Aleksandar Karađorđević rođen je 17. jula 1945. u hotelu Kleridžis u Londonu kao prvo (i jedino) dete  jugoslovenskog Kralja Petra II i Princeze Aleksandre od Grčke i Danske. Tadašnji britanski premijer Vinston Čerčil proglasio je apartman 212 teritorijom Kraljevine Jugoslavije, tako da je odmah po rođenju Aleksandar postao naslednik prestola, jer je Kralj Petar II bio Kralj Jugoslavije u tom trenutku.

Njegov otac, veoma mladi Kralj, napustio je Jugoslaviju u aprilu 1941, zajedno sa jugoslovenskom vladom u izbeglištvu, i na kraju, zajedno sa vladom, stigao u London. Kralj Petar II oženio se u Londonu 1944. Princezom Aleksandrom od Grčke i Danske, ćerkom grčkog Kralja Aleksandra i Aspazije Manos.

Koreni Prestolonaslednika Aleksandra su kraljevski i po očevoj i po majčinoj liniji. Ime je dobio po svom dedi, Kralju Aleksandru I Karađorđeviću od Jugoslavije, a tako se zvao i njegov deda po majci Kralj Aleksandar od Grčke. Njegova baba po ocu bila je Kraljica Marija, rumunska Princeza, ćerka Kralja Ferdinanda od Rumunije i Kraljice Marije koja je bila britanska Princeza (unuka Kraljice Viktorije).

Aleksandra je u vestminsterskoj Opatiji krstio Patrijarh Gavrilo, kum mu je bio britanski Kralj Džordž VI, a kuma njegova ćerka tadašnja Princeza Elizabeta, danas Nj.V. Kraljica Elizabeta II.

Aleksandar II školovao se na Le RozejuŠvajcarska, Vojnoj akademiji Kalver Indijana, SAD, Gordonston, Škotska, i Milfildu, Engleska. Zatim se upisao na Kraljevsku Vojnu akademiju u Velikoj Britaniji. Od 1966. godine, kao oficir britanske vojske u kojoj je napredovao do čina kapetana, služio je u 16./5. puku Kraljevskih kopljanika na Bliskom Istoku, u Italiji i Zapadnoj Nemačkoj. Pošto je napustio vojnu službu 1972. godine, Prestolonaslednik Aleksandar posvetio se međunarodnoj poslovnoj karijeri.

Posle smrti svoga oca 1970. godine, Prestolonaslednik je odlučio da u tom trenutku ne koristi titulu Kralja za koju je verovao da ne predstavlja mnogo dok je u egzilu. U isto vreme, jasno je stavio do znanja da se ne odriče titule niti dinastičkih prava na tron.

Prestolonaslednik Aleksandar sa suprugom Princezom Katarinom i sinovima Petrom, Filipom i Aleksandrom od 2001. godine živi u Kraljevskom dvoru u Beogradu.

Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar je jula ove godine organizovao trodnevnu proslavu svog 70. rođendana, kojoj su prisustvovali članovi porodice, prijatelji i najviši predstavnici evropskih kraljevskih porodica.

Za ovaj broj magazina CorD obavili smo ekskluzivan razgovor sa Prestolonaslednikom Aleksandrom.

Svaki čovek u mladosti ima neki životni plan, čak i prinčevi. Nedavno ste proslavili 70. rođendan. Koja od vaših mladalačkih očekivanja su i dalje prisutna, i kako ste se osećali dok ste primali rođendanske čestitke od bliskih prijatelja i uvaženih gostiju?

– Sedamdeset je samo broj. Bilo je tako lepo primati rođendanske čestitke iz celog sveta. Svi su bili veoma fini.

Proslavili ste rođendan okruženi najistaknutijim predstavnicima evropskih kraljevskih porodica. Šta to govori o ugledu srpske kraljevske porodice?

– Bilo je divno što su moji rođaci došli da mi čestitaju rođendan, bio sam veoma dirnut. Moja supruga i ja smo veoma srećni i radosni što imamo veoma dobre odnose sa toliko ljudi širom sveta. Uvek se trudimo da ostanemo u kontaktu sa svojim prijateljima u inostranstvu i da prisustvujemo mnogobrojnim događajima.

Vaša životna priča je više nego zanimljiva. Od izgnanstva do kraljevskog dočeka u srcu Beograda, od nepriznavanja do borbe za osnovna prava… Šta je na vas ostavilo najjači utisak?

– Moj najjači utisak je koliko su naši ljudi dobri. Gde god da odemo, svuda smo primljeni veoma lepo, širom naše zemlje.

Da li planirate da od svoje životne priče napravite autobiografiju?

– Razmišljao sam o tome, i verovatno ću se time i pozabaviti u nekom trenutku.

Kako biste opisali odnos srpske države prema vama?

– Učtiv, ali daleko više moglo bi da se uradi u interesu Srbije i naših građana. Svako bi mogao imati koristi od dobrih i zdravih odnosa. Treba poboljšati našu komunikaciju i prijateljstvo. To će poboljšati imidž Srbije, što je veoma važno. Na žalost, postoje političari koji nisu upoznati sa ustavnim monarhijama u Evropskoj Uniji i šire. Kada Srbija postane članica Evropske Unije, ti političari moraće da sarađuju sa ustavnim monarhijama u Evropskoj Uniji. Treba reći da su ustavne monarhije veoma razvijena i uspešna društva. Takođe je veoma važno uspostavljati i razvijati prijateljske odnose sa monarhijama sa srednjeg istoka i drugima.