Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar je sa velikim zadovoljstvom dao detaljan intervju za dnevni list „Politika“, u kom je govorio o bitnim događajima koji su obeležili život u Srbiji nakon povratka Kraljevske porodice u otadžbinu 2001. godine, dužnostima Kraljevske porodice, humanitarnom radu i budućnosti.
Tekst koji je objavljen u štampanom izdanju u broju od 21. jula 2024. godine prenosimo u celosti. Zahvaljujemo se novinaru, dr Branku Mikašinoviću, na velikom profesionalizmu i realizaciji intervjua. Članak je dostupan i na sajtu „Politike“ na LINKU
Intervju će biti objavljen i u srpsko – kanadskom časopisu „Slovo“
KARAĐORĐEVIĆI SE PONOVO RAĐAJU I ODRASTAJU U SRBIJI
Mnogo toga se dogodilo za ove skoro 23 godine od kada smo došli u svoj dom, iz kog smo predugo bili prognani
Specijalno za „Politiku“: Branko Mikašinović
Mnogo toga se dogodilo za ove skoro 23 godine od kada smo došli u svoj dom, iz kog smo predugo bili prognani. Nedemokratski režim koji je vladao Jugoslavijom posle Drugog svetskog rata hteo je da prekine, da uništi vezu moje porodice sa našim narodom i našom zemljom, ali nisu uspeli. Porodica Karađorđević ne može bez naših korena, mi im se uvek vraćamo, rekao je princ Aleksandar Karađorđević.
Koji su najznačajniji događaji od kako ste se preselili u Beograd 2001. godine?
Ima nešto što se dogodilo samo nekoliko meseci pre našeg povratka u Srbiju, i to je prvi događaj koji bih istakao – vraćanje našeg državljanstva! U Narodnoj skupštini Jugoslavije 27. februara 2001. usvojen je zakon kojim je poništena Uredba iz 1947, te nam je tim pravnim aktom vraćeno državljanstvo. Nedugo zatim, u Londonu, u hotelu „Kleridžis”, u apartmanu 212, baš na istom mestu gde sam rođen, uručene su nam potvrde o državljanstvu i naši srpski, to jest u to vreme jugoslovenski pasoši. Još uvek sam jako emotivan kada razmišljam o tom trenutku. Zanimljivo je da je na tom istom mestu 1995. godine, za moj 50. rođendan, moja supruga Princeza Katarina priredila prelepu proslavu, na koju je došla i Njeno veličanstvo pokojna kraljica Elizabeta Druga, moja kuma. Njeno veličanstvo me je pitala koja je moja rođendanska želja, a ja sam rekao: „Da budem kod kuće, sa svojim narodom, u svojoj zemlji.” Kao što vidite, ova želja se i ostvarila.
Tužna je sudbina svake generacije porodice Karađorđević, da jedan deo svog života nevoljno provedemo daleko od Srbije… Kao posledica toga, i moji preci su umirali i bili sahranjeni van otadžbine. Konačno je 2013. postalo moguće da ispunim zavet koji mi je otac ostavio, da ga makar i mrtvog vratim u Srbiju. Tako su 26. maja 2013. na Oplenac preneti i sahranjeni posmrtni ostaci mog oca kralja Petra Drugog, majke kraljice Aleksandre, bake kraljice Marije i strica kraljevića Andreja, u okviru svečane ceremonije Državne sahrane, tako da sada konačno imaju svoj mir u našoj lepoj Šumadiji.
To je bila mešavina tužnih i srećnih osećanja, ali bilo je naravno i nekih događaja koji su doneli potpunu sreću kako meni tako i svakom članu kraljevske porodice. Moj sin, princ naslednik Filip venčao se sa mojom snahom, princezom Danicom 7. oktobra 2017. u Sabornoj crkvi u Beogradu, potom je moj unuk princ Stefan rođen 25. februara 2018, a kršten je u Dvorskoj crkvi decembra te iste godine, zatim je 5. novembra prošle godine rođena moja unuka, princeza Marija, koja je takođe krštena u Dvorskoj crkvi u maju ove godine. Tokom života u inostranstvu, nadao sam se da će se Karađorđevići ponovo venčavati, rađati i odrastati u Srbiji… Nadao sam se, ali nisam mogao do kraja da verujem da će se to desiti, a kada se to konačno dogodilo… Ne mogu da opišem sreću koju sam osetio i još osećam.
Takođe, pošto smo Srbi i duboko poštujemo svoju tradiciju, jedan od njih je naravno naša Krsna slava, Sveti Andrej Prvozvani. Svake godine imamo liturgiju u kraljevskoj crkvi koju služi naš patrijarh, prvo je to bio naš dragi blaženopočivši patrijarh Pavle, zatim još jedan dragi prijatelj, blaženopočivši patrijarh Irinej, a sada je to naš duhovni otac, patrijarh Porfirije. Ta povezanost i jedinstvo između Krune i Crkve je nešto što je opstalo decenijama i još uvek je podjednako važno i snažno. Zajedno sa njegovom svetošću gosti su nam i drugi episkopi naše crkve, ali i predstavnici svih drugih verskih zajednica u Srbiji, jer mi podjednako podržavamo sve veroispovesti. Kako naš narod kaže, „Brat je mio, koje god vere bio.”
Moram da napomenem i da mnogo volim naše narodne običaje za Božić, svako Badnje jutro idem u šumu oko dvora, spremim i donesem badnjak koji uveče sa prijateljima palimo ispred kraljevskog dvora. Takođe, prateći tradiciju mojih predaka, moja supruga i ja svake godine za Božić i Vaskrs organizujemo prijeme za više od 1.000 dece bez roditeljskog staranja, sa smetnjama u intelektualnom razvoju i socijalno ugrožene dece, okupljamo ih, darujemo, vođeni željom da sa njima podelimo radost najvažnijih praznika.
Kako bi ste okarakterisali vaše odnose sa Vladom Srbije tokom poslednje dve decenije?
To je jedan dug niz profesionalnih i ličnih odnosa sa svim vladama Srbije u protekle dve decenije, pre svega obeležen međusobnim poštovanjem i saradnjom. Bilo je, naravno, uspona i padova sa svakom od vlasti koje su se menjale u ovom periodu, ali kad god je došlo do nesporazuma, radili smo na tome da se oni reše i nađu zajednički jezik. Ovde sam da pomognem narodu Srbije koliko mogu, a kako bih mogao da izvršavam te dužnosti, stabilan odnos sa svakom vladom, kao i razumevanje, mora da postoji.
Vlade Srbije su prepoznale i podržale dobrotvorne i mnoge druge aktivnosti kraljevske porodice koje su od velikog interesa za našu zemlju, na čemu smo im zahvalni. Moj položaj kao člana i starešine kraljevskog doma me obavezuje da budem iznad politike i da se ne mešam u nju, jer bez obzira na to da li je zemlja ustavna parlamentarna monarhija, koju inače smatram izvanrednim oblikom državnog uređenja, ili republika, Kruna je tu za sve građane. I čvrsto se držim tog načela.
Očekujem da će se pozitivan i konstruktivan odnos nastaviti i u budućnosti, za dobrobit našeg naroda i naše otadžbine, jer je prosperitet Srbije od najveće važnosti i to je cilj na kome svi zajedno treba da radimo.
Vi i vaša supruga ste veoma poznati i zbog humanitarnih aktivnosti, posebno delatnosti organizacije „Lajflajn”. Šta biste mogli da nam kažete o tome?
Glavni fokus našeg humanitarnog rada je podrška zdravstvu, socijalnoj zaštiti i obrazovnom sistemu u Srbiji i Republici Srpskoj. Aktivnosti u humanitarnoj oblasti oduvek su bile veoma važne za kraljevsku porodicu Karađorđević. Inspirisana mojim precima koji su to činili u prošlosti, moja supruga princeza Katarina je svoj život posvetila pomaganju drugima i pružanju podrške narodu Srbije i Republike Srpske, pružanju pomoći svima kojima je potrebna, bez obzira na njihov pol, veru, godine ili etničku pripadnost.
Nikada ne zaboravljamo ni naše sunarodnike koji u nezamislivim uslovima žive, bore se i trude se da opstanu na našoj svetoj zemlji, Kosovu i Metohiji. Njihova dobrobit je uvek u našim mislima, a oni su stalno u našim molitvama. Svake godine našim ljudima se šalju paketi pomoći, a na Kosovu su realizovani brojni projekti fondacije moje supruge kako bi se ljudima koji tamo žive poboljšali životni uslovi.
Rad fondacije moje supruge u Srbiji počeo je 2001. godine, ali to nije bio početak njene posvećenosti pomaganju našem narodu, jer je i dok smo bili u izgnanstvu našla način da tokom devedesetih šalje neophodnu pomoć ugroženima. Velike količine humanitarne pomoći stizale su direktno hiljadama ljudi, a posebno siročadima koje je strašni rat ostavio za sobom. Jedan od naših prvih zajedničkih projekata bila je donacija izolovane sterilne sobe za hematološke pacijente Univerzitetskoj dečjoj bolnici u Tiršovoj, 1993. godine. To je u sebi nosilo mnogo simbolike, jer je bolnicu u Tiršovoj izgradila moja baka, Njeno veličanstvo kraljica Marija.
Moja supruga je otvorila kancelarije Humanitarne organizacije „Lajflajn” u Čikagu, Njujorku, Torontu, Londonu i Atini, koje sve rade pod njenim pokroviteljstvom. Trud svih divnih ljudi koji već više od 30 godina podržavaju i pomažu rad kancelarija „Lajflajna”, izvršili su ogroman pozitivan uticaj na građane Srbije i Republike Srpske i promenili njihove živote nabolje. A po našem dolasku u Srbiju, te kancelarije u inostranstvu su se udružile sa fondacijom u Beogradu, na dobrobit ljudi kojima pomažu. Ovaj rad ne prestaje, svakog meseca je tu neka nova aktivnost, nova donacija…
Predsednik Srbije je moju suprugu ove godine povodom Dana državnosti odlikovao Ordenom Karađorđeve zvezde, za sve zasluge u oblasti humanitarnog rada i doprinos našem narodu i našoj zemlji. Veoma sam ponosan na nju zbog ovog priznanja, ali naravno i zbog svega ostalog što je uradila, zbog svega dobrog što je donela.
Kako vidite ulogu kraljevske porodice u budućnosti Srbije?
Uloga svakog člana kraljevske porodice Karađorđević je uvek bila ista – kako u prošlosti, tako u sadašnjosti, a ista ostaje i ubuduće – da uvek budemo u službi naroda Srbije i naše otadžbine. Dakle, nastavićemo da doprinosimo koliko god možemo dobrobiti i prosperitetu naše zemlje. Takođe ćemo nastaviti da negujemo našu istoriju, tradiciju, da podržavamo našu kulturu i nacionalnu baštinu. Dužni smo našim precima da nastavimo njihovo nasleđe, ali i budućim generacijama da im obezbedimo da imaju dobru i stabilnu zemlju, koju će oni nastaviti da grade.
