Događaje koji su obeležili završetak 2019. godine u Crnoj Gori pratim sa uznemirenošću i žalošću. Brutalni napad države na Srpsku Pravoslavnu Crkvu i Mitropoliju crnogorsko-primorsku, javno opravdavan tobožnjom brigom za ljudska prava i demokratiju, podseća na vremena za koja smo (ne)opravdano verovali da su davno ostala za nama. Vremena, u stvari, možda i jesu, ali metodi i bezobzirnost nisu. Naprotiv, evoluirali su. Šta više, ponižavanje vernika Srpske pravoslavne crkve i onih građana Crne Gore koji se smatraju i osećaju Srbima proglašeno je državnim i nacionalnim (!) interesom i doprinosom demokratiji i načelu ljudskih prava. To nije samo žalosno, to je tragično!
Pozivam sve ljude dobre volje da se sa dobrim namerama i svešću angažuju kako ovaj eksces, ma koliko potresan, ne bi prerastao u novu vrstu istorijskog mita koji će razdvojiti porodice, prijateljstva, kumstva, sećanja i budućnost. Ako do toga dođe, gubitinici će biti isti, sa obe strane barikade, i to za uvek!
