlerovih ciljeva bio i moj otac, jer tada su bombe pale i na sam Kraljevski Dvor. Vođa nacističke Nemačke bio je frustriran što je Jugoslavija, predvođena Kraljem Petrom II, odbacila Trojni pakt i stala uz saveznike, na stranu slobodnog sveta. A u Engleskoj, moj otac se sastao sa mnogim svetskim liderima i radio sa njima da pruže podršku borbi naroda Jugoslavije protiv nacističkog ugnjetavanja. Bio je najmlađi šef države koji se obratio američkom Kongresu.

Mladi treba da uvek teže istini i da se bore za nju. Istorija ne može da se promeni, samo diktatori pokušavaju da je izmene, ali istina uvek nađe svoj put. Negativna propaganda je nanela veliku štetu i narodu Srbije i mojoj porodici. Zato sam pokrenuo projekat prikupljanja stare dokumentacije vezane za istoriju našeg naroda i moju porodicu, koja je dugo bila skrivana, a koja pokazuje pravu stranu priče. Mnogi ljudi koji su živeli u vreme Kraljevine odavno su nas napustili i ne mogu da posvedoče istinu, ali sećanje koje su ostavili svojim potomcima, zajedno sa starom dokumentacijom, omogućiće da se ono što se dogodilo ne zaboravi. I veoma sam srećan što ću uskoro moći da ove zapise predstavim javnosti i doprinesem da se obezbedi ispravna slika o našoj prošlosti.

Ali da ne govorimo samo o negativnoj strani i lažima, želeo bih da ohrabrim mlade da i sami saznaju više o ulozi Kraljevske porodice i svim obavezama i procedurama koje ova pozicija nosi. Može im biti veoma interesantno da saznaju nešto novo. Već sam govorio o našoj dužnosti da služimo narodu, ali imamo i dužnost prema porodici, da poštujemo svoje sopstvene protokole. I uvek je obaveza starešine Kraljevskog doma da se stara o poštovanju porodičnog pravilnika, koji je prvi put sačinjen za vreme vladavine Kralja Petra I, a potom obnovljen za vreme vladavine Kralja Aleksandra I. To je dužnost koja se prenosi sa oca na sina, kao što je kruna u vreme monarhije prelazila od Kralja na njegovog naslednika koji je prvi u naslednom redu, što je takođe deo našeg porodičnog pravilnika, tako je ova dužnost preneta na mene od mog oca Kralja Petra II.

Najzad, mladi bi takođe uvek trebalo da imaju na umu koliko je jaka ta veza između naroda Srbije i Karađorđevića. Dosta sam već rekao u prethodnim pitanjima, ali želim da istaknem koliko mi ljubav i podrška naroda znače, sva ta pozitivna energija mi daje snagu i, moram reći, čini da se osećam mlađim.

Kada smo prvi put došli u otadžbinu 1991. godine i kada sam video stotine hiljada ljudi koji su nas dočekali i osetio pozitivnu energiju i ljubav koju gaje prema Karađorđevićima, bio sam siguran u ono što sam tako dugo osećao u srcu – da smo svi jedna velika porodica.

A sve to se još više uvećalo kada smo se 2001. konačno, posle svih decenija izgnanstva, vratili kući. Moram da vam odam malu tajnu, nisam bio siguran šta da očekujem, svi smo se pitali šta ljudi misle o nama, iako smo svi bili izuetno dobro primljeni kada smo došli prvi put, ali nisam znao do našeg konačnog povratka šta ljudi zaista osećaju. Ali, kada smo se konačno skrasili na našoj srpskoj zemlji i imali priliku da svaki dan osetimo energiju, ljubav i privrženost naroda meni i mojoj porodici, znao sam da sam kod kuće i znao sam da je komunistička propaganda bila uzaludna, ništa ne može da uništi ljubav naroda. I da citiram mog pradedu, Kralja Petra I: „Bez ljubavi narodne, slabi su prestoli zemaljski“.

7. Iako je vreme pandemije bilo teško za sve, Vi I Vaša supruga Princeza niste prekidali sa humanitarnim radom, kome je on prevashodno namenjen? 

– Glavni fokus humanitarnog rada je na podršci zdravstvu, socijalnoj zaštiti i obrazovnom sistemu u Srbiji i Republici Srpskoj. Tokom pandemije, naravno, primarni cilj je bio da pomognemo našim lekarima, istinskim herojima našeg vremena, u njihovoj borbi protiv virusa COVID-19. Naravno, ni ostale kategorije nisu zaboravljene, a dosta donacija je dopremljeno deci bez roditeljskog staranja, školama, domovima za stara lica itd.

Nikada ne zaboravljamo i naše sunarodnike koji u nezamislivim uslovima žive, bore se i trude se da opstanu na našoj svetoj zemlji, Kosovu i Metohiji. Njihova dobrobit je uvek u našim mislima, a oni su stalno u našim molitvama. Svake godine našim ljudima se šalju paketi pomoći, a na Kosovu su realizovani brojni projekti Fondacije moje supruge, sa ciljem da se poboljšaju životni uslovi.

Aktivnosti u humanitarnoj oblasti oduvek su bile veoma važne za Kraljevsku porodicu Karađorđević. Inspirisana mojim precima koji su to činili u prošlosti, moja supruga Princeza Katarina je svoj život posvetila pomaganju drugima i pružanju podrške narodu Srbije i Republike Srpske, pružanju pomoći svima kojima je potrebna, bez obzira na njihov pol, veru, rasu, godine ili etničku pripadnost.

Rad Fondacije moje supruge u Srbiji počeo je 2001. godine, ali to nije bio početak njene posvećenosti pomaganju našem narodu, jer je i dok smo bili u izgnanstvu ona našla način da šalje neophodnu pomoć našem narodu tokom 1990-ih godina. Velike količine humanitarne pomoći stizale su direktno hiljadama ljudi, a posebno siročadi koja su bila veoma pogođena strašnim ratom. Jedan od naših prvih zajedničkih projekata bila je donacija sterilne sobe za izolaciju za hematološke pacijente Univerzitetskoj dečjoj bolnici Tiršova, pre 30 godina. To je nosilo mnogo simbolike, jer je bolnicu u Tiršovoj izgradila moja baka, Nj.V. Kraljica Marija.

Moja supruga je otvorila kancelarije Humanitarne organizacije Lajflajn u Čikagu, Njujorku, Torontu, Londonu i Atini, koje sve rade pod njenim pokroviteljstvom. Ogroman trud svih tih divnih ljudi, koji već više od 25 godina podržavaju i pomažu rad Lajflajnovih kancelarija, imao je ogroman pozitivan uticaj na građane Srbije i Republike Srpske i promenio je mnoge njihove živote. A po našem dolasku u Srbiju, te kancelarije u inostranstvu udružile su se sa Fondacijom u Beogradu, na opštu dobrobit.

8. Sa kojom Kraljevskom pordicom u svetu održavate najbolje kontakte?

– Sa svima njima imam veoma dobre veze, svi smo ne samo prijatelji već i rodbina. Moja baka, Kraljica Marija, bila je praunuka britanske Kraljice Viktorije. Po toj liniji, Karađorđevići su rođaci svih sadašnjih vladajućih kraljevskih kuća Evrope, uključujući britansku Kraljicu Elizabetu II, koja mi je i kuma, krstila me je zajedno sa svojim ocem kraljem Džordžom VI, zatim Kralja Švedske Karla Gustava XVI, monarha Španije Felipea VI itd. Preko moje majke, Kraljice Aleksandre, imam porodične veze sa Kraljicom Danske Margaritom, kao i sa pokojnim Vojvodom od Edinburga, Princom Filipom, suprugom Kraljice Elizabete II.

Sa mnogima od njih održavam kontakte, nedavno sam poslao lično, rukom pisano pismo Kraljici Elizabeti povodom njenog platinastog jubileja kao monarha. Ponosan sam na to što su mnogi evropski plemići bili moji gosti u Kraljevskom Dvoru u Beogradu, među njima i Princ od Velsa, Čarls, već pomenuti Kralj i Kraljica Švedske, kao i njihova ćerka, Prestolonaslednica Viktorija, Princ Albert od Monaka, članovi rumunske Kraljevske dinastije, uključujući i pokojnog Nj.V. Kralja Mihaja, Nj.V. Kralj Simeon i Nj.V. Kraljica Margareta od Bugarske, Nj.V. Kralj Konstantin od Grčke, Nj.K.V. norveški Prestolonaslednik Hakon…

Uvek sam veoma srećan kada dođu u Srbiju, to je prilika da im pokažemo kakve divne ljude imamo i kako nam je lepa zemlja.

9. Šta biste poručili svetu povodom aktuelnog rata između Rusije i Ukrajine?

– Kada je počeo ovaj strašni sukob, izdao sam saopštenje iza kog i danas čvrsto stojim. Sa velikom uznemirenošću i tugom pratim vesti o sukobu u Ukrajini. Želim da uputim apel svim uključenim stranama, liderima svih zemalja sveta, da pronađu mirno rešenje za ovaj užasni konflikt. Rat nikada nije dobra opcija, on donosi samo smrt, uništenje, bol i patnju nevinim ljudima i duboko sam zabrinut za budućnost čitavog društva ako se ovaj sukob nastavi.

Ne postoji problem koji se ne može rešiti otvorenim razgovorima; pregovarački sto je uvek jedino pravo mesto za rešavanje svakog konflikta. Кada oružje progovori, čovečanstvo pati. Želim i molim se za to, da sve strane uključene u ovaj sukob zajedno sednu i pronađu mirno rešenje.

Narod Srbije dobro zna koliko užasa sukobi poput ovog donose, mnogo smo propatili u prošlosti. I niko više nikada ne treba tako da pati. Svetu u kome svi živimo, mir je preko potreban!

10. Koliko često posećujete Oplenac?

– Nažalost, ne tako često koliko bih voleo, ali cenim svaki trenutak koji tamo provedem. Tu su moji koreni, odatle je počela istorija moje porodice.

I moj deda i otac koristili su svaki mogući trenutak da odu na Oplenac, da tamo „napune baterije“, kako bismo rekli današnjim jezikom. Veoma je zanimljivo čitati stare dnevnike Kraljevog ađutanta, gde se može videti zapis „Kralj je iznenada odlučio da ide na Oplenac. Put je brzo organizovan”. I ja volim da idem tamo, da sedim u kući mog pradede, šetam po prelepom parku koji okružuje crkvu. Ali ono što volim još više su ljudi, koji nas tamo uvek dočekuju otvorenog srca, uvek imaju lepu reč ili porodičnu uspomenu na moje pretke, neku lepu priču. To je nešto neprocenjivo.

11. Kako biste opisali lepotu Šumadije?

– Živeo sam u mnogim zemljama, posetio sam veliki broj njih, ali bez ikakve sumnje ću reći, nema mesta kao što je Srbija, a Šumadija je njen dragulj. Ne postoji ništa kao jutro u ovom delu Srbije kada sunce svojim zracima u praskozorje obasjava šume i livade… Imamo lepu zemlju i to ceo svet mora da zna, a mi Srbi treba da budemo svesni blaga koje imamo. Treba putovati, videti sva lepa mesta širom sveta, ali pre svega, znati kakvu lepotu imamo ovde, u sopstvenoj otadžbini.

Na osnovu priča koje sam čuo od bake i oca, maštao sam da dođem ovde i da vidim zemlju svojih predaka. I kada se taj dugogodišnji san konačno ostvario, iako nikada ranije nisam bio u Srbiji, znao sam da sam kod kuće. Ima nečeg u našim genima što nas čvrsto vezuje za Topolu, Šumadiju, celu Srbiju, kao magnet. Niko ne može da nas odvoji od naše zemlje.

12. Možete li nam opisati kako izgleda jedan Vaš dan, kada nemate puno obaveza?

– Dan bez obaveza, da li to zaista postoji? (smeh). Svaka osoba mora da nađe vremena da se opusti i „dođe do daha“, kako bismo rekli. Obično čitam vesti, volim da budem u toku sa svim što se dešava u svetu, da se dobro informišem. To je danas, sa savremenim tehnologijama, mnogo lakše nego ikad. Takođe, veoma mi znači kada se supruga i ja uhvatimo pod ruku i prošetamo parkom u okviru Dvorskog kompleksa u Beogradu. Uvek volim da zamišljam da su tim istim stazama išli moji preci kada je trebalo da obnove energiju i razbistre misli.

13. Šta biste poručili čitaocima našeg portala?

– Želim da im uputim najsrdačnije pozdrave od moje supruge i mene, sa željom pre svega za dobro zdravlje i napredak u svakom aspektu njihovih života. Takođe, da svi volimo svoju zemlju, poštujemo i svoje najmilije i svoje komšije, da gradimo jedinstvo i podržavamo jedni druge. To je jedini način da imamo dobre živote i da damo pozitivan doprinos ne samo našoj zemlji, već i celom svetu.

Iako je ovo bio veoma detaljan intervju, i uživao sam u prilici da kažem toliko o svojoj porodici, nemoguće je pokriti sve teme, pa bih pozvao sve vaše čitaoce koji su zainteresovani da saznaju više o mojoj porodici i našim aktivnosti da posete naš sajt – www.dvor.rs – kao i moje profile na društvenim mrežama, gde mogu da pronađu mnogo više informacija, a takođe, da stupe u kontakt s nama, pošalju nam svoja pitanja, sugestije i budu uključeni u naše aktivnosti. Uvek volim da čujem šta ljudi imaju da kažu. Našoj zemlji je potrebno da svi radimo zajedno, za bolju budućnost svih nas.